U intimnoj istoriji svakog od nas razvlače nas razne oprečnosti, kaže Zorica Bajford i nastavlja: Oskar Vajld je rekao da je brak međusobno pljačkanje slobode uz obostranu saglasnost. Ali dolaze povremeno trenuci kada smo neophodni jedni drugima. Plaši me činjenica da se to dešava na kraju ljudske obesnosti, kada priroda progovori i pokaže nam koliko smo krhki, koliko ništavni jedni bez drugih.
– Pre nekoliko dana sam pala, prethodno hodajući unatraške sa četkicom u ruci, piše Zorica Bajford u najnovijoj kolumni “Engleska udovica” za Ona magazin. – Billy je lajao a ja sam se brzo pridigla.
Krv iza uha, modrica i otok u viličnom delu. Vrat, ruka, butina… plavi. Moglo je da bude…
Oslikavala sam saksiju na prozoru, naletela na spuštena vrata od mašine za sudove, pala preko nje, udarila o ivicu mermernog pulta koji ukrašava bar. Čaše su poletele preko mene. Ništa se nije slomilo.
Pokrenula sam sve delove tela, ustala, uzela šolju čaja koja je stajala na pultu i izašla na terasu. Tek kada sam se nalaktila i popila gutljaj, shvatila sam da mi se ruke tresu od straha. Naredila sam sebi da to prestane. I prestalo je.
U ovom trenutku, kada materijalizujem događaj, shvatam da sam se engleski ponela. Izašla sam da prošetam Bilija. Zujalo mi je u desnom uhu, ali to će trajati još dva dana. Kasnije se javio moj sin i preplašeno dojurio sa gavez-gelom i bledilom na licu. Dobro je što je naučnik! Emocije i klinika nikako ne idu zajedno.
Ostavši sama, posle već šest godina i dosta meseci, osećam da se nisam pomerila dalje od samrtničkog osmeha moga supruga, moje najlepše uspomene na naš zajednički život. Taj osmeh koji je trajao desetak minuta, dok sam mu milovala lice i masirala nežno čelo, značio je: Volim te.
Majka na rođenju, ja na samrti. Dve žene koje su morale da budu uz njega. Dve žene koje neće biti temelj enciklopedijske priče o raskošnom talentu jednog umetnika, ali dve žene koje su spojile konce početka i kraja.
Najveće ljubavi: Zorica i Timoti Džon Byford
Beograd, utorak uveče
My sweet little Dawn, zec moga života, gospodar moga srca! Toliko te volim, toliko mi nedostaješ! Sad stvarno znam šta znači engleska reč „lovesick“ – bukvalno „bolestan od ljubavi“… Sve mi je teže i teže da budem odvojen od tebe – iako znam da nismo odvojeni – ti si deo mene i ja sam deo tebe, ali sam ipak nestrpljiv, šta mogu?! Držim tvoju pesmu u džepu pored srca – a i u glavi pošto sam je naučio napamet. To je bez sumnje najlepši i najdraži dar koji sam ikada primio…
Ovo je odlomak iz jednog od brojnih pisama koje je Timoti Džon Bajford napisao svojoj Zorici i poslao poštom, iako su se istog tog utorka već sreli. Zvao ju je Dawn što je na engleskom „zora“ ili „zec“ zbog znaka u kineskom horoskopu. Kasnije ju je zvao Zoe a ona njega Bajfi. Proveli su u braku, punom ljubavi, skoro 16 godina.
„Kada vam sudbina nameće da vam dokazi ljubavi ne budu deca, nego uglavnom sećanja a jedno od vas dvoje više nije tu“, priča Zoe, „onda se pojavi potreba za pismima, čestitkama, fotografijama… Ja sam izmislila da kupim sebi nedavno bračni prsten, jer mi je budući suprug, nemavši novca za takav dar, za venčanje poklonio slike, što me je oborilo s nogu. Zbog toga sam sada kupila i „venčanicu“, jer ni ja nisam imala novca da je kupim kada smo izašli pred matičara. Ako se naša veza zasnivala na duhovnoj potki i izrodila knjige i pesme, nebitno je da li su objavljene, onda mogu da kažem da ta duhovna veza još uvek traje.“
Bajfordova šuma
Zorica danas živi na svom „pustom ostrvu“ na Zvezdari, sa psom Bilijem koga joj je Timoti ostavio na staranje, uz samo par reči: „Bili je sada tvoj“. Toliko je posvećena Biliju i njegovom blagostanju, da joj veterinar, kada ga ona nazove, obično prvo kaže: „A šta je sada princu?“.
