Srpski zadužbinar Nikola Spasić poklonio je bolnicu Krupnju, Kumanovu i Beogradu

Uz opančarski zanat, bavio se trgovinom kožom i platnom. Kad je kupio sve što se u Srbiji istkalo, Nikola Spasić brzo prelazi Dunav i kreće u otkup platna i kože po Banatu i Bačkoj

Teško bi se Nikola Spasić uklopio u današnju eru potrošačkog ludila, jer je njegov životni moto bio: „Ne moraš sve potrošiti što danas zaradiš. Ostavi nešto i na stranu, neka se nađe. Niko ne zna šta nosi dan a šta noć.“ I tako ostavljajući na stranu „zlu ne trebalo“, sakupio je toliko bogatstvo da se imovina njegove zadužbine merila sa imovinom Alfreda Nobela, pa možda bila čak i veća. Sve bogatstvo je ostavio srpskom narodu na njegovu dobrobit i svekoliki napredak, a svojoj udovici činovničku platu.

O tačnom poreklu njegove porodice skoro ništa se ne zna, niti je on o tome govorio. Pretpostavlja se da su poreklom iz okoline Uroševca ili Štimlja. I tako je njegov deda, Stojan Stojanović, ponet Karađorđevom ustaničkom puškom, pokupio ženu i nejač, spakovao malo imetka i zaputio se nesigurnim drumovima ka Beogradu. Što zbog turskog zuluma, što zbog nepostojanja puteva, putovanje je trajalo dve godine i završilo se 1807.

Na tom putu je, u Leskovcu, rođen otac Nikolin, Spasa. Ime je dobio zbog verovanja da će tako porodica da se spase i bude čuvana od svakog zla.

Kada je poodrastao, Spasa u Beogradu otvara abadžijsku radnju, upuštajući se u sitne trgovačke poduhvate. Ali, više je doticalo nego preticalo. Siromaštvo nikako da izađe iz kuće.

Spasa se ubrzo ženi suprugom Magdalenom i 02. novembra 1838. rađa se njihovo najstarije dete, Nikola, koji će po očevom imenu poneti prezime Spasić.

Sve, sve, ali zanat

Iako Magdalena umire kada je Nikola imao samo četiri godine, ona će ostati u njegovom sećanju kao blaga, časna i poštena, okrenuta veri i njenim zakonima življenja. Pobožnost i poštenje će njenog sina Nikolu krasiti ceo život.

Otac se ubrzo ženi, jer kuća bez ženske ruke ne ide, tako da Nikola dobija maćehu, a potom polubraću i polusestre. Kao najstarijem detetu, ali i najbistrijem, zapalo mu je da ide u školu. Tako ga otac upisuje u prvi razred beogradskog Liceja. Utom stiže i burna 1848. godina.

Dok se te godine evropska građanska klasa borila za politička prava, Srbi su se borili za opstanak i slobodu od Turske. U takvim vremenima nema mesta za školovanje. Nikola napušta posle prvog razreda Licej i odlazi da uči voskarski i licidarski zanat. Njegov otac ga nije primoravao da nastavi sa sirotinjskim abadžijskim zanatom u njegovoj radnji, već je smatrao da tako darovito dete treba da ide berićetnijom životnom stazom.

Nikolu prvo prihvata stric Tasa u svojoj bakalnici na Savi, a potom uči opančarski zanat u kožarskoj radnji Save Barlovca. No, Nikola oseća da zna i može više. Vreme je da krene sopstvenim putem.

Sve je počelo od opančarske radnje pod firmom „Nikola S. Spasić“

Rođeni trgovac

Sa ušteđenih 200 dukata i pozajmicom od 500 dukata, on otvara 1865. u Vasinoj ulici kožarsku radnju pod firmom „Nikola S. Spasić“. Treba reći da je pozajmica od 500 dukata bio jedini zajam koji je za života uzeo, jer od svega mu je dug bio najmrskiji.

Radnja je cvetala. Proizvodio je i dnevno prodavao preko sto pari opanaka, ostvarujući ponekad dnevnu zaradu od 100 do 200 dukata. Desna ruka mu je bila supruga Leposava. Ali naporan rad i krhko zdravlje učinili su da ona posle šest godina srećnog braka umire, ostavivši Nikolu bez poroda.

Pogođen smrću voljene Leposave, a po prirodi okrenut bespoštednom radu, on se još više predaje poslu. Uz opančarski zanat, bavi se i trgovinom kožom i platnom. Platno, tkano po seoskim kućama, bilo je tražena roba a Spasić je kupovao sve što se u Srbiji istkalo. Ubrzo prelazi Dunav i kreće u otkup platna i kože po Banatu i Bačkoj.

Trgovačka tehnika mu je bila vrlo zanimljiva. On je na nekoliko dana pre svog dolaska u neko selo slao glasnike koji su najavljivali njegov dolazak. Kupovao je na hiljade metara platna zbog čega je neumorno putovao.

Kretao je sa prvim petlovima. Za svoje kočijaše i rabadžije obezbeđivao je dobru hranu i vino uz svaki obrok, dok je on sam sedeo na kolima i jeo lepinju, zalivajući je običnom vodom. U kafane nije nikad svraćao jer bi u njima morao da ostavi deo mukotrpno stečene zarade.

