Prokrstarila je svetom, gasila duhovnu žeđ na izvorima znanja, testirala zakone Univerzuma na svojoj koži… Napisala je deset knjiga, objavila tri i postala omiljena mentorka i „prijatelj duše“ generacija i generacija svojih studenata
Piše: Branislava Mićić,
fotografije: Aleksandra Ostojić,
Albina Gavrilović, Petra Parčetić
Ona voli da igra i da se igra. Zato se, dragi čitaoci, razigrajte i vi. U intervjuu sa Marijom Grujić Bepom naići ćete na nove reči, nove uvide, a tu i tamo će vas preplaviti talas razdraganosti i želja da skočite sa stolice i zaplešete. Ako dignete pogled sa teksta, vaši najbliži primetiće sjaj u vašim očima… Bepa je neko ko će vaš ohrabriti, svojim prisustvom i mudrošću, da budete najveselija verzija sebe.
Reči Prisustvo i Mudrost naša sagovornica piše velikim slovom. Ponosna je na svoj pravopis. I svoje pravo da bude to što jeste. Pravo koje je obilato iskoristila. Ne krije da je brendirala svoju ludost i da je, od svih puteva koji su joj se nudili, odabrala Put Srca.
Bepa je učitelj životnih veština, koji se divi svojim studentima. Naziva ih herojima novog doba. Oni se opet dive Bepi zbog širine njenog srca, zbog miksa prirodnosti i ekstravagancije, zbog erudicije, dubokih uvida… Veseli ih Bepin modni stil, jasan, zabavan i razigran.
Pred vama je intervju koji će promeniti vaše misli. Vežite se, polećemo.
Ona magazin: Ako se svet Džulije Kamerun vrti oko umetnika, Džozefa Kembela oko heroja a Džordža Lejkofa oko metafora, oko čega se vrti vaš svet?
Marija Grujić Bepa: Ako je poziv da se sažmem u dve reči… bio bi to Put Srca. I srčanosti. Koja je za ovo putovanje potrebna.
Vrlo važna je i igra. Naročito igra staklenih perli. Prevođenje Znanja na različite jezike. U različite izraze. Matematika. Reči. Muzika. Ples. A iz igre se dešava Stvaralaštvo.
A za stvaralaštvo je važan Ambijent. Jer… ono je cvetak koji cveta u finim ambijentima. Da ne zaboravim ni dimenziju više. Uzvišenost. Magičnost. Za kojima večno tragam. Ili ih stvaram.
Moji kostimi se menjaju. Nindža. Madam Šaman. Grofica. Amazonka. Ali izvor im je isti. Opet isti. Srce. Herc. Neuklopljena divljina. Lična ludost. Kako volim da je zovem. I proces zvani brendiranje lične ludosti. Izražavanje svoje lične autentičnosti. Individualnosti. Jedinstvenosti. Neponovljivosti. Neuklopljenosti.
A na tvoje pitanje može da odgovori i posveta iz moje nove knjige.
Ovu knjigu posvećujem svim čudacima, sanjarima, tragaocima, osobenjacima, neuklopljenima, misticima, boemima i slobodnjacima ovog sveta. Zahvaljujući vama spoznala sam dimenziju više. Bez nje i bez vas bi ovaj svet bio nepodnošljivo dosadno mesto.
Krhki smo. Ali ne i lomljivi
Ona magazin: Da li je istina ili predrasuda da su Lepi Svet i krhki Svet sinonimi?
Marija Grujić Bepa: E što si ga divno nazvala. Ne znam da li su sinonimi… ali su svakako povezani. Da bismo videli da je Svet Lep… potrebno je da skinemo mnogobrojne koprene. Mentalne katarakte. Oklope oko svoga srca. Štitove oko svog tela. Koje smo tokom života samo dodavali. I dodavali. Jer… svaka bol je novi oklop dala. Da bismo u jednom trenutku stigli do života pod oklopima. Do pukog čuvanja života. Preživljavanja.
Oklopi nas čuvaju. Ali nas isto tako čuvaju i od života. Kada krenemo da se oslobađamo svojih oklopa… naravno da postajemo izloženiji. Otvoreniji. Ranjiviji. I opet stigosmo do hrabrosti. Srčanosti. Herca. O kojem se u mom opusu radi. Ne bežanje od života. Nego otvaranje životu. I puštanje da život slobodno teče kroz nas. V sodelovanju z naravo (U saradnji s prirodom). Što beše Fruktalov slogan. Dakle… v sodelovanju sa svojom unutrašnjom prirodom. I sa prirodom oko nas.
Golema je jakost prigrliti svoju slabost. Kaže ovaj ulični grafit. Krhki smo. Ali ne i lomljivi.
Ona magazin: Kako se bilduje hrabrost?
Marija Grujić Bepa: Ne volim reč bildovanje. Podseća me na današnju opštu sevdalinku Oj Živote – teretano. Pre bih rekla da se srčanost neguje. Slušanjem sebe. I svoga srca. Govorenjem DA… kada nam srce kaže DA. I NE… kada srce kaže NE.
