Velimir Mihailo Teodorović, vanbračni sin Mihaila Obrenovića: Nesrećni princ

On je bio najveća sramota porodice Obrenović i najveći zadužbinar među njima. Reč je o “nasledniku bez oca”, koji leži u impozantnoj i misterioznoj grobnici u Beogradu, na kojoj jednostavno piše „Narodni dobrotvor, Velimir Mihailo Teodorović“…

Velimir Mihailo Teodorović bio je vanbračni i jedini sin kneza Mihaila Obrenovića

Njegov život bi bio dostojan holivudske drame. Proživeti život željan očinske, pa i svake druge ljubavi, je samo po sebi tragično. Svi su govorili da je sa godinama postajao isti otac. A otac mu je bio knez Mihailo Obrenović, čovek kojeg su širom tadašnje Evrope nazivali le homme a femme – ljubimac žena, galantni džentlmen, doteran i uglađen, sa manirima, vrstan jahač i mačevalac, poliglota širokog znanja i obrazovanja.

Zvanična istorija Velimira Teodorovića ne pominje mnogo, pa većina Srba danas ne zna da knez Mihailo Obrenović zapravo nije umro bez naslednika.

Sve je to bio i njegov vanbračni sin, začet tokom jedne kratke i burne avanture. Ali koliko god sin ličio na oca, njihov odnos je bio hladan, takoreći protokolaran. Mladi princ će jedan od njihovih retkih ličnih susreta koji se zbio 1864. u zdanju starog dvora u Beogradu, u razgovoru sa gospođom Stojanović, ženom njegovog vaspitača Milutina, opisati ovako: „On mi da ruku koju ja poljubim, zatim poljubi mene u čelo, pita me o učenju, da mi savet o odevanju, pokloni mi dukat i neku knjigu a zatim je audijencija gotova! Meni dođe da ga zagrlim i izljubim, ali ne smem!“

Kao letnja kiša

Nekih šesnaest godina pre opisanog susreta, 1848, knez Mihailo Obrenović se u večitoj dinastičkoj igri između Obrenovića i Karađorđevića, našao izgnan u inostranstvu, u nadi da će povratiti izgubljenu vlast. I tako se te 1848. našao u Rogaškoj Slatini. Tu je sevnula ljubav između dvadesetpetogodišnjeg kneza bez prestola i zemlje i šesnaestogodišnje Marije Berghauz, kćerke lokalnog veterinara.

Iako je ljubav bila kratka i burna kao letnji pljusak, njene tekovine su bile dugog veka. Već naredne 1849. godine, 8. maja, rađa se muško dete koje majka Marija krsti u katoličkoj crkvi i daje mu ime Viljem (Vilhelm) Berghauz. Odmah po rođenju deteta ona obaveštava oca, koji bez pogovora preuzima brigu o svojoj negdašnjoj ljubavi i zajedničkom detetu.

Iz Beča u Beograd

S obzirom da je knez Mihailo bio galantan džentlmen, on Mariji kupuje kuću u Beču, dajući joj pozamašan miraz i blagoslov da se uda za bečkog lekara dr Šustera. Knez Mihailo je preko bečkog bankara i svog intimnog prijatelja Tirkea brinuo da dečaku ništa ne nedostaje.

Lukavi dr Šuster je počeo malog Viljema da koristi kao zlatnu koku, zahtevajući sve više novca, navodno zbog njegovog obrazovanja i drugih potreba dostojnih princa, da je bio čak založio i Marijinu kuću. U nameri da spreči propast Marije i svog deteta, knez Mihailo opet preko Tirkea kupuje tu kuću ali na ime malog Viljema. Ipak, za vanbračnog princa tu neće biti kraj mukama.

Knez Mihailo odlučuje da se Viljem preseli u Beograd. I tako će se on 1857. obresti u Beogradu, u porodici Ante Radivojevića, upravnika svih kneževih imanja. Njegova žena Sofija i sin Živko će ga prihvatiti kao najbližeg.

Trač o malom Velji

Beogradske tračare su prenosile da je „mali Velja“ zapravo Antin vanbračni sin, što je gospođi Sofiji najteže padalo ali je ćutala negujući „malog Velju“ kao svog Živka. Ostaće zabeleženo da će Viljem krenuti u beogradsku osnovnu školu kod Saborne crkve i da će biti predmet stalnih zadirkivanja. Ali dolaskom kneza Mihaila na presto 1860. trač se izmenio u to da je Viljem Berghauz samo jedan od mnogobrojnih kneževih pitomaca.

