„Svaka smela ideja u početku izgleda kao ludost“, rekao je Gete. Mark Tven je bio oštriji: „Čovek sa novom idejom je ludak sve dok ta ideja ne uspe.“
Da su Gete i Mark Tven u pravu, pokazalo se i 2001. godine na Zlatiboru. Tada je Vera Dabić odlučila da napusti siguran posao i da se potpuno posveti ugostiteljstvu, i to u rođenoj kući. Suprug Borivoje je reagovao burno: „Šta? Da napustiš…!“, pa je Vera prvih šest meseci ipak radila kod drugog – u Vili „Romantika“ na Zlatiboru. Bila je to nova vila sa saunom, gde je Vera savladala sve poslove oko smeštaja gostiju i vođenja privatnog pansiona.
Naoružana znanjem i sigurna da je ispekla ugostiteljski zanat, posvetila se porodičnom pansionu, smeštenom u jednoj od najlepših ulica na Zlatiboru. Temelje tog pansiona postavila je još 1995. godine, kada je sa suprugom Borivojem kupila nove dušeke za turiste i posteljinu. Krevete za goste donela je iz sela Šljivovica na Zlatiboru, od svojih baba i prababa, neke stare i po 100 godina.
„Počeli smo sa nešto više od 20 ležaja. To se jako brzo isplatilo“, priseća se Vera Dabić i dodaje: „Samo tri godine kasnije renovirali smo kuću i uveli sobe sa kupatilom. Posle dve godine uredili smo i prve apartmane.“
Fudbalska lopta Zaštitni znak "Konačišta Dabić" je fudbalska lopta. Zašto? Vera Dabić: Suprug Borivoje je igrao fudbal godinama i još uvek igra za veterane „Zvezde“ i „Partizana“. I sinovi igraju fudbal. Jedan je do skoro igrao u Češkoj, drugi u Austriji.
„Kad se budem poslednji put oženio, ti ćeš da mi budeš kum.“
Početkom novog milenijuma, Vera je sa svojom ćerkom Kristinom, koja je tada imala samo 10 godina, prva ponudila svojim gostima i hranu. Njih dve su pravile domaće lepinje sa kajmakom, kačamak, domaće kiselo mleko… Uskoro su njihovi gosti imali uslugu punog pansiona.
Godine 2006. registrovana je Turistička agencija „Dabić Tours“. Ove godine je registrovano „Konačište Dabić“, kome je Booking dodelio ocenu 9.4. Imaju 35 ležajeva u 11 jedinica, i tim od troje stalno zaposlenih, pored svih članova porodice Dabić.
Vera i Borivoje imaju troje dece: ćerku Kristinu (30) i blizance Milorada i Aleksandra (29). Svi su uključeni u posao, ali Vera je alfa i omega cele priče. Za njenog supruga Borivoja, koji je od 2006. stalno zaposlen u „Konačištu Dabić“, deca u šali kažu da je domar, obezbeđenje, ložač…
Za „Konačište Dabić“ je karakteristično da se gosti stalno vraćaju. Vaš muž je nekoliko puta kumovao stalnim gostima?
Vera Dabić: Da, nekoliko puta. Borivoje je srećne ruke po tom pitanju. Jednu porodicu smo nedavno venčali a jednu krstili. Kod tog para koji smo venčali, zanimljivo je da je „mladoženja“ naš najstariji gost. On je dolazio od prvog dana kod nas. Jednom prilikom, posle svog prvog razvoda, rekao je mom suprugu: „Kad se budem poslednji put oženio, Borivoje, ti ćeš da mi budeš kum.“ I od tad, prošlo je 20 godina, ženio se nekoliko puta, ali tek je za venčanje prošle godine, za koje je izjavio da je poslednje jer je konačno našao ženu kakvu je hteo, uzeo Borivoja za kuma. Išli smo na venčanje u Prolom Banju, pa smo posle ceremonije otišli u Đavolju varoš. Naš novopečeni kum je bio najživlji na tom izletu, sa svoje 84 godine, ja sam bila u šoku.
„Da stavimo ove ljude u ono vreme, ne daj Bože, jedni druge bi pojeli“
Kad biste mogli da vratite vreme unazad, da li biste ranije napustili državnu firmu?
