Šta je to „sveto miro“ i zašto bi trebalo da pohodite manastir Prohor Pčinjski?

Piše: Branislava Mićić

Najpoznatiji naš mirotočivi svetac, pored Svetog Simeona, jeste Sveti Prohor Pčinjski

Ako biste zatražili da izdvojim samo jedno svoje istraživačko putovanje, ne bih se dvoumila. Povela bih vas na krajnji jug Srbije, do manastira Prohor Pčinjski. To je čudesno lepo mesto na obali reke Pčinje, u podnožju planine Kozjak. Tu sam se obrela prvi put u doba zanosne mladosti, kao novinar-početnik

Narod na jugu Srbije, a naročito meštani doline Pčinjske reke, neguju veru u isceliteljske moći svog sveca.

– Moštima Prohora Pčinjskog dolazili su da se poklone za svoga života Sava Nemanjić i Vasilije Ostroški – ispričao nam je otac Andrej, zamenik starešine manastira Sveti Prohor Pčinjski.

Sv. Prohor Pčinjski se podvizavao 32 godine u pećini na planini Kozjak a pre toga još 30 u pećini kod Starog Nagoričana. Zbog bogougodnog života stekao je veliki dar proročstva i čudotvorstva

U vreme Svetog Oca Prohora, kako ga narod zove, planina Kozjak je bila pusta. Prohor se sklonio baš tu da bi očistio svoje telo i zakoračio korak bliže ka božanskom savršenstvu. U doba turske najezde srpski narod je pobegao u kozjačke gudure, gde je sačuvao živo sećanje na sveca i ogromno poštovanje prema njemu.

Narod u Kozjačkom kraju i danas živi skromno. Za ovaj kraj su karakteristični stogovi sena, podignuti dovoljno visoko da ih ne dohvate koze

– Pričaju da je miro teklo po podu crkve uoči bombardovanja 1999. godine, da je svetac puštao u potocima svoje mirisne suze… – iznosi otac Andrej, naglašavajući da broj posetilaca Prohora Pčinjskog poslednjih godina upadljivo raste. – U letnjim mesecima kroz konačište i manastir proteče reka ljudi. Svake godine ih je sve više…

Otac Andrej boravi već godinu dana u manastiru i za to vreme se i sam uverio u čuda svetog Prohora Pčinjskog. Kad ga je ujeo stršljen za ruku, on je ujed samo premazao mirom. Nije bilo otoka a bol je prestao posle jedne noći.

Nestašni stanovnici manastirske porte i “Vranjski konak” sa svoje gornje strane

Južnjačka romantika i monaški mir

Kuriozitet manastira koji čuva mirotočive Prohorove mošti jeste njegov „Vranjski konak“. U ovom biseru verskog turizma čovek može da odsedne kad hoće i koliko hoće. Kada sam ja tamo prvi put kročila, po novinarskom zadatku, „Vranjski konak“ bio je uređen kao hotel.

„Vranjski konak“ – jedan od najlepših i najneobičnijih ugostiteljskih objekata u Srbiji

Dok sam koračala kroz neobično drveno zdanje, čiji podovi škripe poput stare violine, činilo mi se da čujem uzdahe gazda Mitketa i zveckanje dukata na grudima Koštane. Duh starog Vranja sačuvan u delima Bore Stankovića, treperio je i sa šarenih ćilima, kojima su bili zastrti doksati i hodnici. Danas ćilima više nema.

Impozantna manastirska trpeza i velika kuhinja zauzimaju čitav jedan sprat “Vranjskog konaka”

Sada je to konačište monaškog tipa, koje impresionira čistoćom i mirom. Od južnjačke romantike, teške i slasne, ostao je raskošni eksterijer. Svojom spoljašnošću „Vranjski konak“ neodoljivo podseća na konak kneginje Ljubice u Beogradu, doduše mnogo je veći. Bogati trgovci starog Vranja postarali su se da svojim južnjacima ostave zadužbinu od 5.000 kvadratnih metara!