I to ne samo u „epohalnim“ velikim trenucima. Nego u svakodnevnim interakcijama. Zalaganjem za sebe. I za svoju istinu. I to upravo tamo gde je najteže. Sa ljudima iz svog najbližeg okruženja. Jer oni su nam često najveći izazov na našem putu srca. Roditelji. Prijatelji. Kolege. Rođaci. Šefovi. Ne zove ih slučajno Džozef Kembel ljudožderima. Najbliži nas uglavnom najglasnije dozivaju da siđemo sa našeg puta srca. Želeći da nas vide na nekom sigurnijem, širem, magistralnom putu. Jer… put srca je uglavnom off-road. Meandrirajući. Ali je naš. Što mu daje nezamenljivu vrednost.
Život je često vrlo duhovit
Ona magazin: U potrazi za znanjima stigli ste do Hondurasa. Koje ste razumevanje životnih tokova doneli s kraja sveta?
Marija Grujić Bepa: Bilo je to kao iz nekog vica. Kao iz Đoletove pesme. Sve je otišlo u Honduras.
Osvešćujući i vrlo duhovit kadar. Jer život je često vrlo duhovit. I zato da bismo živeli dobar život… valja da što više ličimo na sam život. A nekako ovu duhovitost i igru u odraslom, „ozbiljnom“ životu zaboravimo.
Nakon uragana Deni, koji je zbrisao našu luku u Meksiku… zadesili smo se u Hondurasu. U mestašcetu u kojem ljudi nisu navikli na bledolike turiste sa Floride. Koji u poređenju sa domaćim stanovništvom deluju kao potpuno druga vrsta. Što sam razumela videvši jednu divnu crnu devojčicu, koja se toliko prepala svih nas… ali i mene… da se sakrila iza drveta. Kao neka puma. Ah. Tada mi je bilo jasno da sam predaleko zašla u predele koji nisu moji. Tada sam znala da je to off-road skretanje stiglo do svog kraja. I da je vreme da se vratim kući.
To je bila velika digresija. U kojoj sam shvatila šta sve nisam. Nuh… A i to je vrlo važno. Da bismo znali šta jesmo… važno je da osvestimo i šta nismo. Tada sam shvatila da je vreme da se vratim kući. I stvaram Lepi moj Svet. Znala sam i da bi dalje kretanje digresijama bio beg. Jer, kao što jedni odlažu da krenu na svoje herojsko putovanje… drugi odlažu da se vrate kući. Jer boravak u tim drugim stanjima je vrlo zavodljiv. Ipak… konačna tačka svakog putovanja je herojski povratak kući. I deljenje saznanja i nove svesnosti sa putešestvija.
To sam u tom honduraskom kadru osvestila. Da bi moje dalje điranje svetom postalo porok. Beg. I da je vreme za kuću.
Bepa, crno na belo
Ona magazin: Sudeći po vašim odevnim kombinacijama za javne nastupe, kod vas je u poslednje vreme sve crno na belo. Ko je svedok vaših „sivih faza“?
Marija Grujić Bepa: Divno si to primetila. Crno na belo. Ipak bih dodala… tu je uvek tač crvenog. To je početak. Izvorište. I središte. Ipak je to Put Herca.
Kod mene nema razlike između toaleta za javni nastup i svakodnevnog izraza. Kod mene je to jedno. Možda bi to značilo crno na belo. Što u izlogu… to u radnji. Prirodnost kao najviši oblik duhovnosti. Nešto čemu težim.
A svoje sive dane volim biti sama… Pisati ih. Plesati ih. Plivati ih. Đirati ih na biciklu. Podeliti ih sa meni najbližim ljudima. Sa onima koji imaju kapacitet za određenu temu.
Ona magazin: Bepa ili Vera? U šta verujete u po bela dana i u po crne noći?
Marija Grujić Bepa: I Bepa i Vera. Kao Ćirilica i Latinica. Kao Istok i Zapad koji kroz mene teku. Svako čita kako vidi. I oseća.
Bepa… jer je to moje stečeno ime. Ime koja sam svojim življenjem dobila. A Vera… jer bez nje ništa. Nema putovanja srca bez Vere.
Verujem u Život. Da zna šta radi. Verujem u besprekornu orkestraciju. Koja mi se svakodnevno dešava. I čini da moja vera preraste u sigurnost da se sve dešava baš kada treba i kako treba. Kao kada su Junga pitali da li veruje u Boga. A on je odgovorio da ne veruje. Nego zna.
Verujem u sebe. Verujem u ljude. Da kada im priđem na pravi način… oni postaju meki kao puter. I na tren zbace svoje oklope. Veruju mi. Jer sam jedna od njih.
Verujem u male grupe posvećenih ljudi koje menjaju i stvaraju svet. I verujem da je to jedini način na koji se svet menjao. A ne verujem u sisteme. U administratore sveta. U institucionalne promene. U dekrete.
