Markes – Genije koji je u praznoverju svoje babe pronašao zlatnu žicu

Gabo, živeći sa bakom i dekom, zapravo je već kao dečak u svojoj glavi skladištio priče i ambijent koji će ga učiniti svetski slavnim. A da bi se razumela njegova dela, neophodno je upoznati njegov privatni život.

Piše: Zoran S. Cvetković

Gabrijel Garsija Markes je bio mag, čarobnjak reči i virtuoz mašte. Pisao je o večnoj ljubavi, samoći, zlu i ljudima. Nemoguće je činio mogućim, izmaštano stvarnošću… O životu je govorio i pisao da je  poput priče, nije važno koliko je dug, već koliko je dobar. Njegov život je bio i dug i dobar, ali kao i svaka priča on je morao doći do svog kraja.

A kraj života latinoameričkog čarobnjaka došao je 17. aprila 2014. Tada se preselio u svoj izmaštani Makondo nobelovac Gabrijel Garsija Markes, kojeg su svi od milja zvali Gabo.

Detinjstvo kod dede i babe

Gabo alias Gabrijel Hoze de la Konkordia Garsija Markes rođen je 6. marta 1927. u kolumbijskom gradiću Arakataka. Odmah po njegovom rođenju, otac Gabrijel Eligio Garsija i majka Luiza Santjago Markes odlaze u gradić Barankilu, gde je Gabrijel dobio posao farmaceuta. Tek rođeni Gabo ili Gabito ostaje sa majčinim roditeljima, dedom pukovnikom Nikolasom Rikardom Markesom Mejihom i bakom Trankilinom Iguaran.

Zbog tog razdvajanja dugo godina će imati vrlo distanciran odnos sa roditeljima, obeležen međusobnim nerazumevanjem. Ali, to je imalo i svoju dobru stranu. Gabo, živeći sa bakom i dekom, zapravo je već tada u svojoj glavi skladištio priče i ambijent koji će ga učiniti svetski slavnim. A da bi se razumela njegova dela, neophodno je upoznati njegov privatni život.

Živa veza između istorije i stvarnosti

Njegov deda, pukovnik Markes, bio je nepokolebljivi liberal i borac protiv svake diktature i ugnjetavanja. Slovio je za junaka tzv. Hiljadudnevnog rata, koji je bio pobuna liberala protiv diktature i klerikalizma u Kolumbiji. Međutim, on nije bio samo to. Može se reći da je bio pravi pustahija. Za njega se govorilo da u njegovoj blizini nijedna žena nije sigurna, pa je zbog toga često hvatan „na delu“ i završavao u tučama. Čak je imao i jedno vanbračno dete.

Kada mu je već bio poveren unuk na čuvanje i vaspitanje, onda je rešio da to uradi na svoj način. Govoreći o njemu, Gabrijel Garsija je ponavljao da mu deda nije nikad ispričao ili pročitao nijednu bajku. Budući da je deda bio rečit, on mu je pričao priče na osnovu pojmova iz rečnika i leksikona, uz stalno ponavljanje svojih doživljaja iz vojnih i političko-liberalnih okršaja.

Deda je bio neka vrsta „veze između istorije i stvarnosti“. Redovno je unuka vodio u cirkus i podario mu jedno veliko otkrovenje: led. Odvodio ga je, naime, u prodavnicu američke firme „Junajted frut kompani“ gde su koristili veštački led za skladištenje banana. To „čudo“ će Markes kasnije opisati u romanu Sto godina samoće.

Nepresušni izvor magičnog

Ako je deda od unuka napravio doživotnog liberala i ubeđenog levičara, baka je, možda, zaslužnija za njegov literarni stil. Bakina kuća je bila puna priča i duhova, loših ili dobrih predosećaja, predskazanja i kobnih znakova. To je, naravno, deda do kraja života pedantno ignorisao. Za baku je Gabo govorio da je „nepresušni izvor magičnog, na praznoverju i natprirodnim pojavama zasnovanog pogleda na svet“.

