Slobodanka Rakić Šefer: „Umetnost je svojevrsna lična molitva“

Slikarstvo je Božiji dar. A Bog voli posvećenike. Zato je odbila profesuru na tri likovne akademije. Njene slike jedinstvene poetike pronose lepotu srpske tradicije, sela, zavičaja, detinjstva, prirode… i krase muzeje i privatne kolekcije širom sveta.

Piše: Mila Milosavljević

Slikarka Slobodanka Rakić Šefer u svom ateljeu u Beogradu: „Kosmos otkriva dragocenu, umetničku nit isključivo posvećenima“

– Svaki istinski umetnik je veliko dete. Deca retko gube iskrenost i ozarenost koju Bog daje i umetnicima. Retko kome umetnost može da obezbedi lagodan život ali može da ga oboži kosmičkom energijom koja ga čuva od svakog zla, od svih iskušenja… Zato umetnicima nije mesto u politici, da ne bi izgubili dušu, – kaže akademski slikar iz Beograda, Slobodanka Rakić Šefer, u intervjuu za Ona magazin.

Ona magazin: Kako danas, kad se osvrnete iza sebe, vidite svoj put i sudbinu?

Slobodanka Rakić Šefer: Da, često sam razmišljala da li je moglo bolje, više i drugačije. Moglo je drugačije da sam izabrala profesuru na nekoj od likovnih akademija. Imala sam tri šanse za tri različite akademije ali sam te pozive smelo odbila jer bi me profesura svakako odvela na  drugačiji  put. Manje bih radila, više bih se posvetila studentima i naravno izgubila bih onu dragocenu kosmičku nit koja se otkriva samo i isključivo posvećenima.

Akademski slikar Slobodanka Rakić Šefer, tokom četiri i po decenije rada, imala je 100 samostalnih i 700 kolektivnih izložbi u zemlji i inostranstvu

Umetnost je svojevrsna lična molitva; ako je čovek duboko u svome radu, ako čuje otkucaje svoga srca a ne čuje buku i galamu oko sebe, ako razgovara i živi sa slikom, sa idejom koju pokušava da osmisli, ako ga i vreme pretekne, tada dolazi Anđeo Gospodnji, donoseći obilje darova i slika se rađa i oživljuje u veličanstvenoj energiji, otelotvoruje se kao dar Božji. Tako Bog čašćava posvećene i iskrene, one koji traže pomoć Njegovu. Naravno, nikad se nisam zadovoljavala prosečnim, već viđenim rezultatima, nikad nisam krala jaja iz tuđeg gnezda, mada je bilo puno umetnika kojima sam se divila, i naših i onih kroz istoriju umetnosti. Diveći se takvima, samo sam studirala njihove sjajne rezultate, pokušavala da od njih uzmem ono iskonsko, onu energiju koja sve nas povezuje i da doznam puteve kojima su dolazili do tako sjajnih rezultata.

Tako sam saznala da i mene privlače iste ili slične senzacije u prirodi kao i Leonarda da Vinčija, Gogena, Van  Goga i Šagala. Čak se  i moje detinjstvo neverovatno podudara sa Šagalovim detinjstvom u Vitbesku u Belorusiji. Dakle, zadovoljna sam što me profesura nije zarobila i što mi je ostalo dovoljno vremena da u dubinama svoga bića kopam i iskopam nekoliko dragocenih ciklusa slika. Naravno, bilo je pomoći sa strane, sugestija i predloga od nekoliko sjajnih ljudi koji su mi se uvek nalazili na putu u momentu mojih   dilema. Bio bi greh da ne pomenem samo neke od njih, poput slikara i akademika Miće Popovića, Mladena Srbinovića, Milana Kecića… pa likovnih kritičara Katarine Adanje, Srete Bošnjaka, Vladete Vojinovića, Dejana Đorića i drugih. Imala sam sreću da su me u kontinuitetu pratili kritika, publika i mediji, te sam opet Bogu zahvalna što mi je dao tu  ličnu, ljudsku a onda i umetničku dimenziju da slikam samo ono što je pozitivno, što je svakome čoveku potrebno, samo ono što mu vraća izgubljenu energiju i uspostavlja harmoniju u duši.

Mačvanka Slobodanka Rakić Šefer sa svojim unukom Teodorom

„Meni su ideje dolazile same sa neba“

Ona magazin: Slovite za umetnika posve osobenog karaktera i poetike. Kako ste se gradili i izgradili kao umetnik?