Verujem u sile stvaranja. Bavljenja sobom. Vođenje svoga posla. I svoga života. I verujem da ako svako picne svoje dvorište… i još samo malo ispred svoga dvorišta… svet može biti jedno divno toplo mesto.
Verujem da je svaki čovek herojski kandidat. Da ima svoj poziv. Svoju ulogu. Svoje mesto pod Suncem. I da neće biti srećan mnogo dok je ne razume.
I ne samo što verujem… nego tako i živim. To je važno. Često govorim mojim studentima da se za svoje vrednosti zalažemo. I da ih živimo. I naročito da ne budemo u ambijentima u kojima su one ugrožene. To čini naš integritet. Rekla bih.
Osećam se lakše i bolje i življe nego kada sam bila u prvoj mladosti
Ona magazin: Kako se, kao profesor matematike, odnosite prema broju koji označava vaše godine? Imaju li heroji i heroine „rok trajanja“?
Marija Grujić Bepa: Ovih dana punim 53 godine. To je istovremeno i broj moje kuće. I to mi se čini kao jedan divan Slučaj.
Volim moje godine. Svakoga dana se osećam sve lakše u svojoj koži. Sve mi je lepše i lakše sa sobom. Osećam se lakše i bolje i življe nego kada sam bila u prvoj mladosti. Koja mi nije bila ni malo laka. Naprotiv. Bila je burna. U pobuni sa autoritetima. Zadatim poretkom. Nije mi bilo lako da u mladosti baratam svojom neuklopljenošću. Pa sam se često sukobljavala sa svetom. Isterivala svoju pravdu. Svoje principe. A znam da nije bilo lako ni mojim vaspitačima.
I nikada nisam poželela da budem mlađa. Nikada nisam razumela izreku: od kolevke pa do groba, najlepše je đačko doba. Divno je upoznati sebe. Naučiti šta voliš. Ne voliš. Želiš. Ne želiš. Divno u baratanju sobom je kada preskočim da padnem na ispitu na kojem sam više puta padala. I svetlo postane tama kada se setim.
Uvek sam se divila živahnim i negovanim ljudima u respektabilnim godinama. Oni su mi svetionici. Obožavam njihov žar u očima. Osmeh. Njihove biserno bele kose. Uspravno držanje. Živost. Negovanost. Blagost. I obuzima me neizreciva milina od tog, ne mogu čak ni da ga nazovem – starenja. Jer ga ne doživljavam tako. Nego kao trajanje. Kao protok života kroz nas.
Nekada sam čula i zapamtila misao da sa 50 godina svako ima lice kakvo zaslužuje. Jer se na njemu vidi naš život. Naš karakter. Taj protok života kroz nas. Da li nas je oplemenio ili naružio. Koliko smo koprena i omotača stavili. Odnosno skinuli. Lepše je bez oklopa.
Citirala bih svakako i Bouvija… na čijoj sam muzici formirana. Bivanje starijim (growing older) je proces u kome postajemo ono što je oduvek i trebalo da budemo. I da ne zaboravimo da je „starenje“ privilegija uskraćena mnogima.
„Obožavam nulu. Ništa bez nje“
Ona magazin: Iako ste to već učinili više puta u javnosti, pojasnite čitaocima Ona magazina potentnost broja 0.
Marija Grujić Bepa: Obožavam nulu. Ništa bez nje. Viša matematika počiva na nuli. Najčudnija je od svih brojeva. Zero point field. Kao polje stvaranja. Kao krug. Tačka u kojoj se sreću prošlost i budućnost. Negativno i pozitivno. Nula je sada. Sve što postoji. Bez nule nema nijednog budžeta. Centralni sto u Crnom Biku zvali smo Nula. Za Nulom niko nije sedeo, osim naše ekipe.
Nula je lekovita. Nula je magična. I svi tvrde da su izmislili nulu. Naslućuje se da su već Majanci znali za nulu. Neki kažu da su je izmislili Vavilonci. A da su je stari Grci zabranili. Hindu tradicija ju je obožavala. Crkva ju je proglašavala demonskom. Od prosvetitelja, nula je postala najznačajnije oruđe matematike. U Evropi nula stiže tek oko osmog veka nove ere. I u ovom obliku uvode je Arapi. Oni su je i krstili.
Vidim tolike ljude kako levitiraju zgrčeni nad nulom. Bez nule nema oslonca. Nema skoka. Ispod nule je opasno. Tamo više ne bih išla. Ali nula… Nula je lekovita. Isceliteljska. Transformativna. Beskrajna. Bez nule nema ni velike, herojske priče.
A našu veliku priču… herojski život, doživljavam kao fuziju svih naših nula. Pitanje je samo šta ćemo sa njima uraditi. Ako im stanemo na čelo kao broj koji nešto vredi, te nule postaju broj. Broj koji se ne da izbrojati nijednom pameću.
Nasmejani poljubac sa mladežom
Ona magazin: Rolingstonsi imaju Džegerove usne za zaštitni znak a vi poljubac. Šta vam je rekao pečatorezac kada ste odneli otisak svojih usana da vam od njega izradi pečat?
