„Nije kuća na zemlji nego na ženi“, kaže narodna mudrost. „Od žene zavisi dokle će čovek da stigne.“
Radojka (Rada) Matić iz sela Korenita u Opštini Loznica pokazuje, s neskrivenim ponosom, svoju baštu
Radojka (Rada) Matić (59) iz sela Korenita u Opštini Loznica, domaćica je, poljoprivrednica i neimarka, a niko je nije predložio za Ženu zmaja, niti je i jedan red napisao o njoj. U njenom dvorištu u ulici Kraljice Kataline („Ona je bila ktitorka manastira Tronoša“, objašnjava nam Rada) pulsira život. Svi su tu, od najmlađe unuke koja u rukama stiska macu do njenog svekra, koji je pčelar i pravi kapi od propolisa. Tu su i kućni ljubimci, košnice, cveće, bašta… sve što traži ruku i brigu. A tek štale i njive! To je posebna priča.
Projekat “Iza svake uspešne žene stoji žena” sufinansiran je iz budžeta:
Republika Srbija
Ministarstvo kulture i informisanja
Kroz njenu kuću, u koju nas Rada Matić uvodi s osmehom, širi se miris domaćeg hleba. Nedaleko od trpezarijskog stola, za koga može da sedne velika porodica, stoji preslica. Rada prede i plete od malih nogu. Preslicu i danas rado uzme u ruke. Tako joj naviru živa sećanja na njenu majku Nataliju, koja je odgajila njih sedmoro u rudarskom mestu Kostajnik. Otac joj je bio rudar i rudarsku prašinu je čistio – rakijom. Majka se napatila da izvede decu na put, ali se nije predala do poslednjeg daha, i zato Rada danas spava sa majčinim džemperom i igra kolo sa majčinom maramom u ruci.
I ona je, sa suprugom Dušanom (Duletom) Matićem (64), odgajila četvoro dece: Biljanu, Ljiljanu, Jelenu i Nikolu.
Njen Dule, sa kojim je 43 godine u braku, u šali kaže:
- Nas dvoje brojimo 52 godine školovanja dece. Samo je sin Nikola išao osam godina u muzičku školu za harmoniku.
Jedino zlato
Kada su jednom u Korenitu stigli zlatari iz Šapca, raspitujući se šta seljani imaju za prodaju, Dule im je odgovorio:
- Od zlata imam samo ženu.
Dok razgovaramo o životu „zlatnih žena“ na selu, uz domaću supu, pitu od tikvica i druge đakonije koje je domaćica iznela da se poslužimo, iz susednog domaćinstva, gde živi Radin sin Nikola sa ženom i troje dece, dopire zvuk harmonike i narodna pesma. Nikola, koji je po profesiji harmonikaš, uvežbava novi repertoar. Njegove dve ćerke, Ana i Natalija, od kojih jedna svira violinu a druga harmoniku, ne odvajaju se od baka Rade. Na pitanje: – Na koga ličite? devojčice uglas odgovaraju:
- Obe smo na baku.
Naša sagovornica koja podržava svoje unuke da recituju i pevaju, na našu molbu, zapevala je i sama. Muzikalna i lepog glasa, odabrala je višeznačne stihove:
- Sreće nema dok je ne sagradiš i ljubavi dok za njom ne patiš.
Prva pomoć
Kako joj i ime kaže, Rada radi od jutra do mraka – na njivi, u štali i u kući, gradeći sreću za svoju porodicu, a noću krade od sna trenutke za svoju dušu. Svoju neostvarenu želju da postane doktor, ova plemenita žena kompenzira čitanjem literature o lekovitom bilju. Kraj nje je „Narodni učitelj“ Vase Pelagića. Rada ima i prvu pomoć, da priskoči, kako svojima tako i komšijama. U svom rukavu ima uvek i dobar vidarski savet.
Proučila je šta bi njenim ukućanima valjalo popraviti u zdravstvenoj slici, pa svakome posebno priprema – zdravu hranu. Tokom kuvanja redovnih obroka, ona se pomoli. Brašno koje će da mesi, prekrsti (u narodu se kaže „zakrsti“) i izgovori:
- Bože, pomozi, blagoslovi onog ko mesi ovaj hleb i onog ko će ga jesti.
- Kad nešto tražim a ne mogu da nađem, onda s mirom stanem i pomolim se – kaže Rada – i On me uputi tamo gde bi trebalo da idem.
Retko se u ruralnoj sredini sreće žena sa tako jakom željom za znanjem, koje seže čak do astronomije.
