Radovan Lazić, otac modernog života u gradu na Kolubari

Kažu da je moguće uzdići se od pukog siromaha do bogatog i uglednog čoveka. I to zovu ‘američki san’. Ali taj san može se odsanjati i u javu sprovesti i u Srbiji. Još je veći uspeh ako se java dogodi negde u srpskoj provinciji u drugoj polovini 19. veka, kada Srbija jedva da je imala pristojan drum i ponekog pismenog podanika.

Valjevo, grad za koga je živeo i koga je stvarao pregalac i humanista Radovan Lazić

U slučaju Radovana Lazića, valjevskog trgovca, američki san je postao valjevska i srpska java. Ali njegov život i njegove ideje opet će i po ko zna koji put učiniti da u punom sjaju zablistaju srpska zavist, strah od novog i naprednog, provincijalizam i lenjost. Ono što bi proslavljeni srpski filozof Radomir Konstantinović nazvao ‘filozofijom palanke’. Ipak, krenimo redom.

Zadužbinar Radovan Lazić

Skromno nasledstvo

Srpske varoši u prvoj polovini 19. veka tek su počele da uzimaju dah posle turskih zuluma, polako se navikavajući na izvojevanu slobodu. To su, međutim, i dalje bile siromašne i blatnjave naseobine u kojima su se tek zametali trgovina i zanati. Varoš Valjevo nije bila izuzetak.

Upravo u Valjevu je 22. februara 1834. rođen Radovan Lazić od oca Lazara i majke Joke. Otac Lazar je bio doseljenik iz Sarajeva, pa su ga zbog toga zvali Laza Sarajlija, iako je poreklom iz hercegovačkog Mostara. Otac je bio ćurčija. Njegov specifičan proizvod je bio prsluk od jagnjeće kože. Pomalo je trgovao i rakijom. Sve je to, međutim, bilo nedovoljno da se obezbedi pristojan život.

Zbog teškog rada i još težih uslova života, otac Lazar umire vrlo mlad. Ženi Joki i sinu Radovanu ostavio je u nasledstvo kućicu pletaru, 60 dukata i plac veličine „dan oranja“ kraj vodoplavne rečice Ljubostinje.

Terzijski zanat

Joka, mlada udovica, nije imala kud’, nego da se preuda. U miraz mužu Gavrilu Stevanoviću donosi malog Radovana, nasleđeni imetak i ruke ispucale od svakodnevnog nadničenja.

Radovanov očuh Gavrilo prodaje kuću pletaru i sa nasleđenih 60 dukata kupuje veću kuću prekoputa, u koju će se smestiti cela porodica. U njoj će se izroditi još dece ali očuh neće odvajati Radovana od druge dece, čak će prema njemu biti blagonaklon i blaži nego prema ostaloj čeljadi. Valjda zato što je Radovan od malih nogu bio stidljivo i slabunjavo dete.

Kako nije bio za dečije nadničenje, siromašni roditelji ga upisuju u osnovnu školu. Ali nedostatak novca je učinio svoje. Radovan, posle dva razreda škole, 1847. mora da je napusti. Te godine, posle velikog Miholjskog vašara (12. oktobra) u Valjevu, nagovorivši jednog beogradskog terziju koji je tu prodavao svoju robu, odlazi sa njim u prestonicu da uči terzijski zanat.

Radnja i ženidba

Posle tri godine šegrtovanja postao je kalfa i donosi odluku da se vrati u Valjevo. U Valjevu 1854. ulazi u ortakluk sa jednim tamošnjim trgovcem. Radovan ulaže 50 dukata u novcu a ortak daje 150 dukata u terzijskoj robi i alatu. Tri godine kasnije Radovan će se osamostaliti, tako što će sa svojih zarađenih 9.000 i pozajmljenih 12.000 groša od Uprave fondova, započeti samostalnu trgovinu. Te iste 1857. ženi se Danojlom, kćerkom valjevskog trgovca Gliše Dabića.