Velimir Mihailo Teodorović je čovek koji je mogao da bude vladar Srbije

Na preporuku kneževog ličnog lekara Paceka, vaspitanje Viljema i Živka preuzima Steva Todorović. Iz Todorovićeve kuće će upisati gimnaziju a Viljem tom prilikom dobija ličnog sobara, Teodora Petkovića, koji će ostati uz njega do kraja života. Na predlog Ilije Garašanina, Viljemovo obrazovanje preuzima profesor Milutin Stojanović. On će u mladom princu razviti ljubav prema pozorištu, umetnosti i književnosti.

Knez Mihailo Obrenović i kneginja Julija nisu imali svoje dece

Knez Mihailo sa suprugom Julijom, groficom Hunjadi, nije imao dece, za šta je ona krivila njega. Julija je razvila izuzetno jaku vezu sa Viljemom, tako da ga je primala u dvoru češće nego što je činio njegov otac. Oni su i posle kneževe pogibije nastavili da održavaju prisne odnose, deleći zajednička sećanja na pokojnog kneza.

Najveća tajna kneza Mihaila Obrenovića odnosila se na sina Velimira Teodorovića, koji je rođen iz njegove veze sa Nemicom Marijom Berghauz dok se nalazio u izgnanstvu u Rogaškoj Slatini, u današnjoj Sloveniji

Nova vera, novo ime

Kada je dečak napunio 17 godina, knez je odlučio da njegov sin promeni veru i postane pravoslavac. Kum će mu biti beogradski mitropolit Mihailo i daće mu ime Velimir Mihailo Teodorović. U crkvene knjige je kao otac upisan Mihailo M. Teodorović. Prezime Teodorović je bilo izvorno prezime Miloša Obrenovića jer se Milošev biološki otac zvao Teodor a prezime Obrenović je nastalo po Miloševom očuhu Obrenu.

U jednom trenutku se učinilo da će knez Mihailo priznati vanbračnog sina i odrediti ga za naslednika. To će biti 1865. posle razvoda od kneginje Julije i povlačenja u osamu. Ali princa nije htela sreća.

Poslednji susret

Umesto priznavanja, otac ga šalje u Švajcarsku na školovanje. Tu će se 1867. odigrati i njihovo poslednje viđenje. Susret oca i sina je bio uobičajeno hladan a umesto dukata i knjige, princ je na poklon dobio prsten sa velikim briljantom i ličnog pratioca, oficira Aleksandra Protića, koji će se kasnije proslaviti kao stručnjak za istoriju filozofije.

Hici u Košutnjaku promeniće sudbinu Srbije

Zaljubljiv po prirodi, knez se do ušiju zaljubio u sestričinu Katarinu Radivojević, koja je trebalao da postane nova srpska kneginja, ali hici u Košutnjaku 10. juna 1868. i kneževa smrt će promeniti ne samo sudbinu Srbije, već i Velimira Mihaila Teodorovića.

Imanje u Rumuniji

Budući da knez Mihailo za sobom nije ostavio testament, po starom srpskom običaju je nastala jagma za nasledstvom. U tom opštem grabežu bi verovatno Velimir ostao bez ičega da na njegovu stranu nisu stali kum mitropolit Mihailo, namesnici maloletnog kneza Milana, pa i kneževa sestra Petrija.

Zahvaljujući njima, Velimir dobija imanje u Mošiju Nagoju u Rumuniji sa 30.000 dukata u obveznicama. Velimir odlazi u Minhen, gde nastavlja studije agronomije i tehnologije a potom slikarstva. Novi vladar Srbije, lukavi, podli i zavidljivi knez Milan Obrenović, sve je činio da princa drži podalje od Srbije. Hteo ga je videti poniženog i bankrotiranog.

Bez sreće u ljubavi

Da bi ostvario svoj naum, obećanjima je  pridobio upravnika Velimirovog imanja, Živka Radivojevića, u kojeg je princ imao neograničeno poverenje, jer je sa njim odrastao.

Živko je toliko zadužio i opljačkao imanje princa u Rumuniji da je Velimir morao da proda svoje imanje na Tegernskom jezeru u Bavarskoj, pa i očev prsten, ne bi li ga spasao od prodaje. Zauzvrat je knez Milan postavio Živka za ličnog sekretara. Živko će ostati zapamćen po tome što je bio prvi Srbin koji je nosio monokl.

Princ Velimir nije bio srećan u ljubavi. Zaljubljiv poput oca, na smrt je zavoleo prelepu kćerku ruskog poslanika u Minhenu. Njeni roditelji su bili zgranuti i brutalno su raskinuli vezu.