Iako izuzetno pobožan, Nikola je verovao da je utorak crni dan

Smisao za lepo

Nije se preterano družio sa drugim trgovcima i ljudima. To je smatrao dangubljenjem. Tu i tamo bi ponekad prošetao sa nekim prijateljom ali bez zadržavanja po meanama.

Trgovina je išla odlično i bogatstvo se gomilalo ali se nikako nije rasipalo. Robu je prodavao samo za gotovinu i veresije nije bilo, jer je smatrao da na veresiju treba dati svakom ili nikom. Dešavalo se i to ali retko, da bi mogao da ‘alali.

Iako ni u jednom braku nije imao dece, bio je posvećen kući. Živeo je skromno i bez imalo luksuza, iako se luksuz ušunjavao sve više u kuće dobrostojećih Beograđana. Mnogi su mu to zamerali ali on za to nije hajao. I dalje je bio poštovan čovek čiji se savet tražio i čija se reč slušala.

Sa drugom ženom, Stankom – Cajom Spasić, proveo je najduži period svog života. Budući da je bila obrazovana a uz to i voljena žena, ona je pomogla Nikoli da svoje bogatstvo još više uveća ali i da izvuče na svetlost dana svoj urođeni smisao za estetiku (naravno, uz urođenu radinost i štedljivost).

Zahvaljujući njoj, Nikola je sagradio kuću u Knez Mihajlovoj 33, koju je projektovao poznati srpski arhitekta Kosta Jovanović. Sve oko kuće i u kući poručeno je u Beču. Smisao za lepo je pokazivao i kada bi najbolji beogradski juvelir, Mihailo M. Petković, njemu prvo donosio komade nakita za gospa Caju.

Spas južne Srbije

Ali, eto opet Turaka. U Prvom srpsko-turskom ratu 1876. godine, iako bogat, on odbija privilegije i služi u vojsci kao običan redov. Pošto je njegovu voljenu Srbiju stizala nevolja za nevoljom, on spašava srpske finansije tako što tokom devedestih godina 19. veka otkupljuje skoro ceo srpski inostrani dug. Taj čin će ga za života dovesti na mesto predsednika Berze i Prometne banke, kao i člana Upravnog odbora Narodne banke.

S početka 20. veka beogradske ulice su preplavila deca bez ikakvog dnevnog staranja, jer su im roditelji od zore do mraka bili u nadnici. Da ne bi lutali bez hrane i nadzora, bogati humani ljudi osnivaju Društvo dečijih skloništa. To će biti Spasićev prvi dobrotvorni angažman. Naravno, kao član društva, on podiže „đačko sklonište“ u dvorištu palilulske osnovne škole. Ipak, njegova najveća rana je bila južna Srbija, iz koje je potekao ali je nikad nije video.

Sa beogradskim opštinskim lekarom, dr Miloradom Gođevcem, Lukom Ćelovićem i drugim bogatim i viđenim patriotama, osniva 1902. Glavni odbor četničke organizacije. Članovi odbora, budući da su bili bogati ljudi, svojim sredstvima su opremali i finansirali čete koje su na jugu Srbije čuvale nejač od Bugara i Turaka, pripremajući put za oslobođenje Južne Srbije i Makedonije.

Crni utorak

Iako izuzetno pobožan, Nikola Spasić je bio na neki čudan način sujeveran. Kada je jednom 1904. bilo odlučeno da opremljena četa krene put juga, on se žestoko usprotivio. Razlog: bio je utorak. Celog života je živeo u uverenju da velike poslove, a ni putovanja, ne treba započinjati utorkom.

Naravno, dan polaska nije pomeren. Ali je zato cela četa u maju iste godine poginula u borbi na Četircima. Dan izgibije bio je utorak. Posle tog događaja Nikola se zauvek povukao iz politike. Ali njegovo sujeverje je imalo i ličnog smisla. Kasnije će njegovi najbliži, pošto potomaka nikad nije imao, brat, supruga, sestra, tri svastike i zet umreti baš na utorak.

Nikola Spasić se 1907. po treći put ženi, Anastasijom – Nakom, obrazovanom ženom i trgovačkom kćerkom čiji je otac bio počasni srpski konzul u Oršavi. Ona će konačno usmeriti Nikolu na put dobročinstva i zadužbinarstva.

Pod njenim uticajem i na njen nagovor, on za vreme Prvog balkanskog rata 1912. zakupljuje zgradu Uprave monopola i organizuje o svom trošku vojnu bolnicu. Sve troškove bolnice je lično platio, uključujući i plate medicinskog osoblja. Među njima su bili poznati nemački lekar, dr Kacenelenbogena, ali i prva srpska lekarka, dr Draga Ljočić.

Hrana za bolnicu je spremana u njegovoj kući a Spasić lično svakodnevno je obilazio ranjenike. Kada je trebalo da krenu kući, on bi ih očinski ispratio, dajući im novac i hranu za put.