Slobodanka Rakić Šefer: Nismo mi toliko pametni koliko mislimo da jesmo. Što sam starija, sve sam svesnija da bi u razgovorima trebalo što manje koristiti ono „ja pa ja“. Meni su ideje dolazile same sa neba i uvek sam bila iznenađena. Prve tzv. „bele slike“ inicirao mi je slikar i profesor Milan Kecić, uputivši me pravo na moje detinjstvo u mojoj beloj kićenoj Mačvi. Pišući jedan tekst u „Novostima“, novinar i književnik Novo Tomić prozvao me je „mačvanskom kićankom“. Dakle , trebalo me je samo navesti na nešto što mi je blisko, trebalo mi je pokazati na izvorište a onda se od malenog potočića otvorila široka reka ideja. Kasnije su moje lično sazrevanje, gledanje izložbi i posete svetskim muzejima inicirali sve veću i veću slobodu i sve hrabrije iskorake. Uvek sam se oslanjala i na veliku ličnu biblioteku iz istorije umetnosti, koja mi je često bila najbolji sagovornik. Imala sam i među kolegama iskrene sagovornike i istomišljenike a to su bili talentovani umetnici koji se nisu trpali po partijama i klanovima, već su, kao i ja, ušli u umetnost vođeni Božjim promislom. Ideje su dolazile i sustizale jedna drugu.

Bela faza sa belim ornamentalnim miljeima, školjkama, belucima, mineralima, travama, nakitom, drangulijama, trajala je najduže, desetak  i više godina i sa njom sam napravila  svoj originalni, prepoznatljivi znak. Bile su to slike detinjeg sna i mašte, originalne i hrabre. Voleli su ih i stari  i mladi. Nekoliko desetina istoričara umetnosti iz cele ondašnje Jugoslavije poručili su makar jednu takvu sliku. Te slike su vraćale izgubljenu energiju i punile su čoveka lepotom i harmonijom jer su bila zadovoljena oba principa –  estetički i etički.

Kad sam radila ciklus slika sa pčelama, ispostavilo se da je tema bila originalna i takoreći neprevodiva na likovnu umetnost. Kao dete pčelara svašta sam znala o njima ali šta, kako slikati, kako zaviriti u njihove medene vajate, na koji način ih učiniti likovno prepoznatljivim? Jesam se mučila ali sam iznedrila moćan ciklus od stotinak slika. Danas jedva imam nekoliko u svome vlašnistvu. Kasnije sam lako i brzo izlazila iz jednog a ulazila u novi ciklus ideja, otvarajući širom paletu i radujući se kao malo dete novim sadržajima. A kako bih sve te ideje dobila da sam radila u profesuri? I danas ako preskočim samo jedan dan da ne radim, paleta se skoruši, osuše se na njoj sve one divne i dragocene nijanse koje nastaju mešanjem boja. Treba mi sat vremena da ponovo „probudim“ paletu.

„Nikad nisam krala jaja iz tuđeg gnezda“, kaže slikarka Rakić Šefer

„Endi Vorhol je bio zadivljen našom narodnom ornamentikom“

Ona magazin: Bogatstvo naše narodne tradicije, svu raskoš motiva koja ona poseduje prenosite na svoja platna. Imate li svest o tome koliko zapravo vaša dela čuvaju od zaborava uspomene i slike iz domova naših dedova i pradedova?

Slobodanka Rakić Šefer: Putovanja i razgledanja mnogih izložbi savremenih umetnika doneli su mi neviđenu hrabrost i vrlo smele iskorake.Vraćajući se kući, bila bih poput ptice… Ponekad su mi se čak i u avionu javljale ideje šta bih mogla novo da uvedem a da opet budem svoja. Videvši kako Endi Vorhol od sasvim običnih drangulija pravi neobične naivne slike, meni su pale na pamet naše predivne kuvarice sa naivnim crtežima i čistom estetikom ćiriličnog pisma. Na njima su utkani radost i humor, jednostavan crtež, toplina i nežnost. A tek inteligentne dosetke! One su prava radost koja spontano ozrači čoveka. Ljudi su oduvek ulepšavali unutrašnjost svojih kuća, svoje bašte i dvorišta, voćnjake, pa čak i njive. To je jedna velika epopeja u slavu čoveka i nastanka sveta.

Tako je o onim belim ornamentima pisao Jesenjin u svom prelepom eseju a nešto je i sami Vorhol prepoznao u našim narodnim kuvaricama, kupivši ih svih pedeset ponuđenih na jednoj aukciji. Ako su tako veliki umetnici pronašli lepotu i bili zadivljeni vezenim miljeima na jastučnicama, na posteljnom rublju, ako su bili zadivljeni svekolikom ornamentikom na čezama fijakera, preslicama, vretenima, ćilimima, zašto bih se ja toga stidela? Do mene je bilo samo da pronađem način kako da tu obimnu i svekoliku ornamentiku implementiram sa likovnošću i na najbolji način uvedem u slike.

I ne samo narodnu ornamentiku već i elemente svekolikog našeg obimnog kulturnog nasleđa sa naših fresaka, ikona, stećaka, iz Miroslavljevog jevanđelja i drugih rukopisnih knjiga. Naša tradicija je toliko bogata i obimna da bi bio greh da sam se bavila praznim estetiziranjem, pogotovo ja koja sam odrasla uz sve te lepe naše običaje, Božić, Uskrs, slave, preslave, kićenja nevesti… Pamtim čak prela i posela ispod Krivog bagrema u neposrednom komšiluku dedine kuće u Lipolistu.