Marija Grujić Bepa: Najveća zanimljivost sa mojim poljupcem je ta što mi je trebalo mnogo godina da skontam da je on moj zaštitni znak. Moj pečat. Baš zato što je naša autentičnost toliko – mi… kao vazduh koji udišemo… baš zato često propustimo da je primetimo.
U svim mojim sveskama i knjigama i beleškama postoji jedan simbol. Nasmejani poljubac sa mladežom. A svaku posvetu koju sam ikada napisala, poljubila sam crvenim karminom. Evo stiže Marija. Sad će sve da nas ispečatira. Govorila je moja sestra.
Ona magazin: Koju generaciju učenika kojima ste bili profesor matematike i koju grupu svojih radioničara – pamtite?
Marija Grujić Bepa: Prve generacije su svakako najupečatljivije. Jer su one određujuće. Sa njima se učimo novoj ulozi. Svakako me je odredila prva generacija učenika kojoj sam predavala matematiku i bila razredna. Imala sam tada 22 godine. Bila je to moja prva i jedina generacija učenika koju sam kao razredni starešina izvela na put. Mnogo sam ponosna na njih.
Moj razred je bio uglavnom putnički. Iz raznih mesta. Tada sam prvi put imala priliku da se susretnem sa tom vrstom pameti. Zdrave. Visprene. Prirodne. Usred onih balkanskih dešavanja 91-96.
Mnogo sam volela moj razred. Ustvari, mnogo smo se voleli. Bila sam tek koju godinu starija od njih. I mogla sam da ih razumem. Po mnogim pitanjima. Sada ih još više volim. Zato što su sa svom tom svojom običnošću i normalnošću postali tako neobični. Retki. Prirodni. Zdravi. I dalje vispreni. Zadovoljni. Već uveliko ljudi. Sviđa mi se kako život protiče kroz njih.
Isto tako, na posebnom mestu u mom srcu stoje prve generacije radioničara. Koji su mi poverovali. I krenuli sa mnom putem srca. Svesna sam da bi bez njih ceo moj opus bio samo jedan dokument u kompjuteru. Oni su mu udahnuli život. I zbog toga sam im beskonačno zahvalna. Mnogo godina kasnije čula sam da su neki na radionicu krenuli zbog mene. Da me podrže. A nisu imali ni ideju koliko su ustvari podržali sebe. To su te najlepše razmene. Kada kreneš da nešto daš. A onda dobiješ iznad svih očekivanja.
I svaka generacija radioničara, a do sada ih je bilo četrdeset (trideset četiri beogradske i šest novosadskih) je vrlo karakteristična. Neuporediva. Baš kao i ljudi. Znam svaku. Baš kao što znam i svakoga ko je kroz radionicu prošao. Njihov poziv. Teme. Darove. Rane. Njihov put srca. I vrlo sam zahvalna svakome na poverenju (Veri) da svoje putovanje deli sa mnom. To je za mene najintimnija rabota. I najvažnija… svakako.
Lud je onaj ko radeći iste stvari, očekuje drugačije rezultate
Ona magazin: Objasnite nam vaš stav da ne postoje greške i neuspesi.
Marija Grujić Bepa: Verujem da je život uvek u pravu. Prosto jer je on stariji. Njegovo je pravo prvenstva. Starešinstva. I da ne postoje greške. Nego samo rezultati. Postoje setve i žetve. Ono što činimo dovodi nas do određenog rezultata. Mi greškama nazivamo žetve koje nam se ne sviđaju. Nije to greška. To je rezultat. Posledica je naših akcija. I njihove interakcije sa životom. Greška je što to nazivamo greškom. Jer mislimo da se život nešto zabunio. Pa nastavljamo po starom.
Međutim.. ako nam se žetva ne sviđa… i razumemo da je to samo rezultat… onda imamo mogućnost da nešto promenimo. Lud je onaj ko radeći iste stvari, očekuje drugačije rezultate. Lepo nam je objasnio Ajnštajn. Ono što nas je dovelo ovde, neće nas odvesti tamo. Naslov je jedne moje radionice.
Ne postoji greška. Samo rezultat. Međutim… greške ipak postoje. Ponavljanje istih starih načina je greška. Neuviđanje šta nas je dovelo ovde, jeste greška. I to je potrebno promeniti. Sto puta sam ti rekla. Ljutimo se. A ne bi trebalo sto puta da kažemo jedno te isto. Ako nam drugi put ne radi… valja da promenimo pristup. I tama postaje svetlo kada se setimo.
„Mojim pisanjem i radionicama vazda razodevam“
Ona magazin: Šta ili ko može da vas usreći?
Marija Grujić Bepa: Iskonski srećnom me čini življenje sebe. Taj divni osećaj da sam na svom putu.
Svoje dane sam osmislila tako da radim ono što volim. U vreme kada to volim. Pišem. Čitam. Učim. Plivam. Plešem. Prijateljujem. Vozikam se bajkom. Kuvam. Delim to sa ljudima koje volim. Živim u gradu koji sam izabrala. I koji volim. U ulici koju najobožavam. U kući koja je milovanje za moju dušu.