Vera Dabić: Moja sreća je da sam je napustila 2001. godine, što je bio idealan trenutak. Bili smo među prvim ugostiteljima na Zlatiboru. Za jednu noć ovde, ja sam uzimala moju platu iz državne firme. Bila je druga struktura gostiju. Ti gosti sa ovim gostima danas nemaju dodirnih tačaka. To su bili ljudi koji su se družili, znali da uživaju u svemu, da sede svi zajedno ispred naše kuće do jedan iza ponoći, da spremaju zajedno hranu, da se upoznaju pa da sledeće godine dođu svi opet u isto vreme. Smeštaj je bio sa zajedničkim kupatilom, nikad se niko nije posvađao. Kad smo renovirali, sve sredili, promenila se i struktura gostiju. Da stavimo ove ljude u ono vreme, ne daj Bože, jedni druge bi pojeli.
Sad je glavno i to gosti traže odmah s vrata – šifra za wi-fi. Zimi svi ljudi sede u našem lobiju, ali od pune kuće možda dve porodice stupe u kontakt, inače ceo dan niko s nikim ne progovori. Ni deca više ne povezuju ljude kao nekad. Prvi put sam sad za vreme korone zapazila promenu. Da bi sve bilo bezbedno, primili smo manje gostiju nego inače. Posle pola sata svi su sedeli zajedno u dvorištu, pet dana su presedeli, prepričali i deca se preigrala zajedno. Ja to nisam videla poslednjih ihaj-haj koliko godina!
„U Srbiji smo najjeftiniji u odnosu na ono što se dobije“
Kako je izgledao početak turizma na Zlatiboru, gledano iz vašeg ugla?
Vera Dabić: Muž, deca i ja spavali smo, svi skupa, u našoj dnevnoj sobi jer smo tada izdavali dve naše spavaće sobe. Spavali smo po podu, naročito kad nam rodbina dođe u goste. Koristili smo i jedan uski prostor ispod krova, koji smo zvali „tunel“. Tu bismo ubacili dušek i kad ne bismo imali gde, neko je išao i tu da prespava. Sa gostima smo delili kuhinju. Kad ogladne, uđu kod nas i spreme sebi hranu.
Danas je Zlatibor luks-planina. Kakve su cene?
U Srbiji smo najjeftiniji u odnosu na ono što se dobije. Na Zlatiboru su, generalno, najniže cene u celoj Srbiji. Nigde ne možete naći smeštaj ispod 10 evra, ni u banju koja tek počinje s turizmom. Ovde u nekim luks apartmanima cena može da bude i pet evra po osobi.
Da li su cene niske zbog toga što je ponuda soba na Zlatiboru veoma široka?
Možda je i široka ponuda ali generalno cene su oborili apartmani po zgradama, koji niču kao pečurke posle kiše.
Šta je najlepše u vašem poslu?
Čovek upoznaje druge, različite ljude. Neka prijateljstva ostaju za ceo život.
Čim ugrabite vreme, vi se otisnete na putovanje s mužem. Kakvi ste vi kao gost?
Ne volim da platim nešto što znam da ne vredi i što znam da je lošije od našeg smeštaja a da košta možda tri puta skuplje. Meni je najbitnije da je čisto i da bude komforno, koliko-toliko.
Gosti se vraćaju Borika Mimović iz sela Rudine na Zlatiboru, već 10 godina radi kao sobarica u „Konačištu Dabić“. „Naš pansion posećuju pretežno stari gosti“, kaže ona. „Sviđaju im se: priroda, domaća hrana, čist vazduh, čistoća u sobama, gostoljublje... i pristupačne cene.“
„Mi dnevno radimo 24 časa“
Da li ste napravili neki novi korak u 2020. godini?
Vera Dabić: Promenili smo status iz agencije u konačište i krenuli da nudimo hranu i takozvanim trećim licima, onima koji nisu naši gosti.
Ko vam je najveća podrška u poslu?
Muž i deca. Mi dnevno radimo 24 časa. Prvi put smo proletos, u vreme izolacije zbog korone, seli da ručamo u našoj kući normalno kao porodica, da nigde niko ne mora, da niko ni zbog čega ne žuri, da ne mislim ’ajde na brzinu ovo ili ono.
S obzirom da imate različito profesionalno iskustvo, gde je za ženu najbolje da radi?
U svojoj firmi.
A najteže?
U svojoj firmi.
Šta biste poručili ženama koje se premišljaju da li da uđu u turizam?
Uđite slobodno. Brzo se zaradi ali i brzo potroši. Potrebno je da se pronađe mera koliko da se zaradi, koliko da se uloži i koliko da ostane da se funkcioniše.
U vašem pansionu ima i stranaca. Odakle dolaze?
Kineza je bilo najviše, Rumuna, Izraelaca…
Vama korona nije stavila omču oko vrata?
Da se smanjilo, smanjilo se. Da se osetilo, osetilo se. Ali nije stalo.