„Ma ne znam šta me sve ne inspiriše!“

Ona magazin: Pored pirotskog ćilima, šumadijske tkanice, čipke, narodnih vezova… vi dobrano kao likovni stvaralac baštinite i veličanstvene motive iz same prirode, prenoseći njenu lepotu na svoja platna.

Slobodanka Rakić Šefer: Naravno, detinjstvo je doba čuda. Kako mogu da zaboravim sočne, jedre, tamne kupine zbog kojih mi je tekla krv po rukama i nogama jer sam se pentrala po obalama i jendecima da dohvatim baš one najsočnije i najtamnije. Pa zar da one ne nađu mesta na mojim slikama? I ne samo kupine već i maline, šljive, žabe što izviruju ispod  lokvanja, laste u gnezdima, merdevine na štali, trmke košnice, perunike po baštama ali i one po barama, devojačko srce, đul-bašte i jorgovani, šimširi, muškatle u tufnastim šerpama i loncima, loze oko krova, dedin fijaker, petao u dvorištu, ma svašta još! To je, za mene, ta velika Božja bašta, koju nam je Gospod dao da se u njoj krećemo, da sa njom i u njoj živimo. Sve to volim, sve to sanjam, svemu tome se divim i neprestano zahvaljujem Gospodu što nam je dao tako raskošnu i veličanstvenu BAŠTU ŽIVOTA.

Ona magazin: Pored toga što slikate, vi neumorno i pišete. Šta vas posebno inspiriše kada je pisanje u pitanju?

Slobodanka Rakić Šefer: Naravno, misleći sam čovek i osećam potrebu da kadgod mogu, nešto  i zapišem. Ne pišem ostrašćeno, već iskreno, ponekad je to moj bol i krik na vreme u kome živimo a ponekad su to samo zapisi o umetnosti. Ima toga dosta jer su mi to inicirali moj profesor, akademik  Mladen Srbinović, slikar i akademik Mića Popović, vajarka Mira Sandić, novinar Ratko Nikić i mnoštvo kolega koji naročito vole kad im čitam te svoje tekstove. Mene sve inspiriše: od mojih ptica senica i njihove blesave igre po vasceli dan, preko stršljena koji uporno godinama hoće da se ugnjezdi baš, ama baš kod mene na mojim terasama kao da mu je tu najlepše, do predivne pesme ptice kosa, inspiriše me i susedna bašta prepuna retkog starinskog cveća, mnoštvo jorgovana u mojoj okolini, ma ne znam šta me ne inspiriše?

„Toliko puta sam u svome biću osetila anđeosko nevidljivo strujanje“

Ona magazin: Nosilac ste mnogih priznanja i nagrada. Dobili ste, pored ostalog, i Vukovu nagradu. U kojoj meri vas je ona obavezala i odredila na daljem putu?

Slobodanka Rakić Šefer: Vukova nagrada je baš po mojoj meri jer sve što sam radila i što radim, na Vukovom je putu. Nikad se nisam udaljavala od istorije, kulture, običaja i tradicije svoga naroda. Oni su utkani u moje biće. To nosim rođenjem i genetskim kodom naših dedova koji su prolili onoliko svoje krvi od Kosovskog boja preko Prvog i Drugog ustanka protiv Turaka, preko Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Sremskog fronta… Pa zar ja da izneverim takvu svetlu tradiciju, zar da se ja utopim u sveopšte beznađe i postanem samo zrnce šljake koje će se utopiti u sivu bezličnu masu? I da nisam dobila Vukovu nagradu, već me je Gospod nagradio NjEGOVOM božanskom nagradom – veličanstvenom kosmičkom energijom koju sa radošću nosim!

Ona magazin: Vi ste verujući čovek  nadasve. U kojoj meri vam kao umetniku polazi za rukom da na svoja platna prenesete božansko nadahnuće kojim ste ispunjeni?

Slobodanka Rakić Šefer: Istinski umetnici su Božja deca. Oni su iskreni i humani. Toliko puta sam u svome biću osetila anđeosko nevidljivo strujanje koje me ozari i ispuni ljubavlju, nežnošću i toplinom… kao da nisam od ovoga sveta. Takvo blaženstvo sa najvećom radošću prenosim i na svoje slike, želeći da ga svi osete i da se raduju zajedno sa mnom. To je ta  istina koju decenijama tkam na svojim slikama i za koju se i dalje borim, verujući rečima Jovana Zlatoustog: „Do smrti se bori za Istinu, a Gospod će pobeđivati za tebe!“

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. pojavio se Ona Magazin, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera. To je prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ (ali i njihovim jačim polovinama). U jesen 2020. izašao je jubilarni Ona magazin broj 100.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.