Prvi susret sa svečevom milošću

Pogledavši kroz prozor svoje sobe sledećeg jutra, ugledala sam veliku, belu crkvu usred manastirske porte. Na istočnoj fasadi ove zgrade iz 1904. godine jasno se vidi da se ona oslonila na zdanje kralja Milutina iz 14. veka a ono pak na staru crkvu iz 11. veka. U oltar te „starice“ naši preci uzidali su jednu od najvećih pravoslavnih relikvija – mošti Svetog Prohora Pčinjskog Mirotočivog.

U manastiru Sveti Prohor Pčinjski vrši se svake večeri bdenije i svake zore liturgija

Sigurna sam da svako ima svoj doživljaj prvog susreta sa Prohorom Pčinjskim. Na čoveka snažno deluje saznanje da netruležne kosti toče bez prekida sveto miro, već deset vekova!

Udahnuvši čudesan miris guste tečnosti koja se sliva niz kameni zid, osetila sam i sama duboku radost. Dodir sa svečevom milošću obeleži čoveka zauvek.

Šta je sveto miro?
Gusta i masna tečnost prijatnog mirisa, koja ističe iz moštiju svetaca. Veruje se da se ona toči kada je svetac zadovoljan i želi da obznani svoju dobru volju, ali se dešava da na taj način on najavljuje i velika iskušenja za svoj narod.

Manastir koji čuva mošti Svetog Prohora Pčinjskog, proslavio je 2020. godine – 950 godina postojanja. To je muški manastir. Samo u jednom periodu, od 1987. do 1992. godine, bio je ženski

Dolina Pčinje pod zlatnim sunčevim plaštom

Ovog oktobra poželela sam da se vratim Svetom Prohoru Pčinjskom…

– Bože, kako nisam upamtila raskoš ovdašnje prirode – pomislila sam, dok sam se spuštala serpentinama niz planinu Kozjak do obala reke Pčinje.

Kraj manastira protiče reka Pčinja, čija se obala uređuje već šest meseci

Reka pravi veliki luk kod samog manastira, ostavljajući dovoljno prostora za zgrade, njive, baštu, vodenicu…

Pčinja dalje vijuga ka jugu, gradeći klisuru dugu šest kilometara. Njena dolina i šumovite planinske kose proglašene su za „predeo izuzetnih odlika“. Tu žive brojne divlje životinje i mnoštvo ptica.

Manastir ima svoju Prirodnjačku izložbenu postavku, gde gosti mogu da razgledaju bogatstvo tamošnje flore i faune. Oni koji su željni rekreacije u čistoj prirodi, mogu tu da iznajme bicikl.

Prirodnjačka izložbena postavka predela izuzetnih odlika “Dolina Pčinje”

Slučaj je hteo da u manastir Prohor Pčinjski i ovog puta stignem u jesenje predvečerje. Bukove, hrastove i cerove šume, koje ga okružuju, plamtele su pod sjajem zalazećeg sunca. Prekrivena zlatnim plaštom ukazala se i crkva Svetog Prohora Pčinjskog, ograđena sa dva velika konaka i pomoćnim zgradama.

Manastir je na 37 km od Vranja u ataru selu Starac

Naš najveći manastirski kompleks podizali su, još od vizantijskog doba, car Roman IV Diogen, kralj Milutin Nemanjić, kralj Aleksandar Obrenović, kralj Petar Prvi Karađorđević… I nedavno je, povodom obeležavanja 950 godina manastira, obnovljen i modernizovan Kraljev konak, u kome borave monasi.

Kraljev konak je ostao bez krova 2014. zbog požara. Renoviran je i u njemu su danas monasi

Šta se zna o životu Prohora Pčinjskog?

Zanimljivo je da još uvek ima našeg sveta koji nije čuo za manastir Prohora Pčinjskog. Veliki udeo u tome ima udaljenost od skoro 400 kilometara do Beograda, skroviti položaj i monaško opredeljenje da se tihuje i u 21. veku.