Napisala je i tekst za čarobnu slikovnicu „Bili i Bajfordova šuma“ u kojoj je, iz Bilijeve perspektive, ispričala kako im je pošlo za rukom da ispune poslednju Timotijevu želju.
Hrabri britanski Srbin, ležeći u postelji, nedelju dana pre samog kraja, rekao je: „Za mene bi najveća nagrada bila u ovoj zemlji da se Banjička šuma zove po meni.“
Kako je do te ljubavi između Timotija i Banjičke šume došlo, Zorica danas priča: „Kad je živeo sa drugom suprugom, Timoti je svakoga dana šetao Banjičkom šumom i tamo je čuo slavuje. To ga je potpuno očaralo. Onda je dvogledom pretraživao ptice, pedantno zabeležio šumsku faunu i floru, potom je napravio Udruženje za zaštitu Banjičke šume, pa Ornitološko društvo. Na kraju je molio vlasti da se šuma zaštiti. U maju 1993. ona je postala javno dobro.“
Ljubav na delu
Posle smrti svog supruga Bajfija, 5. maja 2014. godine, Zorica je pala u očaj i duboku depresiju. Sećanja na te dane još uvek su bolna: „Nisam mogla da razmišljam, da jedem, bukvalno sam propadala i u trenutku kad sam se setila šume, to me je izvuklo“.
Brišući jednom rukom suze, drugom je pisala molbe gradskim vlastima da se ime i delo njenog supruga ovekoveče kroz naziv gradske šume na Banjici. Zvanična inicijativa koju je potpisalo više od 3000 građana, pokrenuta je 4. februara a preimenovanje je odobreno u rekordnom roku, 4. maja 2015. godine.
Pomogli su joj prijatelji i poznanici, kao i ljudi iz medija. Zorica Bajford nije bila lenja da zakuca na vrata predsednika Opštine Voždovac, direktora televizije, na vrata Gradskog zelenila, Ministarstva životne sredine… Zahvaljujući njihovoj podršci, sada je u mapi grada Beograda Banjička šuma upisana kao Bajfordova šuma.
10 godina borbe
„Kad čovek stari i privodi život kraju“, priča Zoe, „apsolutno se telo priprema, postoje nagoveštaji i ja sam to osećala kod svog supruga, videla sam taj proces zatvaranja. Počeo je frenetično da sakuplja sve emisije sa BBC-ja, kuća nam je bila Engleska u malom, samo nam je falila zastava. Imao je želju za korenovima svojim. Pričao je o svom detinjstvu, bilo je naznaka koliko mu sve to nedostaje.“
Timoti i ja smo proveli devet godina punih sa saznanjem da je on bolestan od kancera a još godinu i nešto pre toga je bio stalno bolestan, pri čemu smo mislili da je kičma, pa zapaljenje pluća… Sve vreme sam bila u jednoj natprirodnoj borbi. Meni su lekari govorili: „Molim vas, smanjite intenzitet, budite realniji“.
Međutim, to je bilo jače od mene. Ja sam jurila da spasem Timiju život. To mi je bilo primarno, najvažnije, moja sveta dužnost… U međuvremenu sam dobila i unuka, pre toga mi se sin oženio, ali Timoti je bio nekako centralna ličnost.
On zaspi a ja bdim nad njim, pa onda s njim šetam po kući… Našu svakodnevicu obeležili su i njegovi česti odlasci u bolnicu. On nije ni jednom ručao bolničku hranu. Mene je taksi čekao ispred kuće da me vozi do bolnice. Kad ispržim krompiriće ili napravim supu, to zamotam, imala sam svoje sisteme, i Bajfi jede toplo. Osoblje iz bolnice je posle sedam-osam godina bilo šokirano da ja ne živim blizu.