Iako se tada nije moglo govoriti o specijalizovanoj trgovini, već se trgovalo svim i svačim, novopečeni trgovac Radovan Lazić uviđa da to ne vodi nikud i da je tačna narodna izreka „sto zanata, hiljadu belaja“ pa se odlučuje za specijalizovanu trgovinu gvožđarskom robom.

Strah od promena

Da bi unapredio svoju trgovinu i nabavio što bolju i jeftiniju robu, on putuje u Zemun, Pančevo, pa i dalje u Peštu i Beč. Trgovina je cvetala i on se bogatio u vremenu kada je njegove kolege mrzelo da odu i do Beograda u nabavku espapa.

Čaršija je pričala da on zapravo ne putuje radi trgovine, već da se sastaje sa Karađorđevićima od kojih prima novac da bi u Srbiji „poradio na buni protiv Obrenovića“. Ali vreme će pokazati da je valjevski trgovac stekao bogatstvo radom i veštinom a ne političkim i špekulativnim rabotama.

Kao poštenog trgovca od ugleda, terzijski esnaf ga uzima za svog starešinu a već 1859. narod ga bira za starešinu Valjevske crkve. Isti narod ga 1865. bira za odbornika Valjevske opštine a njen predsednik je bio u dva navrata 1867. i 1868. Čak je bio valjevski poslanik na Velikoj narodnoj skupštini održanoj u Topčideru 1868.

Gradonačelnik Valjeva

Budući da je sam bio vredan čovek, kao predsednik opštine nije dopuštao da građani besposliče, pijanče i bekrijaju po kafanama. Kada bi tako video nekog, prvo bi zahtevao da se proveri da li taj plaća porez.

Ako je dotični bio uredan platiša, on bi ga posavetovao da se „kloni ćoravog posla“. Ako bi to bio, pak, neko ko ne plaća svoj porez, uz obaveznu grdnju Radovan bi ga uputio da radi neki opštinski posao. Od te zarade bi dve trećine išlo na porez a trećinu bi taj nosio kući. Radovan je faktički bio rodonačelnik društveno-korisnog rada!

Vodio je računa i o komunalnom redu i miru. Nije dopuštao da dokoni đaci, šegrti i omladinci larmaju po gradu i uznemiravaju građane ili da nanose neku štetu. Lično je određivao građane koji su vršili nadzor i obaveštavali ga o stanju u varoši.

Da bi ulepšao i pročistio varoški vazduh naredio je da se, gde god je to bilo moguće, zasade sadnice okruglog bagrema i katalpi. Valjevci sigurno znaju da je on bio taj koji je duž Crkvene ulice zasadio crni i beli dud.

Posebnu zahvalnost Valjevci, ali i mlada srpska država, duguju Radovanu što je, iako jedva pismen, ali svestan značaja obrazovanja, uspeo da se o trošku opštine 1868. podigne škola. U školsku zgradu će biti smeštena niža gimnazija.

Predsednik Štedionice

Kao vešt trgovac, Radovan je znao da bez podrške neke od finansijskih institucija neće biti brzog napretka. Obilazeći velike gradove, on će se u Pančevu po prvi put bliže upoznati sa institucijom štedionice. Čim se vratio u rodno Valjevo, odlučio je da pokrene osnivanje Valjevske štedionice. Zbor koji je sazvao, oberučke je prihvatio ideju. Odmah je izabran i Odbor koji je za Uskrs 1870. pripremio Pravila štedionice.

Pravila su predviđala da svaki zadrugar, odnosno esnaf, unese 5.000 dukata u gotovini. Članovi esnafa su to odbili, podigavši bunu. Tako je propao prvi pokušaj osnivanja štedionice. Ali, Radovan Lazić se nije dao obeshrabriti.

Setio se Pančevačke štedionice i ljubazno je zamolio da mu se pošalju njena Pravila. Tamo je osnovni kapital bio 1.000 dukata, koji bi se sakupili prodajom akcija i deonica. Prodaja je potrajala… Potrebna suma će biti sakupljena tek 1875. kada su Pravila Valjevske štedionice potvrđena. Radovan Lazić će biti prvi predsednik Štedionice i ostaće na tom mestu do svoje smrti.