Ako vas sve ovo nije pokolebalo, manastir Svetog Oca Prohora čeka vas otvorena srca na 37 kilometara od Vranja u ataru sela Starac. Samo četiri kilometra dalje nalazi se granični prelaz Prohor Pčinjski između Srbije i Severne Makedonije.

Logično je da priču o životu sveca i pustinjaka Prohora Pčinjskog započnemo sa makedonske strane, od sela Staro Nagoričane. Nedaleko odatle Sveti Prohor je u jednoj pećini započeo svoje podvižništvo. Bilo je to u 11. veku. Kralj Milutin je, tri veka kasnije, podigao baš zato i baš tu manastir Staro Nagoričane. Ovo bajkoliko zdanje na 13 km od Kumanova zovu i Staro Nagoričino ili Staro Nagoričano. Sva tri oblika su ispravna.

Prohor je poticao iz imućne porodice, od pobožnih roditelja Jovana i Ane. Rano je izučio „knjižne mudrosti“ i, kako legenda kaže, bio u svemu bolji od svojih vršnjaka. U duhovnom ushićenju on odlazi, sa još dva druga, u pešteru Nagoričinsku. gde se podvizavao 30 godina. Hranio se zeljem i korenjem, družio se sa zverima.

Kako se obistinilo pustinjakovo proročanstvo

Jednoga dana u njegovu pećinu uskoči srna, a za njom banu i lovac Diogen. Lovac se silno prepade, ugledavši pustinjaka kako umiruje srnu. Prohor mu kaza da nema razloga da se plaši i još mu proreče da će nositi carsku krunu u gradu Carigradu. Proročanstvo se obistinilo – lovac posta vizantijski vladar Roman Diogen Četvrti, godine 1067.

Dok je vladao Vizantijom, zaboravivši na događaj iz mladosti, caru se u snu javio Prohor: „Zašto, Diogene, zaboravi svoje pređašnje haljine i mene starca? Postaraj se da mi podigneš makar mali hram“. Cara obuze strah i sa pratnjom pođe u Nagoričino da traži starca Prohora.

Pošto ga tu ne nađe, raspita se kod naroda i saznade da je prorok, napustivši drugove, prešao u planinu Kozjak gde se podvizavao u novoj, manjoj pećini još 32 godine. Posle mnogo dana traženja, car Diogen i pratnja pronađoše pećinu i u njoj mošti prepodobnog Prohora. Na tom mestu car podiže crkvicu a desno od reke Pčinje sagradi hram Prohoru Pčinjskom. U tom hramu, sa desne strane oltara, položi svete mošti. Iz njih poteče sveto miro i mnogi dobiše isceljenje.

Deo moštiju car je odneo u Carigrad, jedan deo dospeo je kasnije u Ljubostinju a preostali je u manastiru Svetog Prohora Pčinjskog pod planinom Kozjak.

O čudotvornim moštima sačuvana su mnoga pisana svedočanstva. Pravoslavna crkva slavi sveca Prohora Pčinjskog 1. novembra.

Sabor na Svetog Oca Prohora
„Na saboru (koji je po starom kalendaru bio 19. oktobra) bude i do 30.000 duša“, zapisao je 1924. godine iguman Metodije. „Za ručak se klalo 10 jaganjaca, 5 brava, jedna svinja, vo ili dva junca, pa ipak biva da ne dobije svak kuvanog jela. Mesi se nekoliko hiljada hlebova. Kuvaju i služe seljaci dobrovoljno. Po ručku daljni odlaze a bližnji ostaju do zaranka. Mladež se hvata u kolo još od večeri, pa igra celu noć i sutra do polaska. U dvorištu se igra uz pesmu devojačku, a na livadi uz muziku, zurle i goč. Na sabor dolaze i razni prodavci voća, slatkiša, limunade, piva, rakije i vina.“

Domaćica “Vranjskog konaka”, Marina, ispraća grupu gostiju iz Beograda

Živi primeri modernog podvižništva

Manastir Sv. Oca Prohora ostavlja utisak ostrva, utisak sveta za sebe, jer ima svoju šumu, reku, vodenicu, plastenik, baštu a uskoro i ribnjak.