- Kad bih imala 10 dana da ne moram da radim, ja bih sve vreme samo čitala – priča ona i dodaje: – Važno mi je da imam u danu makar pet svojih minuta. Kad završim sve poslove i odgledam dnevnik, što je obavezno, volim da upalim kandilo u slavskoj sobi. Treperavo, toplo svetlo i tiho izgovorene reči molitve koja se čita pred spavanje, smiruju moje misli i krepe moju dušu.
Ženska deca
Rada je brižna majka i baka, i traži prirodne načine da odagna zebnju za svoje tri ćerke i njihove porodice, o kojima bez prestanka misli. Često ih sanja i primećuje da su neki njeni snovi proročanski. Stekla je i naviku da uči stihove pesama iz riznice narodne mudrosti – napamet. U jednoj pesmi o majci, stihovi kažu: „Trpet se mora, to su tvoje reči…“
Jedna Radina ćerka živi u Grčkoj i, valjda zbog daljine, nju je u razgovoru naša sagovornica najviše pominjala. Rada i Dule trebalo je da je posete ovog leta na Kritu, ali ih je korona omela u toj nameri.
- Bilo mi je veoma stalo da iškolujemo sve tri ćerke, da imaju svoj dinar u ruci – priča Rada, koja se udala pre nego što je završila prvu godinu srednje tekstilne škole i koja je, u suživotu sa svekrom i svekrvom, osetila da su je drugačije tretirali dok je rađala devojčice, gotovo kao osobu drugog reda, a drugačije kad je rodila sina. Pokatkad bi čula i bezrazložnu psovku na svoj račun, koja bi se otela kroz stisnute zube.
Neimarski podvig
- I danas, – priča Rada – moja se reč manje poštuje od muške. Moj Dule je dobar muž i otac, domaćin i radnik kakvog nema, da se ponovo rodim, ponovo bih se udala za njega, ali retko kad sprovede moju ideju u delo, uglavnom je onako kako je on naumio. On je u penziji ali nije u mirovini. Šalu na stranu, da mene posluša, otišao bi u mirovinu i mi bismo od našeg ribnjaka napravili raj za izletnike.
Rada i Dule su i svojevrsni neimari. Sa svojih deset prstiju dograđuju treću kuću u dvorištu, ali ono po čemu će ostati upamćeni u porodici, ali i u svom selu Koreniti, jeste izgradnja ribnjaka za uzgajanje šarana i tolstolobika, koga su iskopali jednim dobrim delom – ručno! Ribnjak, zapravo veštačko jezerce, nastao je od potočića Grobuša (Ladna voda k’o iz groba). Svoje jezero supružnici Matić okružili su zgradama za odmor i pripremu hrane za veću grupu ljudi. Sve se to nalazi u jednoj čarobnoj ali teško pristupačnoj dubodolini, do koje se stiže niz strminu od 314 metara.
- Kad se setim koliko sam traktora tereta tuda prevukla, koliko sam drva tovarila i istovarila, koliko sam ih ispresecala… A gde je tek seno, kukuruz… Pre dve godine su mi izvadili matericu. – iznosi Rada a suze joj naviru na oči.
Poklon za goste
Iako je za naše domaćine najnormalnija stvar da se nekoliko puta u toku dana spuste peške do jezera i popnu do kuće, ili da se, poput vozača u akcionim filmovima, odvezu niz strminu traktorom, gost ne pomišlja da ponovi taj „podvig“ dva puta. Kad se već nađe na Dulovom ranču ili u Dulovim konacima, kako ih Rada zove, kad ga zelenilo i svežina bukvalno zagrle sa svih strana, taj isti gost sve zaboravi. Ne zanima ga da li je došao peške, traktorom ili džipom, zanima ga kako da odatle više nikada ne ode.
Na pitanje šta ih je nagnalo da prave „letnjikovac na Zlatnom jezeru“, Rada kaže da je želela da ispuni želju svoga muža. On je još kao dečak i kasnije kao ribolovac, maštao da napravi svoj „raj u dolini“.
- I meni je lepo kad me, recimo, uhvati kiša i ja dole ostanem i odspavam. – kaže Rada, pokazujući kako je sobu u letnjikovcu ukrasila slikama srpskih vladara.
Na Dulovom ranču su i diplome iz vremena dok je igrao šah i svirao frulu u kulturno-umetničkom društvu. Iz „Raja u dolini“, kako ribnjak Matića iz Korenite zovu, odlazi se uz blagoslov u vidu paketa sa poljoprivrednim proizvodima, koga Rada obavezno gura u gepek automobila svojih gostiju – zato što se iz njenog kraja ne kreće na put praznih ruku.