-Kako mu onda donosite topla jela?
-Kako? Ljubav je nadnaravna pojava, može da čini čuda.
Tragovi postojanja
„Kad je otišao, ja više nisam imala svrhu, ja sam izgubila modus vivendi“, kaže Zorica Bajford, pravnik u penziji, pisac i časna žena koja je rekla da je potpišu odrednicom „anonimus“ u knjizi „Sjaj u očima“ o poznatim vlasnicima kućnih ljubimaca.
Njenog supruga, Timotija Džona Bajforda, mnogi smatraju najvećim Britancem među Srbima i Srbinom među Britancima.
Rođen 25. jula 1941. godine u Solzberiju, Timoti Džon Bajford je najveći deo svog radnog veka proveo u našem glavnom gradu. Bio je režiser, scenarista i glumac koji je „posolio“ školski program, na kome su odrastali Titovi pioniri, onim najboljim, montipajtonovskim sekvencama, poput: „Pitam se, pitam se… šta je starije: koka ili jaje?“.
Osim nezaboravnih sekvenci iz njegovih emisija za decu: „Neven“, „Poletarac“, „Babino unuče“, „Nedeljni zabavnik“ i „Osvajanje sreće“, koje su žive, zdrave i britanski šašave do danas, Timoti je ostavio iza sebe knjige, pesme, dnevnike i tri sina!
Ljubivoje Ršumović i Timoti Džon Bajford u vreme “Nevena” i “Poletarca” 
Reka Ejvon
Neostvarena želja mu je bila da bude na pučini. Kupio je karte za putovanje preko Pacifika sa svojom Zoe, ali se ispostavilo da je Zoricina karta stornirana jer ona ne pripada Evropskoj uniji i ne može nogom kročiti čak ni na stepenik od broda, a kamoli na brod.
Bajfordov naum je ispunjen tek posle njegove smrti. „Njegov pepeo iz urne, po Timijevoj testamentalnoj želji, prosut je u reku Ejvon koja ide ka Atlantiku“, priča Zoe. U tome joj je pomogla Lavinija, supruga Majkla Devenporta, šefa Delegacije Evropske unije u Srbiji. Ona je bila i koscenarista dokumentarnog filma „Pitam se pitam, ko je Timoti Džon Bajford“, koji je sniman pred kraj njegovog života.
„Timoti Džon Bajford je bio fantastična i izuzetna osoba puna humora, malo Monti Pajton, malo engleski džentlmen, malo Srbin. Njegova kreativnost je povezana sa detinjstvom u Engleskoj“, ocenila je Lavinija, koja je sa Bajfordom putovala u Veliku Britaniju tokom snimanja tog dokumentarca, da bi joj on pokazao gde je odrastao i školovao se. „Bio je specifičan čovek, koji se protivio pravilima i želeo je da razume Srbiju i njenu istoriju“, zaključila je gospođa Devenport.
Časna ljubav
„Srpsko državljanstvo Timoti je dobio tek 2004. godine, posle 33 godine provedene u Beogradu“, priča Zorica Bajford. „Nacionalnu penziju dobio je tek početkom 2013. godine.“
Timoti je živeo od svog rada kome je bio predan do kraja, od ljubavi prema sinovima i svojoj Zoe. Zorica smatra da je Timi nikada nije slagao, možda je nešto prećutao. A ona ga ništa nije pitala, jer o tome ima sledeći stav:
„Pitanja mogu samo da nas odvuku od bliskosti i istine. Zamislite ženu koja zapitkuje, prevrće po džepovima ili po telefonu… Toga kod nas nije bilo. Ako ja osećam potrebu da nešto kažem, ja ću to reći. I on, sve što bude želeo, reći će mi, to je ta istina koju ja treba da znam.“
Zorica Bajford sa psom Bilijem u Beogradu 
Sudbinski susret
„Moj sin Srđan i ja smo živeli vrlo skromno“, priseća se Zorica 1998. godine, kada će se odigrati njen sudbinski susret sa Bajfordom. „Moj sin je bio izvanredan student medicine, danas je profesor na fakultetu. Živeli smo od moje skromne plate i njegove stipendije za talentovane studente. Srđan je radio honorarno u Junajted koledžu, kod profesora Jovičića. Trebalo je nešto da im završi oko računara i oni ga zovu, ja sam bila na odmoru i kažem da nije kod kuće. Posle dvadesetak minuta zvoni telefon, profesor Jovičić opet:
-Sada zovem zbog vas. Meni se dopao vaš glas. Mi snimamo razne priče, rečnike, na ce-de nosače. Engleski glas je gospodin Timoti Džon Bajford, ako biste vi hteli da budete srpski glas, da mi to probamo, dobićete četiri marke po satu…
Ja sam kao iz topa rekla: Da.