U slučaju Radovana Lazića, valjevskog trgovca, američki san je postao valjevska i srpska java

Sirotinjski oci

Na zboru građana 1880. Radovan Lazić je podneo predlog da se počne sa izgradnjom fabrika i železnice. Naravno, provinciji napredak nije bio potreban. Od fabrika nije bilo ništa a umesto razgranate železničke mreže građanima je bila dovoljna pruga od Valjeva do Zabrežja.

Duboko u srcu human čovek, koji je smatrao da je ljudska obaveza brinuti o sirotinji, Radovan 30. decembra 1882. na zboru građana predlaže da se u Valjevu osnuje „Sirotinjski fond“. Uz predlog je odmah priložio i Pravila Fonda kojim bi rukovodilo petoro uglednih građana, koji bi nosili naziv ‘sirotinjski oci’.

Predlog je u načelu prihvaćen. Formiran je Odbor od 25 članova koji je trebao da razradi Pravila i rad Fonda. Međutim, kada se inicijator Radovan Lazić razboleo i nedugo potom umro, ova ideja je, kao i mnoge druge, ostala nerealizovana.

Mrzeo je razmetanje

Poput svih drugih Srba, i Radovan je bio ratnik. I tu će se iskazati i stići do komandanta konjičkog puka narodne vojske. Ali teško detinjstvo, naporan rad i ratovanja tokom srpsko-turskih ratova, ostaviće traga na njegovom zdravlju. Počelo je da ga izdaje srce. Prve smetnje osetio je za vreme logorovanja sa vojskom u Đenovcu 1875. godine. Bolest će se vremenom pogoršavati.

U narodu je ostao zapamćen kao miran, blag i predusretljiv čovek ali ljut i prgav prema svakom ko bi nešto radio protivzakonito i nemoralno. Ceo život je bio ćutljiv, ozbiljan i zamišljen. Mrzeo je svako razbacivanje i razmetanje, bilo da se radi o državnim paradama ili privatnim svadbama i sahranama.

Koristio je svaku priliku da ukori sirotinju koja je htela da se takmiči u raskoši i razbacivanju sa bogatim sugrađanima.

Radovan Lazić je devet godina bolovao, bezuspešno obilazeći beogradske lekare i poznate banje. Upokojio se 22. januara 1884. Na večni počinak je ispraćen od svojih sugrađana uz počasti dostojne najvećih velikaša.

Književni fond

Uvidevši da mu sunce života polako gasne, napisao je 01. maja 1883. u Valjevu testament koji ća ga učiniti valjevskim zadužbinarom.

„…Moja želja da ostavim spomen posle sebe i da učinim zadužbinu, od koje će se moći koristiti svaki Srbin, svodi se na sledeće odredbe:

Prvo: da se ova ustanova zove Književni fond Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva…

…Treće: da o tom Fondu vodi staranje profesorski Savet Valjevske gimnazije…

…Sedmo: svaka grana popularne književnosti, koja ima širi krug čitalaca, pristupna je nagradi iz ovog Fonda.

…Trinajesto: na naslovnoj strani svake knjige neka stoji naštampano: „Ova knjiga nagrađena iz Književnog fonda Radovana Lazića, trgovca iz Valjeva“

Četrnajesto: izbor dela i određenje nagrade preporučujem savesti, obrazovanosti i rodoljublju Saveta Valjevske gimnazije.

Petnajesto: … profesorski Savet Valjevske gimnazije da se iz ljubavi prema književnosti bez ikakve nagrade primi dužnosti koje sam gore pomenuo i da godišnje izveštaje štampaju u Srpskim novinama…“

Njegovo ime živi

Posle Radovanove smrti, Fondom će se baviti i unapređivaće ga njegovi sinovi, koji će 1907. uložiti dodatnih 1.200 dinara da bi se naravnao početni iznos od 10.000 dinara u srebru. Već sledeće godine će biti nagrađene dve knjige sa po 300 dinara.