Uživao je u načinu na koji ona priča svoje praznoverne priče. Koliko god bi one bile fantastične i neverovatne, ona bi ih, ozbiljna u licu, pripovedala kao da se radi o nepobitnoj istini. Jasno je da je bakin stil pripovedanja našao svoje mesto u Nobelovom nagradom ovenčanom romanu Sto godina samoće.

Setimo se samo kako u tom romanu savršeno fantastično postaje savršeno realno, a realno gubi svaki značaj. Primera radi, kada meštani izmišljenog Makonda prvi put vide led čude mu se kao „velikom otkriću našeg doba“, a kad Cigani donesu leteći tepih zanimljiv im je koliko i ciganski ringišpil.

Ljubavna upornost

No, u njegovom književnom delu će naći mesto i ljubav između njegovih roditelja. Naime, kada su se njegovi roditelji zaljubili jedno u drugo, ta ljubav će razbesneti raspusnog pukovnika. On je smatrao da uštogljeni konzervativac, a uz to i apotekar, nije prikladan za njegovu kćerku. Međutim, udvaranje je bilo uporno i dugotrajno, a može se reći i maštovito: otac je u večernjim satima svirao svojoj ljubljenoj na violini serenade, pisao pesme,  slao bezbroj pisama, pa je čak ljubav izjavljivao i putem telegrama.

To je pukovnika samo još više nerviralo tako da je jednog dana kćerku jedinicu poslao iz grada. Sve su činili da se otarase nasrtljivog mladića ali uzalud. Na kraju su se predali i dali blagoslov za venčanje. Ova tragikomična priča o udvaranju će kasnije, u donekle izmenjenom obliku, naći svoje mesto u romanu Ljubav u doba kolere.

Dogovor dvoje mladih

U međuvremenu se Gabo seli kod svojih roditelja i kao bistar i pametan, ali dosta povučen i stidljiv, dečak sa 12 godina dobija stipendiju za školovanje u jezuitskom koledžu nadomak glavnog grada Kolumbije, Bogote.

Otac, ponosni vlasnik sopstvene apoteke, želeo je da mu sin studira prava. Da bi udovoljio roditeljskoj želji, on 1946. upisuje studije prava u Bogoti. Tada će upoznati i svoju buduću suprugu, Mercedes Barka Pardo, koja je imala u tom času 13 godina. Dogovor dvoje mladih je bio da će se venčati kada mlađana Mercedes završi svoje školovanje. To će se dogoditi 1958.

U međuvremenu su budućem nobelovcu dojadile pravne nauke, koje okončava 1950. Mnogo su mu interesantniji bili književnost i novinarstvo. Grozničavo se bavio delima Hemingveja, Džejmsa Džojsa, Virdžinije Vulf, a posebno Vilijama Foknera, čiji će opisi juga Sjedinjenih Država, zbog sličnosti sa njegovim rodnim krajom, na Markesa ostaviti neizbrisiv trag. On ubrzo otkriva novinarstvo kojim počinje da se bavi 1948. Ali to će biti angažovano, liberalno novinarstvo.

I bi knjiga…

Prve priloge piše 1948. i 1949. za „El Univerzal“ iz Kartagine a s početka pedetih godina postaje dopisnik venecuelanskog lista „El Momento“, da bi u decembru 1957. potpuno prešao u redakciju tog lista u Karakasu. Ali zbog njegovog liberalnog pisanja dolazi u sukob sa urednikom i već naredne godine prelazi u druge novine.

Nekoliko godina kasnije, 1961, sa suprugom i malim sinom Rodrigom, kreće u obilazak juga Sjedinjenih Država ali se ne vraća u Venecuelu ili Kolumbiju, već se nastanjuje u  glavnom gradu Meksika – Meksiko Sitiju, gde se tri godine kasnije rađa njegov drugi sin, Gonzalo.

Uprkos uspešnoj novinarskoj karijeri, u Markesu je tinjala želja da ostvari san koji je imao kao osamnaestogodišnjak – da napiše roman koji će se temeljiti na pričama koje je čuo u kući svojih dede i bake. Međutim, nikako nije mogao da pronađe odgovarajući ton i način na koji bi izrazio svoje ideje. Ali kako to biva, ideja je došla nenadano.

