„Beograd je moj rodni grad i veoma sam uzbuđen što moj prvi film dolazi u moju zemlju“, kaže Nem Stanković, mladi kanadski reditelj srpskog porekla, sa kojim razgovaramo o tabu temi kojoj je posvećen njegov prvenac „Moj drug Tomi“
Film o seksualnom sazrevanju nevinog 40-godišnjeg muškarca „Moj drug Tomi“ (My friend Tommy) stiže u Beograd da bi otvorio Peti međunarodni festival dugometražnog dokumentarnog filma DOK #5. Na otvaranju u mts Dvorani u četvrtak, 2. februara u 19.30 časova, publici će se pokloniti udarni trojac: mladi kanadski reditelj srpskog porekla Nem Stanković, glavni junak filma Tomi Li (Tommy Lee) i njihov prijatelj iz filma Andrija (Andy).
„Premijera u Beogradu mi najviše znači zbog podrške koju smo dobijali od srpske zajednice i medija“, izjavio je Nem Stanković. „Svaka kultura je drugačija, i svi vide nešto drugačije i interesantno u našem filmu, pa jedva čekamo da vidimo šta će to biti u Srbiji. Vrlo smo zahvalni DOK Festivalu za ovu priliku. U svetu postoji na stotine miliona odraslih devica. Ovo je priča o jednom od njih.“
Radnja filma „Moj drug Tomi“ prikazuje istinitu priču o 40-godišnjem muškarcu Tomiju Liju koji živi sa veoma strogim i religioznim roditeljima iz Koreje. Tomi nikada nije kuvao, bio na ljubavnom sastanku, poljubio devojku, ne poseduje račun u banci... Kada njegov najbolji prijatelj Nem odluči da Tomija odvede na epsko putovanje, otkriva se čitav svet napetosti, strahova i trauma iz prošlosti.
Ona: Gde si upoznao Tomija i šta je bio glavni razlog što ste se sprijateljili?
Nem: Kada sam se vratio iz Amerike, gde sam igrao košarku, upisao sam studije televizije i filma na „Toronto Metropolitan University“ – najboljem fakultetu u Kanadi. Na katedri za medije, gde sam učio režiju i scenario, upoznao sam Tomija. Tomi je studirao sportsko novinarstvo. Kada sam ga video prvi put, pomislio sam da je neki smešni profesor ili mladi asistent ali onda mi se Tomi predstavio kao brucoš (koji osvaja četvrtu univerzitetsku diplomu!). Kako sam u to vreme bio zagriženi košarkaš, svaki dan sam mu pokazivao nešto od balkanskog sporta (a najviše košarkaške utakmice „Zvezde“ i „Partizana“) i on je time bio oduševljen. Tako smo postali prijatelji; preko sporta, pogotovo košarke.
Dugo čekani prvi poljubac s devojkom
Ona: Šta te je fasciniralo u Tomijevoj nevinosti?
Nem: Kad smo počeli da se družimo, on me je pitao da mu „pomognem s damama“. Onda je na kraju priznao da je još uvek nevin sa 35 godina i da nije poljubio devojku. To me je fasciniralo. Nisam mogao da verujem da on kao odrastao čovek nije imao ni jedno iskustvo s devojkama. Uvek je bio jako fin ali sam primetio da dosta pati zbog svega toga. Tada se, među nama, Tomijevim drugarima, rodila primitivna ideja, bili smo tada još mladi, da ga vodimo u Majami za raspust da „sredi tu stvar“. I tada su do mene stigle neke mnogo ozbiljnije činjenice, koje su se ticale njega. Saznao sam da još uvek živi sa veoma strogim i religioznim roditeljima iz Koreje, da ima „policijski čas“ i da mora biti u krevetu pre ponoći. Nikad nije spremio omlet, nema svoj račun u banci… Znao sam da moram da snimim film o njemu jer je Tomi vrlo interesantna ličnost, ali i da bih mu pomogao kao svom drugu da se oslobodi tereta i trauma. Ispostavilo se da je tema mnogo sveobuhvatnija od seksa. Odlučili smo da napravimo epsko putovanje po severnoameričkom kontinentu, da Tomi „prođe“ sve stepenike do punoletstva i doživi dvadesete i tridesete godine koje je propustio. U svakom gradu je imao „izazove punoletsva“; testove koje je morao da prođe, od otvaranja računa u banci, preko kuvanja do izlaska sa ženama, i na kraju istraživanja i otkrivanja svoje seksualnosti.
Kako su Tomijevi roditelji „uskočili“ u film
Ona: Koliko dugo si ubeđivao Tomija da, posle 40. godine, skine nevinost pred širokim auditorijumom? Da li je Tomi trebalo da ubeđuje svoje roditelje da pristanu i oni?