Pomoć Srbiji

Koliko su mržnja i strah kneza Milana Obrenovića prema vanbračnom princu bili veliki, svedoči njegovo odbijanje da mu dozvoli da se bori u Srpsko-turskim ratovima 1876. Kada već nije mogao da se bori, princ je poslao novac za naoružanje, kao i 700 ugojenih svinja da se prehrani izgladnela vojska. Taj dar nesposobnom knezu nije bio mrzak.

Princ je pritekao u pomoć i Narodnom pozorištu kada mu je zbog nebrige zapretio bankrot i gašenje. Pozorištu čiji je osnivač bio njegov otac knez Mihailo darovao je veću količnu zlata. Nesebično je okupljao srpske studente u Minhenu, pružajući im svaku vrstu pomoći.

Obrenovići su nastojali da Velimira na svaki način drže podalje od Srbije, a nakon njegove smrti nastojali su da zatru svako pominjanje ovog čoveka.

Za razliku od oca, princ je znao da će ga smrt kad-tad sustići. Tako je već 3. februara 1889. napisao testament u kojem stoji: „Moje celo imanje dobio sam poklonom, kao neograničenu svojinu i mogu njime neograničeno da raspolažem. Ako bih ja, ne ostavivši potomke iz zakonitog braka, umro, to će sve moje pokretno i nepokretno imanje, ma gde se ono nalazilo pripasti mojoj Otadžbini, to jest Kraljevini Srbiji kao mojem jedinom i isključivom nasledniku. Ovo će moje imanje biti odvojeno od državnog imanja kao zadužbina, i ova će zadužbina nositi ime Velimirijanum…“ Dodatakom testamenta je naložio da se njegovoj polusestri Terezi Šuster doživotno isplaćuje određena suma novca u markama.

Najveći dobrotvor među Obrenovićima, Velimir Mihailo Teodorović, leži u impresivnoj kapeli na Novom groblju u Beogradu

Barem sokače!

Velimira Mihaila Teodorovića će smrt stići iznenada, 31. januara 1898. u Minhenu. Sahrani na minhenskom groblju nije prisustvovao niko od Obrenovića. Ispratili su ga ćutljivi sobar Teodor i srpski studenti.

Rođacima se testament nije dopao. Krenula su beskrajna povlačenja po sudovima. „Velimirijanum“ će biti zvanično upisan u registar zadužbina 5. februara 1905. sa potpisom kralja Petra I Karađorđevića, a prvi predsednik će biti Nikola Pašić.

Prva odluka koju će Pašić potpisati 1910. je da se zemni ostaci osnivača Zadužbine prenesu na Novo groblje u Beograd. Državni savet, kao izvršni organ, 1926. će doneti odluku da se ima podići odgovarajuća kapela sa bistom. Zemni ostaci su 18. maja 1927. položeni u kapelu.

Zadužbina je imala za cilj da pomogne nauku i umetnost, trgovinu, industriju i zanatstvo a deo sredstava je izdvajan za izgradnju i ulepšavanje Beograda. Njena aktivnost  faktički prestaje 1940. ali će se iz nje izdvajati sredstva sve do 1971. kada i zvanično prestaje sa radom.

U lavirintu imenovanja i preimenovanja beogradskih ulica, sokaka, stepeništa, trgova i zidića bio bi red da bar jedno beogradsko ćoše ponese plavu tablu sa prinčevim imenom. Tek da malo odužimo dug.

Zoran S. Cvetković
Zoran S. Cvetković

Zoran S. Cvetković je poznati beogradski advokat i pisac, član Udruženja književnika Srbije. Njegova najpoznatija i najintrigantnija knjiga nosi naziv „Gebels – gospodar istinite laži“. Veoma su popularne i knjige „Neobične sudbine“ (prvi i drugi deo) i „Ljudi za sva vremena“, nastale od eseja objavljivanih iz meseca u mesec u „Ona Magazinu“. To je zbirka biografija aktera svetske istorije koje sudbina nije mazila: Marlene Ditrih, Eve Braun, Leni Rifenštal, Evite Peron, Dženis Džoplin, Federika Garsije Lorka, Virdžinije Vulf, Žorž Sand, papese Jovane, Lili Marlen, Ulrike Majnhof i drugih. Zoran je objavio i jedinstvenu knjigu o srpskim zadužbinarima „Zaveštavam na korist svog naroda“ u kojoj su zabeležena i za pokolenja sačuvana nesvakidašnje velikodušna dela naših, mahom zaboravljenih, rodoljuba.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.