I ne samo što volim to što radim… nego i ljudi koji mi se sviđaju vole to što radim. Lepi moj Svet. Čitaju me. Dolaze na radionice. Čitavu deceniju. Čak i kada je tokom pandemije svet stajao… radionica je bila must. Pa kome od toga više treba.
Srećnom me čine duboki uroni. Suštinske razmene. Duboke i duhovite. Smeh. Zajedničko sanjanje. I stvaranje novih svetova.
A usreći me toliko toga. Sunčan dan. Dan na Adi. Na mom somborskom Štrandu. Slatke male razmene. Ljubav sa neznancima. Osmesi uz put. Ljudska dobrota. Dobročinstvo koje vidim na sve strane.
Da ne zaboravim ni carstvo divnih stvarčica kojima sam okružena. I koje volim. Gde god pogledam, vidim neku lepotu. Neko je nešto napravio. Ja ili neko moj. I poklonio mi.
Srećna sam što mnogo toga dobijam od ljudi. Imaju potrebu da mi daju. A ja sa radošću primam.
Usrećuje me posvećenost. Predanost. Moja. I svačija. Obožavam da vidim kada se neko potpuno prepusti nečemu. Kada postane to što radi. Tada se tako lepo vidi kako život teče kroz njega.
A ekstatično mi je svaki put kada vidim besprekornu orkestraciju života. Tu igru života. Kako maestralno duhovito slaže. I raslaže. I svaki put kada vidim njegov potpis… znam da sam srela svoga Boga. Eto tako.
Ona magazin: Da li su sve vaše knjige praktikumi životnih zavrzlama? Kojom knjigom ste razodenuli sebe?
Marija Grujić Bepa: Hvala što si primetila, Branislava. Ko god se približio matematici, zna za Veneove zbirke rešenih i nerešenih zadataka. To je bila i ostala abeceda matematike. I predvorje više matematike. Maestro Vene T. Bogoslavov. I njegove Zbirke.
Volim reč praktikum. Jer odražava suštinu mog životnog pristupa. Praksa. Jer dok nije u mišićima… znanje je puka glasina. Tek kada ga praktikujemo… ono postaje živo.
Mojim pisanjem i radionicama vazda razodevam. Baš kao u onoj Rundekovoj pesmi. Da ti stavim karte na stol… ja bi’ naj-ja bi’ najrađe hodao gol. Kao traćenje života mi se čini provesti ga u kaputu. U oklopima. Mala je to igra za moj ukus. Pa vazda pozivam ljude da se razodenu. A onda je lepo da ja otvorim ples. Da skinem svoj kaput. Ili oklop. Kako kad.
Mogu reći da je pisanje – moj proces razodevanja i razumevanja. A u svakom delu razodevam neki deo svog bića.
Nindža od Japana sa Balkana je o biti. I o naći svoje mesto pod suncem. Vodič za slobodno kretanje svetom.
Virtuoz svakodnevice je o biti i voleti.
Randevu je o stvarati i deliti.
Knjiga koju sada spremam je Pivnica kod Crnog Bika. U njoj razodevam svoje mladalačke ideale. Rušenje mog sveta. I gubljenje vizije u sudaru sa „ozbiljnim“ svetom. Sa devedesetim. U kojima sam počela svoj odrasli život.
„Bila sam pametna na vrlo glup način“
Ona magazin: Vaše jezičke bravure, poput „popizda u obliku suza“, „brendiranja lične ludosti“, „teorije nekoprcanja“ ili „feniksovanja“ imaju u sebi kafanski žar. Da li se za šankom pivnice „Kod Crnog bika“, iz žagora filoloških genijalaca, promolio pisac u vama?
Marija Grujić Bepa: Hvala ti za jezičke bravure. Na tvoje pitanje odgovorila bih sa DA.
Crni Bik je velika inicijacija mog života. Moja druga Alma Mater. Jedna je somborska. Matematička gimnazija. Sa Veneovim zbirkama. A druga je njihovo praktikovanje u stvarnom svetu. U Crnom Biku sam shvatila da sam bila pametna na vrlo glup način. I rešila da promenim pravac.
U Crnom Biku sam ispekla životnu školu. Što je vreme više proticalo, sve sam više poštovala instituciju Crni Bik. I svakog njegovog gosta. I svako učenje koje sam u njemu dobila. Žao mi je što u vreme dešavanja nisam mogla da skapiram. Da sam u sred najvećih životnih učenja. I građenja.
Kasnije sam shvatila… nakon što sam se sve više penjala na društvenoj lestvici… da sam sve praznije razgovore vodila. Uh. Što me je to rastuživalo. Koliko puta sam se u tim tzv. fensi svetovima, zastidela. I celim bićem izgovarala: Oprosti mi, Crni Biče. Ti, Akademijo. Nauka i Umetnosti. Akademijo velikih razgovora. Mestu dobre muzike. Zanimljivih sagovornika.
