Sindrom mačjeg plača – poziv da budemo ljudi

Svoj najnoviji roman pod nazivom ,,Plač mačke Božije“ Đorđe Sibinović je posvetio svom prijatelju, proslavljenom reditelju Goranu Paskaljeviću, sa kojim  je zajedno radio scenario za film „Mačiji krik“

Đorđe Sibinović je autor romana ,,Plač mačke Božje“, koga je izdao „Službeni glasnik“

Piše: Mila Milosavljević

Nenadanim odlaskom Gorana Paskaljevića krajem septembra 2020. godine, film „Mačiji krik“ nije snimljen, ali je u slavu svog prijatelja, naš sagovornik Đorđe Sibinović scenario pretočio u roman ,,Plač mačke Božje“ („Službeni glasnik“, 2021).  To je u isto vreme životna, filmska i književna priča.

Kako je došlo do toga da jedna veoma retka bolest, sindrom mačjeg plača, postane vaša tema?

Đorđe Sibinović: Sarađivao sam sa Goranom preko dvadeset godina. Prvo sam bio član njegove filmske ekipe za pravne poslove, budući da je moje osnovno obrazovanje pravničko, a zahvaljujući prijateljstvu koje je spontano nastajalo, polako sam osvajao i umetničko polje. Pohađao sam „malu školu majstora filma“ i u izvesnom kreativnom grču ispred Gorana, u kafićima, u šetnji…, sa olovkom i notesom, učio kako se piše scenario. Goran je želeo da posle filma ,,Kad svane dan“, koji je poslednji njegov film u Srbiji, snimi „Mačiji krik“.

“Mačiji krik” je trebalo da bude 19. film Gorana Paskaljevića

Beznadežna bolest

U kojoj meri je planirani film ,,Mačiji krik“ zapravo nastavak  Paskaljevićeve priče o različitosti?

Đorđe Sibinović: Goran je želeo da opet kroz temu bolesne devojčice pokaže da je upravo različitost prilika da ljudi mogu biti bolji jedni prema drugima. To je suprotno od procesa koji vodi čovečanstvo u propast, suprotno od udaljavanja ljudi od ljudi.

Kako je otpočela  vaša saradnja sa Paskaljevićem, rad na scenariju?

Đorđe Sibinović: Počeli smo da pričamo o scenariju, ne znajući da upravo tada, na 150 kilometara od Beograda, traje drama za kojom mi tragamo u fikciji. Slučaj Bog, neverovatna i neponovljiva igra prirode, odvela nas je u susret toj životnoj drami. Upoznali smo Zorana Živanovića iz Kragujevca, koji je pokazao natčovečansku snagu, dobrotu i vrlinu koja se svrstava u kategoriju podvižništva. Počeli smo da se družimo, ganuti njegovom odlučnošću da se bori za svoju unuku koja je beznadežno bolesna.

Đorđe Sibinović: “Sindrom mačjeg plača je veoma retka bolest”

Suočavanje sa teškom pričom

O samoj bolesti, sindromu mačjeg plača, kod nas se veoma malo zna…

Đorđe Sibinović: Sindrom mačjeg plača je veoma retka bolest i kod nas i u svetu. Radi se o nedostatku kratkog kraka petog  hromozoma, koji ima za posledicu pre svega oštećenje u mentalnom smislu a zatim, dete obolelo od tog sindroma ne može da govori nego mjauče i ne može da hoda, nego puzi. Potpuno svestan da  je njegova unuka beznadežno bolesna, Zoran Živanović pokušava da prostor otvoren bezdušnošću njenih roditelja (koji su je se odrekli i odbacili) osvoji borbom za brigu o unuci. On ulazi u nesavladive teškoće, jer ne ispunjava uslove za usvojenje, ne ispunjava uslove ni za hraniteljstvo, a starateljstvo ne može da dobije jer biološki roditelji ne daju saglasnost. Taj čovek nastavlja borbu, gotovo iluziju, svestan da nema nikakve šanse, ali da je to njegov zadatak. Iz njega progovara ontološka dobrota ljudskog bića, mir podvižnika koji je siguran da će uspeti. Zanemeli smo pred tom ljudskom dramom, pred optimizmom, dobrotom i vitalnošću tog čoveka.

Kako je izgledalo vaše suočavanje sa jednom tako teškom pričom?