Zbog promena u državi u aprilu 1931. braća Lazić obaveštavaju Nastavnički savet Valjevske gimnazije da je Fond prerastao u jugoslovensku instituciju, potpomažući izdavanje knjiga u celoj Jugoslaviji. Ipak, 07. jula 1941. Ministarstvo prosvete podnosi izveštaj da je Fond faktički prestao da postoji. Ugasio se onda kada je duh njegovog osnivača Radovana Lazića iščileo a ideja izbledela.

Naravno, Fond Radovana Lazića nije tih razmera poput fonda Ilije Kolarca ili Luke Ćelovića Trebinjca ali svima je zajednička namera da se doprinese napretku srpskog naroda. Radovan Lazić, koji je oživeo američki san u srpskoj provinciji, lep je primer borbe pojedinca protiv učmalosti i zaostalosti. Vreme, kao najbolji sudija, učinilo je da Radovan ostane zapamćen a ne oni koji su ga celog života saplitali i klevetali.


O autoru teksta: Zadužbinar kroz pisanu reč
Zoran S. Cvetković je preveo sa nemačkog autobiografiju Gintera Grasa LJUŠTEĆI LUK i roman Jasne Milanović-Jelić ŽIVOT ILI POKORA.
Od savremene i popularne istorije preveo je sa nemačkog sledeća dela: 
Vladimir K. Volkov - STALJIN JE HTEO DRUGAČIJU EVROPU
Gvido Knop - NEPOZNATA ISTORIJA 20. VEKA 
Gvido Knop - ISTORIJA - TAJNE 20. VEKA
Gvido Knop - VATIKAN - MOĆ PAPA 
Peter Godman - VATIKAN I HITLER - TAJNI ARHIVI 
Henrik Eberle; Matijas Ul - KNJIGA O HITLERU
Zoran S. Cvetković je preveo sa nemačkog i niz knjiga za decu: 
Kaj Majer - VODENA KRALJICA 1-3 tom (objavljen 1. tom)
Nikolas Lenc - MEGA KVIZ PITANJA
Nikolas Lenc - MEGA ZNANJE
Nikolas Lenc - MEGA REKORDI
Sa engleskog je preveo knjigu Mda Zejkesa - DOZIVAČ KITOVA.
 
SPISAK AUTORSKIH KNJIGA: 
TRIBUNAL U HAGU - Dileme i dokumenta 
NEOBIČNE SUDBINE
NEOBIČNE SUDBINE 2
GEBELS: GOSPODAR ISTINITE LAŽI - objavljeno u tri izdanja
LJUDI ZA SVA VREMENA 
"ZAVEŠTAVAM NA KORIST SVOG NARODA" - Srpski zadužbinari 
SS - Hitlerovi jahači apokalipse  
ŽENE KOJE SE PAMTE I JEDNA PESMA 
OSS/CIA TAJNI DOSIJE: HITLER - Psihološki profil Adolfa Hitlera SPOMENAR One & Oni

Zoran S. Cvetković
Zoran S. Cvetković

Poznati beogradski advokat i pisac, član Udruženja književnika Srbije. Njegova najpoznatija i najintrigantnija knjiga nosi naziv „Gebels – gospodar istinite laži“. Veoma su popularne i knjige „Neobične sudbine“ (prvi i drugi deo) i „Ljudi za sva vremena“, nastale od eseja objavljivanih iz meseca u mesec u „Ona Magazinu“. To je zbirka biografija aktera svetske istorije koje sudbina nije mazila: Marlene Ditrih, Eve Braun, Leni Rifenštal, Evite Peron, Dženis Džoplin, Federika Garsije Lorka, Virdžinije Vulf, Žorž Sand, papese Jovane, Lili Marlen, Ulrike Majnhof i drugih. Zoran je objavio i jedinstvenu knjigu o srpskim zadužbinarima „Zaveštavam na korist svog naroda“ u kojoj su zabeležena i za pokolenja sačuvana nesvakidašnje velikodušna dela naših, mahom zaboravljenih, rodoljuba.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.