Kad padne hladna jesenja noć i zahuči vetar, stvari izgledaju sasvim drugačije. Čoveku postaje jasno da nije lako stići do manastira i boraviti u njemu, naročito kad stisne zima i predeo se okuje ledom. Monasi i zaposleni su stoga živi primeri modernog podvižništva.

Starešina manastira je arhimandrit Metodije Marković a bratstvo čine još dva monaha, Andrej i Teodor. Od zaposlenih tu su domaćice konaka, kuvarice, prodavci suvenira, kustosi prirodnjačke izložbe, domar Aleksandar (Aco), koji uzgaja i povrće u plasteniku…

Domar Aleksandar kaže: “U plasteniku smo odgajili ove godine na tone paprike, paradajza, krastavca, kupusa, praziluka, krompira, luka… Otac Teodor nije dao da se prska, rekao je – bolje da ne rodi nego da se prska. Bilje smo hranili stajskim đubrivom a štitili koprivom“

U „Vranjskom konaku“ može i da se obeduje. Služi se ista hrana kao i monasima, koju odlikuju lepa južnjačka jela od povrća i ribe. Manastir ima svoju proizvodnju organskog povrća, što je bila ideja upravnika Bobana Mihajlovića. Paprike, paradajz, krastavci… imaju rajsko-slatkasti ukus za pamćenje. Tu se priprema i zimnica: ajvar, turšija, kiseli kupus, sok od paradajza…

U konaku se ranijih godina, posle noćenja, ostavljao prilog a danas se jedna noć plaća 1.500 dinara. Cena jednog obroka iznosi 500 dinara. U ponudi su, preko celog dana, kafa i čajevi, koji se služe u gostoprimnici i koji se plaćaju prilogom.

Domaćice konaka su rođene sestre Suzana i Marina, Vranjanke koje brinu da se svako oseti dobrodošlim i da se u manastir još koji put vrati.

Pripreme za zimu su u toku / Manastir će uskoro imati i svoj ribnjak / Gostoprimnica u vodenici i riblji restoran rade samo tokom letnjih meseci

Najveće relikvije srpske crkve

U manastirsku crkvu može da se uđe u svakom trenutku tokom dana a dozvoljeno je i fotografisanje.

U kivotu su izložene najveće relikvije srpske crkve: netruležna ruka Sv. Prohora Pčinjskog, ruka mučenice Marine, glava deteta koja pripada moštima Surduličkih mučenika i prah Sv. Justina Ćelijskog. Vernici se pokrštavaju mirom Svetog Prohora Pčinjskog.

Kralj Milutin je 1316. godine angažovao solunske slikare Mihaila i Evtihija da oslikaju hram. Njihove freske su sačuvane samo u oltarskom delu stare crkve

Svakoga jutra monasi manastira Prohor Pčinjski održavaju liturgije a svake večeri bdenije, pod svetlom voštanica i sveća.

– Gostima volim da pokažem crkvu sa spoljne strane – priča otac Andrej. – Tu se lepo vidi kako je građena prva zadužbina u 11. veku. Kamen je povezivan blatom i peskom, a stručnjaci kažu da su u istu svrhu korišćena i jaja. Na istočnom delu crkve, kod oltarskog zida, vidi se gde počinje dogradnja kralja Milutina a gde velika crkva iz 1904. godine.

Obnova manastira u 14. veku, u vreme kralja Milutina i arhiepiskopa Save II (koji se potpisao na jednoj opeki) bila je čvrsto oslonjena na najbolje tradicije vizantijske umetnosti

Činjenica je da su vladari prinosili manastiru zlato, neimari trud a živopisci umetnost, da bi proslavili Boga i spasli svoju dušu. Ali sve to govori i o značaju Svetog Prohora Pčinjskog u našoj religiji i kulturi.

