U Selancu, selu u Azbukovici, koga krase rudarska okna još iz rimskog doba, nalazi se jedna od najstarijih sačuvanih hrišćanskih bogomolja u Podrinju. Za očekivati je da nađe svoje mesto na turističkoj mapi Srbije. Nažalost, nje na toj mapi nema
Selanačka škola, iz koje je izašlo na desetine visokoobrazovanih ljudi, danas nema đaka 
Crkva u Selancu 
Selanac je planinsko selo u opštini Ljubovija, čije su kuće razbacane po šumovitim obroncima Jagodnje sve do reke Drine i Uzovnice, varošice na desnoj obali ove pogranične lepotice. Jagodnja, visoka tek 939 metara, ali položena tako da sa njenih vrhova puca pogled i na Šumadiju i na Bosnu, poznata je od davnina po rudnom blagu: zlatu, srebru, bakru, olovu, cinku, antimonu…
Prošarana je rudarskim oknima, koja se protežu i daleko u Bosnu. Neka od njih potiču iz rimskog doba a neka su tekovine 21. veka.
– Kad bi se otvorila sva okna, koja su se eksploatisala vekovima, bilo bi posla za 50.000 ljudi, – procena je Miloša Popovića iz Selanca, penzionisanog rudarskog mašinbravara, koji je nasledio jedan neobični porodični zadatak – da bude čuvar jedinog sakralnog objekta u svom selu.
U pitanju je napušteni manastir Sv. Jovana Krstitelja, koji je u svojoj dalekoj istoriji tri puta menjao temelje, u zavisnosti od položaja rudnika (pravoslavni hrišćani su polagali svetinju ispred ulaza u rudnik da bi ih čuvala i vratila kući). On je početkom 21. veka preinačen u manastir Sv. apostola Petra i Pavla.
Mesto na turističkoj mapi Srbije
Manastir u Selancu spada u najstarije sačuvane hrišćanske bogomolje u Podrinju i svakako bi trebalo da nađe svoje mesto na turističkoj mapi Srbije i mnogo šire. Nažalost, njega na toj mapi nema.
Na pitanje zašto je manastir promenio svoje sveto ime, meštani Selanca sležu ramenima. Nešto znaju a ćute. Obuzeti jesenjim radovima, radije bi, ako već moraju, diskutovali o tome zašto crkvena zvona zvone samo za sahrane i daće i zašto se službe održavaju tek 12 puta godišnje.
Nekada je zvonilo od dečje graje…
Selanac je jedna od ruralnih sredina, koja se gasi. Iako broji oko 600 stanovnika, u ovom selu je sve manje dece.
– Ovde je sve utihnulo 2019. godine, kada je zatvorena škola. Selanac više nema đaka a nekada ih je bilo i 70-80. Tu je radila kao učiteljica, punih 30 godina, moja supruga Olga. Njeni đaci su jurili za loptom po livadi. Danas imamo igralište ali nema ko da igra lopte, – kaže Miloš Popović.
– Godinama nisam čuo plač bebe u komšiluku, – nastavlja Miloš. – Moja unuka Dijana, koja pohađa srednju arhitektonsku školu u Bratuncu i ima već 17 godina, najmlađa je.
Crkva kraj majdana
Dok koračamo sa našim sagovornikom portom manastira, nailazimo na više nadgrobnih spomenika, na koje je uklesano prezime Popović.
– Ovde su sahranjeni zemni ostaci sveštenika Tihomira i Jeremije Popovića, mog čukundede, koji su iskopani u samoj crkvi. Govori se o svešteničkoj lozi koja vuče korene iz stare Hercegovine sve do daleke Makedonije, – kaže Miloš. – Popovići i danas brinu o ovom manastiru.
O vremenu koje je neposredno iza nas svedoči i život našeg sagovornika. Pripreman da bude sveštenik, odlučio se u poslednji čas da upiše mašinbravarski zanat.
– Manastir i manastirsko imanje čuvao je, pre mene, moj deda Dragoljub Popović, potom stric Milorad koga su svi zvali čika Miša. Oni su mi preneli da su prvi temelji crkve bili na onom tamo brdu, koje se zove Mali Bodnjik. Ispod tog brda je bio majdan. Drugi temelj je bio na brdu preko puta, kod mesta koje zovemo Gradić. A treći temelj je ovde. Nemamo pisane tragove o crkvi, veruje se da su sva dokumenta u arhivi u Šapcu i Valjevu.
Sudar prošlosti i sadašnjosti
U desnom uglu crkve, čija vrata otključava Selančanin Miloš, pronađen je kivot sa četiri lobanje.
– Za ekshumaciju mojih predaka vezano je jedno svedočenje, koje je ostalo duboko u narodu. Moj deda Dragoljub Popović pričao mi je da je jedne večeri, završivši sve poslove u crkvi, otišao na počinak. U taj čas je u njegovu sobu ušao mali čovek. – Da li spavaš? – pitao ga je. – Ne spavam. – odgovorio mu je Dragoljub. – Onda ću ti se predstaviti, – rekao mu je neznanac. – Onaj puh koji je iskočio iz lobanje, kada ste vadili kosti, i na smrt prepao sve prisutne, to sam bio ja. Ja sam anđeo, čuvar crkve.
Osim legendi i verovanja, na manastirskom imanju se sudaraju sva sudbinska dešavanja našeg naroda u ovom i prošlom veku: imena hrišćanskih donatora crkve, imena stradalnika iz vremena kralja Aleksandra Karađorđevića i Josipa Broza.
Tu je i novoizgrađeni manastirski dom, započet i nezavršen. On ukazuje na svu bahatost u odnosu prema istoriji, kulturi i budućnosti našeg naroda.
Branislav Mićić i Miloš Popović 
Zaseok Mićići u Selancu 
Dragulj izuzetne vrednosti
– Upravo ovaj manastir pokazuje koliko je potrebno angažovanje stručnjaka, istoričara religije, istoričara rudarstva, etnologa i same Srpske pravoslavne crkve, – priča Branislav Mićić, Beograđanin, poreklom sa planine Jagodnje, koji redovno obilazi manastirsku crkvu u Selancu. – Dovoljno je reći da se ne zna gde je dokumentacija o istoriji ovog kompleksa a kamoli o dalekoj istoriji rudnika i svetinja podizanih uz rudarska naselja.
– Kada bismo se svi angažovali i pristupili organizovanom i objektivnom istraživanju ovog rudarskog kraja, koji obuhvata Azbukovicu i Rađevinu, i koji se proteže sve do srebreničkog rudnika Sase, imali bismo dragulj izuzetne turističke vrednosti. Ovaj kraj vekovima ima izuzetan politički značaj, koji savremeni Srbi ne prepoznaju dovoljno.