Nem: Kad sam mu prvi put predložio svoju ideju, odbio ju je bez razmišljanja. Koji čovek bi hteo da otkrije svoje privatne stvari celom svetu? Bilo ga je sramota. Ja sam rekao: OK ne moramo! Ali posle nedelju-dve Tomi je došao i rekao da „moramo“ to da odradimo, da bi on konačno promenio svoj život. Što se tiče njegovih roditelja, snimili smo i njih u filmu. Neću da uništim neizvesnost ali mi smo bili prvi gosti u njihovom stanu u poslednjih 20 godina, a još smo im upali sa celom producentskom ekipom i kamerama. Bilo je to vrlo interesantno iskustvo.
Za ostvarenje filmskog sna potrebna je slonovska upornost
Ona: Tvoj film je dokumentarna komedija u kojoj igraju, pored naturščika, i afirmisani glumci i jedna youtube zvezda. Ti si režiser, scenarista, producent i akter filma. Nije li to zahtevan zadatak, poput osvajanja Mont Everesta? Koliko dugo si „se penjao“ na svoj prvi filmski vrh i šta ti je davalo snagu da ne odustaneš?
Nem: Što se tiče filma „Moj drug Tomi“ moj san je bio da ga završim. Imao sam Tomija, njegov jedinstven karakter i priču, i znao sam da bi ceo svet bio zainteresovan za to. Ja sam i komičar i reper i reditelj, a još sam njegov najbolji prijatelj koji je funkcionisao kao „stariji brat“ (iako je on više od 10 godina stariji), što je sve dobrodošlo za taj film. Bio je to moj prvi veliki projekat, na neki način i „moje dete“. Moj cilj je bio da film više podseća na velike holivudske komedije s dušom nego na dokumentarac, i to se vidi. Bilo je baš puno izazova za svakoga ali pogotovo za mene i Tomija. Budžet i investicije su za mene bile prvi izazov jer nam je trebalo osam godina da se sve ostvari. Dobijali smo deliće investicija u periodu od šest godina i morali smo barem pet puta da pravimo pauze u snimanju. Dok smo snimali bilo je puno izazova koje prosečan čovek ne bi mogao ni da zamisli. Kasnije je bilo neverovatno stresno u montaži: kako da se skrati 300 snimljenih sati na sat ipo i koju priču podeliti sa svetom (jer ih je bilo dosta). Na kraju smo sve to preživeli jer Tomi i ja nikad nismo gubili nadu da ćemo da završimo ovaj projekat. Rekao bih da sam oduvek takav, fanatično uporan. Mislim da je razlog to što sam bio veoma uspešan i radan sportista, pa sam prebacio radnu etiku na ostvarenje mojih filmskih snova.
Sto puta je teže snimiti dokumentarac nego igrani film!
Ona: Šta nisi znao o snimanju dokumentaraca a mnogo je gore nego što si zamišljao?
Nem: Da je sto puta teže raditi dokumentarac nego igrani film! Kad snimaš igrani film, imaš scenario/priču, snimiš to sa dobrim rediteljem, i na kraju izmontiraš upravo tu priču. U dokumentarcu uvek stvaraš nove priče. Imaš ideju i smisliš šta hoćeš da snimaš, onda odeš i snimiš sve što možeš (za nas je to bilo nekoliko meseci, 20 sati dnevno). Tada shvatiš da se nešto sasvim drugačije događa, da je došlo do promene plana, da su izronila neka ograničenja. Tek kad stigneš u montažu, tu praviš finalnu priču koju želiš da prikažeš svetu (ni to nije lako jer uvek ima viška materijala).
Ona: Koju scenu je bilo najteže snimiti a tebi je unutrašnji glas rekao da ne odustaneš od nje?
Nem: Bila je to jedna scena oko koje smo se na kraju posvađali Tomi i ja, jer smo gledali na nju iz totalno različitih životnih uglova. Obojica smo bili u pravu. Zato smo se toliko iznervirali i ja sam otišao u bar, da se opustim, dok je Tomi imao egzistencijalnu krizu. Dok sam pio pivo, sam u tom baru, sve vreme sam komunicirao sa kamermanima i snimateljem zvuka, i režirao scenu kako četrdesetogodišnji Tomi prvi put u životu razgovara sa roditeljima o seksu dok luta ulicama Los Anđelesa u pet ujutro. Nekako je to ispala jedna od najboljih scena u filmu!
U tuđini si uvek stranac i puno puta „niža klasa“
Ona: Tokom odrastanja i sportske karijere susreo si se sa osećajem odbacivanja, vređanja i iskorišćavanja. Da li se i u filmskom svetu nekad osećaš kao manjina, kad kažeš da si sa Balkana?