Čim su vetrovi malo razvejali barut iznad Srbije, on bolnički materijal i inventar poklanja Srpskom crvenom krstu. Kada je zbog svega učinjenog kralj hteo da ga odlikuje, on je to odlučno odbio rečima: „To mi je bila dužnost“. Pristao je, ipak, da njegova voljena Naka dobije Krst milosrđa. Zahvaljujući njoj, on se navikao na udobniji i lepši život, ali i postao najveći srpski dobrotvor.

Kobni Krf

Utom stiže i 1914. godina.

Veliki rat gromoglasno zakuca na srpska vrata, pa i na vrata Nikole Spasića. U prvim danim rata gospođa Naka će izgovoriti Nikoli: „Spasiću, nemaš u vojsci ni sina ni brata, dobro bi bilo da nekako pomogneš tolikim unesrećenim vojnicima“. Naka rekla, Nikola učinio.

Spasić 24. avgusta 1914. piše pismo ministru prosvete i vera, u kojem kaže: „Na ovom što sam još uvek živ i što moje imanje opet gledam, zahvalan sam prvo Bogu pa iza Boga odmah srpskoj vojsci. Zato hoću srpskoj vojsci da se zahvalim, na našem spasenju i na našoj slavi koju nam je donela, na taj način što odmah predajem svoje imanje u Beogradu na uglu ul. Knez-Mihailove i Vuka Karadžića br. 37 kao svoju Zadužbinu, kao svoj prilog Srpskom narodnom invalidskom fondu „Sveti Đorđe“.

Pošto je ceo život bio vezan za svoju otadžbinu, Spasić sa svojom Nakom krajem 1915. napušta Beograd i jedva nekako stiže do grčkog ostrva Krf krajem novembra 1916. Na Krfu iznajmljuje vilu ali ga vlažna klima muči i on oseća da mu se bliži kraj.

Da odagna tugu i apatiju od sebe i Nake, on joj priča kako će se zajedno vratiti u slobodan Beograd preko Beča i potom dozidati kuću u Knez-Mihailovoj br. 33. Tako su se međusobno tešili samo tri dana. Treći dan po dolasku na Krf, 28. novembra 1916. godine, umire Nikola Spasić. Bio je utorak.

Naka ga 1923. prebacuje u Beograd i sahranjuje u crkvi na Topčiderskom groblju, koju je još pre Balkanskih ratova podigao kao svoju zadužbinu.

Nesebično za Srbiju

A šta je Nikola S. Spasić ostavio svom narodu i otadžbini? Svakako više nego što su zaslužili. Ostavio im je sve, ogromno bogatstvo kojim su izgrađene bolnice u Beogradu, Kumanovu i Krupnju. Dom za iznemogle i sirote građane u Knjaževcu, zgrade u Beogradu…

Iako neškolovan, znao je da bez znanja nema napretka. Zahvaljujući njegovom imetku osnovane su „pokretne domaćičke škole“, radilo se na unapređenju poljoprivrede u svim oblastima.

Spisak bi bio predugačak i današnjem sebičnom čoveku neshvatljiv. Rodbini je ostavio simbolične sume uz napomenu „jednom za svagda“ a svojoj Naki letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu, doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući i penziju u visini najviše činovničke plate.

A šta su njegova otadžbina i njegov narod učinili sa bogatstvom koje se ubrajalo među najveće u Evropi? Onako po srpski: rasparčali ga, razvukli i upropastili. Kada je neko novo vreme kročilo u Srbiju, nova vlast je nacionalizovala ono što je već bilo narodno i državno. Valjalo bi znati da li je bio utorak kada se sve to događalo.

„Niko ne zna šta nosi dan a šta noć. Ostavi nešto i na stranu“

Nikola s. Spasić
Zoran S. Cvetković
Zoran S. Cvetković

Poznati beogradski advokat i pisac, član Udruženja književnika Srbije. Njegova najpoznatija i najintrigantnija knjiga nosi naziv „Gebels – gospodar istinite laži“. Veoma su popularne i knjige „Neobične sudbine“ (prvi i drugi deo) i „Ljudi za sva vremena“, nastale od eseja objavljivanih iz meseca u mesec u „Ona Magazinu“. To je zbirka biografija aktera svetske istorije koje sudbina nije mazila: Marlene Ditrih, Eve Braun, Leni Rifenštal, Evite Peron, Dženis Džoplin, Federika Garsije Lorka, Virdžinije Vulf, Žorž Sand, papese Jovane, Lili Marlen, Ulrike Majnhof i drugih. Zoran je objavio i jedinstvenu knjigu o srpskim zadužbinarima „Zaveštavam na korist svog naroda“ u kojoj su zabeležena i za pokolenja sačuvana nesvakidašnje velikodušna dela naših, mahom zaboravljenih, rodoljuba.

1 Comment
  1. SVAKA CAST NA TRUDU I REKOA BIH ZORANOVOME ZAVESTANJU I ISTORISKOM DELU ZA POKOLENJA , JER MI SMO NAROD KOI BRZO ZABORAVLJA DOBRA DELA I NIJE ZGOREGA DA JE PERIODICNO PODSECANJE DOBAR LEK ZA NASU NACIJU !!!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.