Sto godina samoće

Naime, kada je jednog dana išao sa porodicom kolima na izlet u Akapulko, ideja ga je naprosto udarila u glavu. Okrenuo je kola i vratio se kući. Prodao je auto i skoro sve električne aparate po kući da bi nekako prehranio porodicu i kupio ogromne količine hartije. Pisanje se oteglo na osamnaest meseci svakodnevnog rada.

Supruga je molila za veresiju kod mesnog bakalina i pekara a celih devet meseci nisu plaćali stanarinu. I konačno je 1967. objavljen roman Sto godina samoće. Odmah je postao pravi komercijalni hit i prodat je u 30 miliona primeraka.

Hronika sedam generacija porodice Buendija u izmišljenom latinoameričkom selu Makondu očarala je svet. I ne samo to. Rođen je novi književni pravac: magični realizam. Za tu knjigu je književnik Vilijam Kenedi rekao: „To je književno delo koje bi posle biblijske Knjige postanja trebalo da pročita svaki čovek“.

Politika i književnost

Markes će 1982. dobiti Nobelovu nagradu za književnost u čijem obrazloženju stoji da se nagrada dodeljuje „za njegove romane i kratke priče u kojima se fantastično i realno kombinuje u bogato komponovanom svetu mašte, koji oslikava život i sukobe jednog celog kontinenta.“

Nakon objavljivanja knjige Markes se sa porodicom seli u Barselonu, gde će ostati narednih sedam godina. Novostečena popularnost će ga sprijateljiti sa mnogim svetskim vođama, pa i sa Fidelom Kastrom. To prijateljstvo će izazvati najveći skandal u svetu književnosti,  kada je Markesa ošamario Mario Vargas Ljosa, nazvavši ga Kastrovim dvorjaninom.

Suzan Zontag je tražila od Markesa 2003. da raskine prijateljstvo sa Kastrom, koga je nazvala komunističkim diktatorom i osudila  zbog novog talasa represije protiv političkih neistomišljenika. U svom naumu nije uspela. Svoj odnos sa Kastrom objasniće sam Markes: „Naše prijateljstvo je intelektualne prirode. Možda nije šire poznato ali Fidel je vrlo kulturan čovek. Kada smo skupa, mi uglavnom razgovaramo o književnosti.“

Zbog Markesovih prijateljstava i levičarskih stavova, američke vlasti su ga žigosale kao subverzivnog, tako da mu je tek predsednik Bil Klinton odobrio izdavanje vize za SAD.

Novac koji je zaradio od prodaje svetskog bestselera Markes je delom poklonio levičarima u Angoli, Kolumbiji i Nikaragvi. Novčano i svojim svetskim ugledom pomogao je osnivanje organizacije HABEAS, posvećene sprečavanju zloupotreba vlasti i oslobađanju političkih zatvorenika.

Roman za romanom

Roman Jesen patrijarha počinje da piše 1968. i završava ga tri godine kasnije. Roman je inspirisan padom prvog latinoameričkog diktatora Markosa Pereza Himeneza. Namera mu je bila da u njemu izvrši sintezu svih latinoameričkih diktatora (zato glavni junak, „general“ u romanu nema ime), kao i da prikaže usamljenost koju donosi apsolutna vlast. Po objavljivanju romana, Gabo sa porodicom napušta Barselonu i seli se u Meksiko Siti.

Potom će 1981. uslediti roman Hronika najavljene smrti, koji kombinuje novinarstvo, realizam i detektivsku priču. U Markesovom stilu, u ovoj knjizi odgovor na pitanje „Ko je ubica?“ dobijamo na početku, pri čemu se radnja odvija unazad.

Zatim će uslediti Ljubav u doba kolere. U nju je utkano puno elemenata iz ljubavne priče njegovih roditelja uz opasku da su se njegovi roditelji ipak venčali, a čim su to uradili, objašnjava Markes, postali su dalje literarno neinteresantni.