Nem: To je sigurno, ali gledam to kao izazov koji moram da savladam. Nedovoljno se zna koliko je našim ljudima teško u inostranstvu. Kad dođeš u stranu zemlju gledaju te kao stranca i puno puta kao „nižu klasu“. Bio sam mali kad sam se našao u anglosaksonskoj sredini, među belcima, koji su se ponašali kao rasisti prema meni. Deca su deca, ali čuo sam i odrasle ljude koji su mi držali predavanje kako sam ja „došao iz genocidne zemlje i sad sam stigao u civilizaciju“. Neću da ljudi misle da su svi takvi jer u svakoj grupi postoje loši ljudi, i uglavnom su manjina, ali postoje i takvi, i meni nije bilo lako da opstanem kao Srbin/Balkanac ni u belom ni u crnom kraju grada i konitinenta.
Zamislite tek kako je u holivudskoj mašini, kad prosečan američki glumac oseća da mora da promeni svoje anglosaksonsko ime da bi uspeo. Nije lako! Nema puno naših ljudi koji su se probili tamo a dosta sam toga prošao i video, jer sam živeo po celoj Severnoj Americi i posvetio se zabavi u tri industrije: komediji, hip hopu i filmu.
Tomi ima svoju „slavu“ a „svetac“ mu je Vlade Divac!
Ona: Šta Tomija najviše raduje u vezi dolaska u tvoj rodni grad?
Nem: Tomi ima jedan veliki san, da živi u Srbiji i radi kao sportski izveštač! Opsednut je našom kulturom, pogotovu sportom. Najomiljena hrana su mu ćevapi i jede ih svake nedelje u srpskom restoranu blizu njegove zgrade u Etobiku. Omiljeni film mu je „Jednom braća“ koji je Vlade Divac odradio sa ESPN-om o njegovom prijateljstvu sa Draženom Petrovićem. Tomi ima i svoju „slavu“! A „svetac“ mu je Vlade Divac! Velike su šanse da će ga Srbi prihvatiti i zavoleti jer on Srbiju toliko voli i poštuje, i uz to jako puno zna o našem sportu (ako neko od čitalaca ima ideju kako bi se to moglo iskoristiti, neka nam se javi)! Tomi je dugo sanjao o dolasku u Beograd. Konačno će mu se ispuniti taj san, kao i želja da jede domaće ćevape. Vodimo ga na utakmicu „Partizana“ dok smo tu, da doživi i to iskustvo. On to jedva čeka!
Preko 38 posto starijih od 24 godine su – device
Ona: Osećaš li se kao misionar kada su nevine osobe 25+ u pitanju?
Nem: Tokom snimanja filma saznao sam dosta fascinantnih podataka. „Moj prijatelj Tomi“ je jedan od prvih filmova koji spominje najveću manjinu na svetu – odrasle device. Ljudi ne znaju da ima na stotine miliona odraslih devica po celom svetu, pa i u Srbiji, i to je demografija koja prevazilazi granice, religije, rase i godište. Globalno, preko 38 posto ljudi starijih od 24 godine su odrasle device, a brojke rastu zbog socijalne izolacije i tehnologije. Mi želimo da budemo pioniri u demistifikaciji tabu teme preko Tomijeve priče. Većina tih ljudi ne želi da govori o tome glasno jer ih prati osećaj sramote. Ne mislim da je zdravo da pate na taj način. Mislim da bi trebalo da ih zagrlimo i da im damo podstrek da žive srećne i uspešne živote.
Ona: Ima li razlike između Kanade i Srbije, u smislu otvorenosti za intimne teme?
Nem: U Kanadi su „radikalno nežni“ i osetljivi, empatični… Ljudi se uvek izvinjavaju zbog nečega. To je zemlja u kojoj se neguje multikulturalnost i koja je obezbedila imigrantima da žive pristojan život. U Kanadi se otvoreno priča o intimnim temama, postoji briga za mentalno zdravlje ali u isto vreme političari koriste tu „nežnost naroda“ da im serviraju političku indoktrinaciju putem medija. Tu je razlika. Zapadna kultura je mlada i naivna. Sa druge strane, naša kultura u Srbiji je manje osetljiva i mnogo iskusnija. Srbi kao da su učeni da ne veruju. Možda to ponekad znači da smo „suroviji“ ali je prava istina da smo otvoren narod i da kod nas postoji podsvesno razumevanje različitih nijansi po pitanju seksualnosti, ljudskih i ženskih prava. Ubeđen sam da je to zato što smo mnogo stariji narod i civilizacija od njih. Doživeli smo mnogo više (i bolnih) iskustava, što za rezultat ima tu veliku socijalnu kulturu!