Crni Bik me je takođe naučio i koliko je važno da se lična ludost izrazi. I sa svetom podeli.
Da ne ostane da vene u undergroundu. To je nešto što me uvek zaboli… kad pomislim ili čujem… a moglo je biti. Propuštena šansa. Neiskorišćeni darovi. E, to smatram greškom. Zato sam se ovoj temi životno i posvetila.
Ona magazin: U vašim kovanicama čita se i vaša nomadska duša. Gde ste i kada „pokupili“ izraz „Bepina nadolivanka“?
Marija Grujić Bepa: Od Čoveka iz arapskog sveta. Sa kojim sam se volela nekoliko godina. A on je voleo Balkan. Njegov duh. Razumeo je i unutrio njegove suptilnosti. U mnogim balkanskim dijalektima. Govorio je i slovenački. I istarski. I srpski. U Sloveniji je nadolivanka reč za seriju. Za ono što se nadoliva. Volim te reči koje kazuju toliko toga.
Svaki put kada bih se nervirala oko „pozorišta u kući“, u primarnoj porodici… on bi rekao… opet Gruu Nadolivanka. (Gruu je od Grujić). Sa njegovim kotrljajućim rrrr. Bilo je to neodoljivo.
Mnogo je veći fazon bio da budem Bepa… nego Margo
Ona magazin: Beppa Joseph je lik iz Alana Forda. Ko vam je dao taj nadimak? Otkud Beppa kad ličite na Margot?
Marija Grujić Bepa: Bepa Džozef je lik iz Alana Forda. A Bepa je divan dar koji sam dobila od jednog od najvažnijih ljudi mog života. Od Miše Sabo. A dobila sam ga u našim detinjim igrama. Na Štrandu. Odakle ja potičem. Kad smo bili mali plivači. Miša nije s nama već dugo. Ostao je na vrhovima Kilimandžara. Ali je zato Miša uvek tu. S Bepom.
U vreme našeg odrastanja na snazi još uvek nije bio diktat barbi lepote. Nego dobrog fazona. Duhovitosti. Družine. Mnogo je veći fazon bio da budem Bepa… nego Margo. Nikada se kao Margo nisam osećala. A imam i mladež kao Bepa.
Ona magazin: Polaznike vaše Radionice „Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako“ podsećate često na značaj Inventara. Zar je inventar toliko važan da ste mu podarili veliko slovo?
Marija Grujić Bepa: Svako gazdovanje zahteva inventar. Pa i gazdovanje svojim životom. Verujem da je iseckanost jedan od najvećih problema današnjeg trenutka. Izgubljeni smo u beskonačnim TO DO listama. Mikro iseckanim. Obavljamo posliće kojima ne vidimo nikakvog smisla. Ne razumemo kako naše bavljenje doprinosi velikoj slici. Pa nije ni čudo što smo postali ovako turobni. I depresivni. Jer mi, ljudi, imamo snažnu potrebu za smislom.
To je prvi korak koji radim sa mojim studentima. Objedinjavanje svih tih malih raštrkanih bavljenja. Da iznad svakog bavljenja imamo veću sliku. Da znamo gde nas naša bavljenja vode. Pa ako nam se sviđa gde nas vode… neka nastavimo. U protivnom… neka menjamo pravac kretanja. Da nas vratim na Put Srca.
To je ono što nam Inventar daje. Jasnoću. Snagu. Narastanje. Od prostih činilaca dešava se ukrupnjavanje. Kreacija. Rast. Jasnoća. I gde smo. I u kom pravcu bismo mogli da se dalje krećemo.
„Uradi suprotno od onog što misliš da treba“
Ona magazin: Ko je učitelj Dušan?
Marija Grujić Bepa: Dušana sam srela nakon Velike Lutnje. I mnogih digresija. Nakon što sam sišla sa glavne velike magistralne staze. Kada sam ostala bez domovine. Bez porodice. Matematike. I krenula svojim digresijama. Off-road. Najteže mi je bilo što sam skoro deceniju bauljala bez sagovornika.
Ceo život sam se pitala… ima li pilota u avionu? Ima li neko ko zna? Srećući sve neke lažne autoritete. Koji se u mom svetu nisu brojali. E pa rezultat tog odsustva živih sagovornika je da sam naučila da verujem sebi. Onako u potpunosti.
A Dušan je bio prvi sagovornik koji je mogao da me obuhvati. Koji zna. Pao mi je kamen sa srca kada sam ga srela. Uh… dobro je. Znači ne čini se samo meni da stvari funkcionišu ovako nekako. Bio je potvrda da sam na mom putu. I da se samo čini da sam off-road. Ali da sam ustvari u središtu svog puta. Dušan me je svojim Prisustvom i Mudrošću ohrabrio. I dao mi ful dozvolu da budem ona koja jesam. Da budem životno ekstravagantna. A dao mi je i ključne principe. Koji su mi trebali. Za slobodno kretanje svetom. Putem srca.