Đorđe Sibinović: Počeli smo da živimo sa tom pričom, ranjeni njenim tragizmom. Pisali smo scenario na živom primeru, postajući njegov deo. Sve je bilo čarobno, toliko pomešano! Mi smo u isto vreme osećali radost stvaranja i bol postojanja. To je trebalo da bude 19. igrani film Gorana Paskaljevića i moj prvi scenario. Dakle, bilo je to čudo  življenja! U tom periodu Zoran Živanović preživeo je tešku bolest. Spašen je vezama Gorana Paskaljevića, koji ga je pravovremeno smestio u bolnicu i pomogao u njegovom izlečenju. Godinu dana iza toga ja sam zapao u dramu sepse i jedva ostao živ. Uz pomoć Gorana Paskaljevića u odlučujućem trenutku dobio sam adekvatnu medicinsku pomoć. Goran nas je obilazio i hrabrio u bolnici. Pomogao nam je toplinom i nežnošću da izdržimo, šaleći se da smo to dužni filmu i projektu koji je upravo u toku, a ne samo radosti življenja. Na kraju, desilo se da je on iznenada preminuo a da o njegovoj bolesti nije bilo reči nijednog trenutka za sve vreme dok je trajala čitava magija o kojoj govori roman.

Goran Paskaljević, veliki srpski reditelj i glavni junak knjige “Plač mačke Božije”

U životu postoje dva puta

Otkuda naziv romana?

Đorđe Sibinović: ,,Plač Majke Božje“ je pesma koja se izvodi posle liturgije za Vaskrs, jer je to najteži plač, najveća bol majke u istoriji hrišćanske civilizacije. To je plač majke nad Bogomladencem. „Plač mačke“ nametnuo mi se kao dozvoljen u jeziku, da označim tragizam priče. Nažalost, nismo stigli to da ovekovečimo filmom Gorana Paskaljevića, pa sam smatrao da sam dužan da obezbedim večno trajanje priče. Možete pretpostaviti koliko je bilo komplikovano, poštujući žanr, sve to staviti u korice knjige.

Reč je o nesvakidašnjem žanru, budući da pisac postaje junak sopstvenog romana.  

Đorđe Sibinović: Da, to je bilo veoma odgovorno i osetljivo u odnosu na pravila pripovedanja u književnosti. Ova knjiga napisana je u slavu života, u slavu ljudi koji su verovali da je važno pričati o takvim temama a ne o temama koje danas obuzimaju  najveći deo stvaralačke pažnje u književnosti i filmskoj umetnosti.  Goran Paskaljević je, po mom mišljenju, svakako među najvećim srpskim rediteljima! Ako pogledamo celinu njegovog dela, iz nje isijava vezanost za običnog čoveka, za probleme iz života koji su toliko prisutni i očevidni da mogu biti banalni, a ustvari su jedini bitni, jer se samo kroz njih javlja ljudskost. Sve drugo je spektakl, senzacija i moć. U životu postoje dva puta: jedan je ljubav a drugi je moć! Ne možemo ići jednim i drugim. Moramo izabrati samo jedan!

Đorđe Sibinović: “Svi smo mi lica sa specijalnim potrebama!”

Svako od nas je nekada bio nemoćan

Vi ste, radeći na scenariju  za film, obilazili domove, bolnice pa čak i manastir Svete Petke Izvorske, u kojem su smešteni najteži invalidi…

Đorđe Sibinović: Svi smo mi lica sa specijalnim potrebama! Svako od nas je nekad bio nemoćan. Ne samo kao mali, nego i tokom čitavog života. Naša je dužnost da budemo drugima na usluzi. To sam shvatio u ranom detinjstvu, jer je u mom odeljenju bilo učenika sa posebnim potrebama. Rastao sam sa tom decom, delio klupu i sendviče, zavoleo ih možda više nego ostale drugove iz razreda. To me je obeležilo kao nekog ko je čitavog života tražio priliku da se stavi u službu nemoćnima. Biti na usluzi životu znači izoštravati očinji i duhovni vid za sve one bližnje koji nisu dovoljni sami sebi, kao što i mi u nekim trenucima, osećajući nemoć zbog bolesti, zbog tuge, zbog bilo kog drugog nedostatka, nismo dovoljni sami sebi. U manastiru Svete  Petke Izvorske doživeli smo trenutke prosvetljenja. Zoran Živanović je pred Bogom i pred ljudima obećao da će sve učiniti da živi još toliko da njegova unučica ispuni formalni uslov punoletstva, da bude primljena u manastir. Tada će on biti siguran da će ona dobiti istu negu kao onu koju joj on pruža u ovom trenutku sa svojom suprugom Slavicom. Sve to sam imao u vidu kada sam pisao roman. Knjigu je napisao zapravo moj neizdrživi bol, koji sam osetio u trenutku spoznaje da je veliki prijatelj, Goran Paskaljević, napustio ovaj svet. Tada sam spoznao koliko smo ranjiva bića i koliko sve to što smo u životu proživeli nije ništa u odnosu na intenzitet bola koji proizvodi nedostatak. Pokazalo mi se šta je ustvari naša misija i šta mi jesmo, bez obzira na spektakl koji proizvodimo biografijama, rezultatima, postignućima, uspesima, svojim gordostma i samoljubljem, pokazalo mi se da smo mi ljudi samo onoliko koliko smo drugima potrebni. Zamislite kakav bi užas predstavljao život onoga koji nikome ne bi bio potreban!