Seks je duhovnost, najjača razmena energije
Ona: Kada si ti izgubio nevinost i da li tu činjenicu smatraš bitnom za svoj psihofizički razvoj?
Nem: Ja sam veoma kasno izgubio nevinost, sa 18 godina. Još i kao poznati sportista! Bio je veliki pritisak da izgubim nevinost i da se ne zna da sam još uvek nevin. Kad si mladić, želiš „biti čovek“ što pre, što u tim godinama znači – biti sa ženom (odnosno – sa ženama). Sad vidim da to uopšte nema veze ni sa čim i da je taj pritisak totalno pogrešna stvar. Mislim da jeste važno da čovek izgubi nevinost dok je mlad, ali svaki slučaj je drugačiji. Isto tako mislim da je važno da čovek doživi više seksualnih iskustva da zna šta mu/joj se sviđa, ali sa druge strane mislim da je baš sveto da se sačeka barem dok se ne zaljubiš u nekoga. Seks je ipak spiritualna stvar, to je najjača razmena energije o čemu mi ne ne znamo mnogo. Kao što sam rekao, ima na stotine miliona odraslih devica po celom svetu, i stotine subkultura u toj grupi. Dosta njih čeka ljubav ili venčanje, što ja poštujem.
Sestrina pomoć – zlata vredna
Ona: Ko ti je najviše pomogao da snimiš svoj prvi film?
Nem: Puno ljudi mi je pomoglo. Prvi investitori koji su videli vrednost u ovoj priči bili su Patrick Tsang i Oliver Mochizuki, iz Hong Kong i Bristola. Posle njih su došli Utsava Kasera, Rahil Khandker, Genuine Lam, Chris Aw i Wilson Siu iz Indije, Kanade i takođe Hong Konga. Moj prijatelj i producent Nick Risher našao je naše investitore u Los Anđelesu. Vrhunski montažer iz VICE-a, Danny Palmer, radio je godinu dana sa mnom i izvukao sat ipo filma od 300 sati snimanja! Cela producentska ekipa je bila vrhunska i odradila je super vrlo težak posao. U filmu su „glumili“ moji najbolji prijatelji: Meeks Jardin i dva naša momka, Uroš Komadinić i Andrija Mrša! Takođe, osoba bez koje ne bih mogao da odradim film i produkciju je moja sestra Nora Stanković. Bez Nore se ne bi desilo snimanje u Americi, jer ona je bila mađioničar koji je savladao milion izazova koji su nam se događali skoro svakodnevno. Zahvalan sam svima ali najviše Tomiju, jer je imao hrabrosti da pokaže sve svoje mane celom svetu. Dao nam je ovu priliku i u jednom pozitivnom smislu, promenio nam svima živote.
Šašavost se nasleđuje od tate
Ona: Da li je tvoj otac, Nenad Stanković, ujedno i tvoj kreativni uzor?
Nem: Nenad mi je uvek bio uzor i podrška. Od malih nogu me je učio da koristim mozak: logični i kreativni. Pamtim ga kao pametnog i bleskastog oca, što je izvršilo najveći uticaj na mene. Kad smo došli u Kanadu, pokazao mi je Džim Kerija i ja sam tako naučio engleski – gledajući filmove o Ejs Venturi, detektivu za kućne ljubimce. I sam sam oduvek šašav i kreativan. Još dok sam se bavio košarkom, okušao sam se kao komičar. Bilo je to najpre iz hobija. Kad sam imao devet godina, otac me je uputio ko je Kanađanin Tom Grin i kakvu komediju neguje. Zbog njega sam poludeo za komedijom apsurda. Kasnije sam se susreo sa drugim komičarima i formirao svoju vrstu humora, u kojoj ima i srpskog duha. Čim sam okončao košarkašku karijeru, posvetio sam se komediji. Kao komičar, napravio sam od sebe – brend. Nije to komedija za široke mase, već za one koji vole moju vrstu humora. A ja volim upravo to što radim!
Zahvalan sam ocu u velikoj meri. On je onaj deo mene koji planiram da prenesem na svoju decu jednog dana (pogotovo blesavost, haha!). Pamtim da je Nenad dovodio najbolje ex-Yu filmove na Festival srpskog filma u Torontu. Prošlog novembra nam je obezbedio da se kanadska premijera filma „Moj drug Tomi“ odigra upravo na tom festivalu. Sala od 400 ljudi bila je rasprodata do poslednjeg mesta. Film je izazvao salvu ovacija! Totalno neverovatno iskustvo, koga ne bi bilo bez Nenadove pomoći.