Iako je širom planete slavljen kao književni genije, Markesove knjige su u nekim zemljama spaljivane i zabranjivane

Burna sudbina Markesovih knjiga

Međutim, priča o ljubavi dvoje starih ljudi, Fermina Daza i Florentine Ariza, je istinita i on ju je pronašao u novinama. To dvoje ljudi u osamdesetim godinama života svake godine se tajno sretalo na brodu u Akapulku. Tokom poslednjeg susreta ubio ih je jedan mornar. O tome će Markes: „Preko njihove smrti se saznalo za njihovu ljubavnu romansu. To me je fasciniralo, jer su oboje bili u braku sa nekim drugim.“

Zbog politički angažovanog romana Avanture Miguela Litina, koji se bavi represijom i ugnjetavanjem ljudi pod diktatorskom čizmom Avgusta Pinočea, doživeo je da 1986. nekoliko hiljada primeraka knjige bude spaljeno u Valparisu u Čileu. U znak protesta zbog američke podrške latinoameričkim diktatorima, nikada nije hteo da govori engleski.

Sličnu sudbinu je doživela i njegova knjiga Sećanja na moje melanholične kurve, koja govori o romansi između čoveka starog 90 godina i tek stasale devojčice. Prodaja te knjige je bila zabranjena u Iranu ali tek pošto je prodato oko 5000 primeraka iste.

Jedna tačka u kojoj se sastaju prošlo i buduće

Naravno, ređale su se priče, novele romani i uspesi. Voleli su ga i mrzeli, hvalili i kudili. Onda je 1999. odjeknula vest: Markes ima rak limfnih žlezda. Hemoterapija je bila uspešna i bolest je zaustavljena. Tada je počeo još grozničavije da piše. Tri godine kasnije objavio je prvi tom planirane autobiografske trilogije Živim da bih pričao priču. Ali, bolest se polako vraćala i on je postajao sve slabiji.

U izjavi datoj 2005. će reći: „Ovo je bila prva godina u mom životu da nisam napisao ni rečenicu. S mojim iskustvom bih mogao bez ikakvih problema da napišem roman ali će ljudi shvatiti da u njemu nema mog srca.“

Njegov mlađi brat Haime će 2012. izjaviti da Markes boluje od demencije. Umreće u 87. godini života, u Meksiko Sitiju. Na polaganju urne u Palati lepih umetnosti u Meksiko Sitiju 22. aprila, prisustvovaće, uz najuže članove porodice, samo predsednici Kolumbije i Meksika. Dan pre toga su u njegovu čast stanovnici rodnog grada Arakatake obavili simboličnu sahranu.

Iako je mnogo toga moglo biti rečeno, završimo članak Gabovim rečima: „Ono što je prošlo, više ne postoji, ono što će biti, još nije došlo. Postoji samo jedna tačka u kojoj se sastaju i prošlo i buduće. U toj tački je čitav tvoj život. Iskoristi je.“

Zoran S. Cvetković
Zoran S. Cvetković

Poznati beogradski advokat i pisac, član Udruženja književnika Srbije. Njegova najpoznatija i najintrigantnija knjiga nosi naziv „Gebels – gospodar istinite laži“. Veoma su popularne i knjige „Neobične sudbine“ (prvi i drugi deo) i „Ljudi za sva vremena“, nastale od eseja objavljivanih iz meseca u mesec u „Ona Magazinu“. To je zbirka biografija aktera svetske istorije koje sudbina nije mazila: Marlene Ditrih, Eve Braun, Leni Rifenštal, Evite Peron, Dženis Džoplin, Federika Garsije Lorka, Virdžinije Vulf, Žorž Sand, papese Jovane, Lili Marlen, Ulrike Majnhof i drugih. Zoran je objavio i jedinstvenu knjigu o srpskim zadužbinarima „Zaveštavam na korist svog naroda“ u kojoj su zabeležena i za pokolenja sačuvana nesvakidašnje velikodušna dela naših, mahom zaboravljenih, rodoljuba.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.