Ona magazin: Kada ste poslednji put sproveli u delo Dušanov savet: Uradi suprotno od onog što MISLIŠ DA TREBA?
Marija Grujić Bepa: Proširiću ovu ideju. Smestiću je u kontekst. Pa će i odgovori biti jasni.
Nemoj da misliš. Mišljenje je precenjeno. Mišljenje je neznanje. Došlo je vreme da znaš. I uradi suprotno od onog što misliš da treba. Rekao bi Dušan.
To je prvi postulat. Da je mišljenje precenjeno. Sva trebanja su posledica nečijih pravila. Očekivanja. Svakako nisu iz našeg bića. I dok mislimo da nešto treba… znači samo da ga naše biće nije prihvatilo. Da izdajemo svoje srce zarad nečijih pravila.
Ja živim po ovom principu. Jer sam na Putu Srca. Idem tamo gde mi srce kaže DA. I obrnuto. Ne radim stvari reda radi. Jer bi tako trebalo. Da se javim nekoj drugarici. Kojoj me srce ne vuče. Iako znam da bi „trebalo“.
Otkazala sam radionicu početkom aprila. Iako sam mislila da bi trebalo da je održim. A tog vikenda se dešava Ples Lude. I učiteljica koju ne želim da propustim. Pa sam poslušala svoje Srce. A moji studenti su razumeli i blagosiljali ovo pomeranje. O tome se radi. Što to bude dobro za svakog. Ne možeš dati ono što nemaš. Dodao bi Dušan.
„Prati svoju prijatnost. Svoje srce“
Ona magazin: Da li ste Virtuoza uspeli da ubedite da niste ambiciozni?
Marija Grujić Bepa: Jesam. Poverovali su mi i najbliži. Moja sestra. Koja jeste moj karikaturista. Virtuoz. Najbliži prijatelji. Koji me znaju u srž. I to me takođe čini srećnom.
Virtuoz je moju posvećenost mom opusu doživeo kao ambicioznost. Da sam ambiciozna… ostajala bih na fensi seniorskim pozicijama. I pripadajućim platama. Koje su mi više puta bile date. Pojasnila sam mu se. Umesto toga… iz ponuđenih svetova ambicije istrčavala sam glavom bez obzira. Ostajala bez adrese. Bez prihoda. I bez ideje kako ću platiti svoje življenje. Dakle… nisam ambiciozna. Nego posvećena putu svog srca.
Ona magazin: Šta podrazumevate pod diktaturom optimizma?
Marija Grujić Bepa: Ovaj današnji trenutak me podseća na Zapinog Bobi Brauna. Na parodiju američkog sna. Groteskni su ti srećni i fensi životi na mrežama. A turobni na ulicama. Kojima lažemo i sebe. I svet oko sebe. Pa onda oni koji žive tih i zadovoljan život… jer zadovoljan život nema potrebu da se javno dokaže i pokaže… počinju da se pitaju da li sa njima nešto nije u redu.
I to uživanje. Koje je postalo kriterijum uspešnog ili srećnog mrežnog života. Međutim… ako postavimo nerazumne ciljeve… ostaćemo da gorimo u vatri večnog nezadovoljstva. Nije život što i poljem poći. Rekao nam je Njegoš. Nije život samo uživanje. Postoje svetlo i tama. Bol i zadovoljstvo. A zadatak ljudske svesnosti nije samo da uživa. Nego da transformiše negativnu energiju u pozitivnu. Da transformiše bol u novu svesnost. I to je ono što nam Kembel poručuje… Follow your bliss. A što ja prevodim na… Prati svoju prijatnost. Svoje srce. A ne nečije trebanje. Da se opet vratim na centalnu nit.
„Život je tu da nas aktivira“
Ona magazin: Kako gledate na smrt? Da li čovek „putuje iza horizonta“ kad nema energije da počne ispočetka, kad se uplaši „rada na sebi“?
Marija Grujić Bepa: Verujem da putujemo iza horizonta… da prelazimo drugi prag… Kembelovom terminologijom… kada nam istekne vreme. A mi svakako tome doprinosimo. Svojim življenjem. Gledala sam moju mamu… koja je zdrava i vitalna i mlada otišla iz ovog života. Kada je pomislila da nema energije da „počne iz početka“. Da se raziđe sa našim tatom. I da nas tri počnemo naš novi život. A njoj se u ono vreme, kada se ljudi još nisu razvodili i kada je u tom naumu porodica nije podržala… to nije činilo lako. Niti moguće.
Gledala sam i mnoge ljude… kada su na raskrsnicama pomislili da nemaju energije da „počinju iz početka“. Kada su se uplašili „rada na sebi“. I kada su se okrenuli u smeru obrnutom od života.
Ona magazin: Koje je najveće vaše pitanje koje je ostalo bez odgovora?
Marija Grujić Bepa: Mnogo ih je. Da nas podsetim da je moj opus Praktikum rešenih i nerešenih životnih zavrzlama. Zanimljivo mi je što svako od nas ima svoje večno pitanje. Ponavljajuće teme. Koje nam iskrsavaju uvek u novom ruhu.