Timoti i ja smo snimali englesko-srpski i druge rečnike, pa razne priče… Radili smo po 4-5 sati dnevno, nekoliko meseci. I onda se čovek zbliži. Jednog dana je Timoti poželeo da sluša ozbiljnu muziku da bi video ko sam ja. Mislio je da sam udovica, pošto sam bila vrlo ozbiljna. Tada me je pitao: „Da li znate ko je ovo?“ I pustio je Hendla. Ja sam rekla: „To je nekakav Hendl“. I on, kome je Hendl Bog muzike, on je bio očajan što sam ja tako rekla, ali je bio vrlo sretan što ja poznajem klasičnu muziku koju sam slušala u kući od malih nogu.
Kasnije smo Timoti i ja dve godine isključivo uveče slušali klasičnu muziku, nekada bismo plakali od sreće i uzbuđenja, nekada bismo pričali, bilo je divno. Muzika nas je vezala…“
Neobična prosidba
„Za vreme našeg honorarnog posla, odlučili smo da odemo zajedno na Sajam knjiga“, nastavlja svoju priču Zorica. „Našli smo se blizu studija, gde me je Timoti iznenadio rečima:
-Ja moram nešto da vam saopštim. Ja sam se zaljubio u vas. Rekao sam svojoj ženi da sam zaljubljen, da ću podneti zahtev za razvod. Ja sam se iselio i sada mogu da vam to sve saopštim i da vas pitam da li biste se vi udali za mene.
-Izvinite, sad vi idite, – rekla sam ja, – ja ne mogu da idem sa vama, moram da se konsultujem sa sinom. Ne znam šta da uradim.
Sin je bio zatečen jer ja uopšte nisam izlazila pre toga. Imala sam 48 godina, a Timoti deset više. Moja familija je bila očajna. Mnogo su nas mučili sa svih strana ali mi smo uživali.
Kad želite da pričate o filosofiji, psihologiji, klasičnoj muzici, vi nemate sagovornika ovde. Odjednom vam je sve to servirano u jednoj ličnosti. Ja sam bila u potpunoj duhovnoj egzaltaciji. Zaljubila sam se u Bajfijev intelekt.
On je bio kao dečak. Potpuno čaroban. Čista duša. U moru ružnih stvari koje su se dešavale devedesetih, ta naša mapa života je toliko puta bila okrzana, toliko su se putevi sužavali i sad vi naiđete na nagradu, na višu pravdu. Tu ste nemoćni. Ništa se ja nisam pitala. To je bio kosmički spoj. Ja drugačije to ne mogu da tumačim.“
Za poslednju godišnjicu braka, Timoti je svojoj Zoe napisao: „Stigli smo do 15. etape našeg braka. Još toliko! Hvala ti, srce moje, na vrlo uzbudljivih i nikad dosadnih 15 godina, i hvala ti što me čuvaš sa toliko ljubavi. Voli te tvoj Bajfi.“
Jedina svađa -To je bila više moja tirada nego svađa, priseća se Zorica Bajford. -Timoti je bio u „Utisku nedelje“ kod Olje Bećković. Onda ga je Olja, pošto je znala da sam mu treća žena, pitala da li bi sve opet, da se sad četvrti put zaljubi. On je rekao: Opet. Morala sam da reagujem, bila sam tužna, ali sve je to bila reakcija na ljubav. Mi smo se voleli, naša ljubav je bivala svakog dana sve veća. Zato mi je bilo teško da preživim kada je Bajfi otišao zauvek.