Freska na pročelju crkve Svetog Prohora Pčinjskog

Čudesni Prohor Pčinjski i danas poziva pravoslavce, ali i ljude drugih vera, da ga posete i da osete snagu duha, koja, i kada se fizičko telo upokoji, ne gubi na intenzitetu. Naprotiv, ona jača. I time dokazuje da smrti za ljudski duh nema. I da je sva snaga kojom raspolažemo u Bogu i veri.

Posetite biser juga Srbije i njegovu najveću relikviju. Doživećete preporod.

Monah Teodor – čuvar manastirske riznice

PREDLOG ZA IZLET: Isposnica Svetog Prohora Pčinjskog

Izlet do isposnice Svetog Prohora Pčinjskog predstavlja posebnu atrakciju. Uzani put koji vodi kroz šumu i sela, asfaltiran je u jednom delu, dok ostatak deonice od par kilometara traži na momente znalačku off-road vožnju. Poslednjih 250 metara ide se peške.

Isposnica je udaljena 2,5 km od manastira

Ispred isposnice sagrađena je crkva brvnara u kojoj se redovno održavaju službe. Isposnica se nalazi na vodopadu, koji presuši tokom leta.

Pećina je dugačka dva, a široka i visoka jedan metar, taman toliko da uđe jedna osoba.

Dovoljno je da čovek dodirne hladni kamen na koji je Sveti Prohor Pčinjski naslanjao umornu glavu 32 godine, da oseti snagu njegovog podvižništva i pomisli koliko se savremeni čovek razmazio i udaljio od ideje da može da opstane sam u prirodi.

Branislava i Suzana u obilasku isposnice Prohora Pčinjskog

Priroda oko isposnice, naročito u ranu jesen, podseća na umetničku sliku. Pogled u daljinu na šumovite obronke planine Kozjak ili krupan kadar na bobice i lekovito bilje, podjednako su impresivni. Najviše impresionira činjenica da je svetac živeo u pećini i da su ga baš tu pohodili meštani, da ih posavetuje ili isceli.

Mozaik na crkvi Svetog Prohora Pčinjskog prikazuje narod koji mu dolazi na isceljenje

ZANIMLJIVA ISTORIJA: Ko je bio čovek u svetovnom odelu, oslikan na freskama crkve?

Zvao se Nedeljko Kovačević. Narod ga je zvao Gazda. On je podigao novu crkvu 1904. godine, 23 m dugačku i 10 m široku. Od stare crkve ostali su oltar, ispovedaonica i kivot. On je podigao i Kraljev konak, pod pokroviteljstvom kralja Petra Oslobodioca, porušivši stare zgrade u kojima su živeli kaluđeri u ona „ljutaja vremena“.

Zograf Trajko Jovanović koji je radio ornamentalnu dekoraciju 1933. oodine, oslikao je na zapadnom zidu crkve fresku koja govori o Nedeljkovoj gradnji novog hrama

U svom velikom patriotskom zanosu Nedeljko Kovačević čini i fatalnu grešku. Sprovodeći akciju izgradnje novog hrama, porušio je stari kome su tek neznatno bili napukli zidovi. Tako je uništen najveći deo srednjovekovne crkve sa vrednim živopisom, od koga su ostavljeni samo zidovi oltara, kripta sa kivotom Svetog Prohora i južni paraklis Presvete Bogorodice.

Prilikom rušenja stare crkve, u zidovima kule nađeno je više od 100 primeraka srednjovekovnog srpskog novca, iz vremena kralja Milutina, cara Dušana, despota Stefana, cara Lazara…

Tutor Nedeljko Kovačević umro je 1. oktobra 1912. Posle njega manastir više nema tutore, već starešine – igumane. Nedeljkov grob nalazi se u porti manastira.

Telefoni za rezervaciju smeštaja u “Vranjskom konaku” u sklopu manastira Svetog Prohora Pčinjskog: 066 8887161 i 061 6299895 (domaćica Marina)

Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.