Taman pomislim da sam se prosvetlio. Dok ne odem kući. I shvatim da nisam. Što reče jedan zen učitelj.
Volim tao simbol nedovršenog i ne-savršenog kruga. Koji prelazi na novi nivo igrice. U višedimenzionu spiralu. Život je tu da nas aktivira. A ne da živimo na „staroj slavi“.
Nikada nisam pomislila da je život test za rešiti. Za odgovoriti na sva pitanja. Nego osećati ga. Propuštati ga kroz sebe. Birati svoja pitanja. I iz sebe na njih odgovarati. Tako nekako.
Ona magazin: Gde vaše knjige mogu da se kupe/naruče?
Marija Grujić Bepa: Ovih dana izlazi novo izdanje mog prvenca. Nindža od Japana sa Balkana. Koje je publika čekala više od dve godine. Nešto sam bila zbunjena sa izdavaštvom. Sada imam svoj tim. Lektorku Nevenu. Dizajnerku Minu. Izdavača Futuru. Hvala im svima. Pa krećem sa knjigama u punom izrazu.
Sve moje knjige možete naručiti direktno od mene. To je prva ideja. Bez posrednika.
A možete ih naći i u Delfi knjižarama. Kao i u nezavisnim knjižarama. U tom slučaju od knjiga autor dobija oko 40 dinara po knjizi. Sve ostalo se podeli trgovačkom i izdavačkom lancu. Da iskoristim priliku. I na ovom mestu sa vama podelim sudbinu pisaca sa ovog podbeblja.
Prvo izdanje Randevua sa Muzama je otišlo za manje od četiri meseca. Ostalo je još nekoliko primeraka. Virtuoz svakodnevice je takođe u svom drugom izdanju. Pivnica kod Crnog Bika čeka nas ove jeseni. Rekla bih. Ali ne bih i obećala. Onda bih „mislila da treba“ da je objavim. Sve u pravi čas. I sve ovo me čini srećnom. Da obogatim tvoje pitanje sa početka.
Upis u Bepinu novu radionicu
Ona magazin: Kada je upis u vašu novu Radionicu?
Marija Grujić Bepa: Imam nekoliko različitih programa.
Radionica Sve što ste oduvek želeli. A niste znali kako se dešava uživo. I nova, XXXV beogradska generacija lansira se u septembru.
Tu su i onlajn master klasovi. Pokloni se i počni. Radionica modernog autentičnog govor(ništv)a je upravo u toku. A početkom juna nas čeka Verbalni aikido. To je moja igra staklenih perli. Matematika. Logika. Reči. Ples. Povezivanje svega sa svime. Integracija.
Tokom leta čeka nas Randevu sa Muzama. Ove godine po peti put. U nekoj divnoj prirodi.
Pozivam zainteresovane čitaoce da me pronađu na mrežama. I tako isprate moje mnogobrojne programe. U raznim formatima.
A tebi se, Branislava, iz središta srca zahvaljujem na ovom inspirativnom i posvećenom intervjuu. A svim čitaocima koji su stigli do kraja… duboko se poklanjam. I zahvaljujem osmehom. Imajte se divno.
Bonus pitanje
Za one kojima je žao što je došao kraj, evo jednog “bonus pitanja”.
Ona magazin: Imate li neku naročitu figuru iz detinjstva?
Marija Grujić Bepa: Naročita figura mog ranog detinjstva bila je Mila Gec. Tatina tetka. Zvana Gecovica. I ona je rano otišla od kuće. Da bude glumica. Najpre putujuća. Imala je svoju trupu. Družinu. Svog muža, poznatog onodobnog glumca i reditelja Jovana Geca, davno je ispratila na onaj svet. Nisu imali dece. Pa se ona ceo život, onako lepa, živa, brza, sređena i negovana, švrćkala svetom.
Imala je super uzbudljiv prestonički svet. Stanovala je u Vlajkovićevoj. Iza Skupštine. U zajedničkom stanu u koji su partizani smestili ostatke predratne buržoazije. Da jedni druge sami izjedu. Družila se s glumcima, suflerima, muzičarima. Ručavala je po beogradskim kafanama. Madera. Moskva. I švrćkala se po čuvenom „Bermudskom trouglu“.
Obožavala sam da idem kod nje. I u Beograd. Ona je bila crvena boja mog odrastanja. I likom i energijom dosta podsećam na nju. Imamo čak i mladež na istom mestu. Krstarila je Beogradom uzduž i popreko. Do osamdesete godine. Sva je bila dizajnirana. Crno-belo. Crveni karmin. I bisernobela kosa. Najlepša na svetu. I ja sebe tako vidim u protoku života. Sa grujićkom bisernom kosom. Crnim očima. I crvenim karminom. Bila je tako sređena, živa i uzbudljiva do poslednjeg daha. Bila je moj Učitelj. Kako može da se živi. Lepo. I radosno.