Goran Paskaljević je bio čovek koji je nesebično podržavao druge ljude

Nepodnošljiva lakoća postojanja

Biti pored Gorana Paskaljevića, kako kažete ,,biti Goranov“, značilo je prema rečima njegovog praškog profesora Kundere „nepodnošljivu lakoću postojanja“. Kako pamtite Gorana Paskaljevića?

Đorđe Sibinović: Baš tako kao što stoji u ovoj rečenici! Goran je postigao veliki rezultat u oblasti filma a svi oni koji su proveli s njim makar pet minuta znali su koliko je on srdačan i pristupačan čovek. Svaki trenutak koji ste proveli s njim navodio vas je da se upitate kako je moguće da je to onaj isti čovek koji šeta crvenim tepisima, čiji se filmovi gledaju u svetu, kojeg ljudi prepoznaju na ulicama u Rimu, čemu sam bio lični svedok?! Gorana pamtim kao čoveka koji je sebe nesebično davao ovom svetu, pre svega kroz umetnost a onda u neposrednom kontaktu sa ljudima. Gledao sam ga kakav je dok snima film, kada stvara i činodejstvuje u  svojoj magiji i svojoj umetnosti, gledao sam ga dok se pripema da snima, gledao sam ga kakav je posle, kada je na redu slavodobitnički oratorijum koji mu daje za pravo. To je bio čovek koji je podržavao druge ljude! Što sam stariji, shvatam da su u životu važni samo oni ljudi koji su vas istinski podržali. Postoji i takozvana podrška koja dolazi kao rezultat projekta moći onog koji podržava. Ali, to nije podrška, to je pokoravanje. Prava podrška koju sam prepoznao kod Gorana Paskaljevića je napor da se drugim ljudima pomogne da budu najbolji koliko mogu na njihovom putu a ne na tragu ideje onoga koji podržava.

Jednom prilikom je Goran  Paskaljević u šali rekao da bi trebalo da požurite sa snimanjem filma, jer, ukoliko ga ne snimite „on će večno trajati“. Da li tu prorečenu sudbinu svedoči upravo roman ,,Plač mačke Božje“?

Đorđe Sibinović: Da, to je jedan deo tuge koji je još uvek svež i presan. Ne mogu da govorim o našim poslednjim razgovorima. Umetnost je prvi nivo spoznaje  večnosti a samim tim i božanstva. Na najdirektniji način  umetnička dela svedoče da su nastajala da bi večno trajala, ako ne u svom materijalnom izrazu a ono u poruci koju sobom nose. Čovek stvara umetnost kao što je Bog stvorio  svet, na jednom nižem nivou vrednosti stvorenog ali u svakom slučaju u metodologiji koja podržava veru u večni život. Svaki umetnik je mali Bog.

Đorđe Sibinović, autor knjige neobičnog naziva “Plač mačke Božije”

Slovo o knjizi "Plač mačke Božje"
Đorđe Sibinović je napisao knjigu o prijateljstvu i prostorima gde se ono najbolje vidi. To su ona mesta gde volimo bliske ljude, uprkos i u inat svemu, i gde neminovno postajemo deo tuđeg bola i nesreće. Ne postoje tuđe sreće i tuđe tuge, postoji samo jedan život u kome se sve dešava u istoj ravni i istoj sudbini.

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. pojavio se Ona Magazin, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera. To je prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ (ali i njihovim jačim polovinama). U jesen 2020. izašao je jubilarni Ona magazin broj 100.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.