Margaret Tačer: Baronica čeličnih principa

Šta god mislili o njoj, ostavila je svima jednu poruku: „Nećeš pobediti ako si samo protiv nečeg, pobedićeš samo ako si za nešto i tu poruku savršeno jasno izgovoriš.“

Piše: Zoran  S. Cvetković

Margaret Tačer u poseti Mihailu Gorbačevu u Moskvi, 30. marta 1987. godine. Prste je prekrstila za sreću zbog upravo potpisanog trgovinskog sporazuma sa Gorbačevim

Možda se niko nije tako temeljno prevario u pogledu svoje karijere kao ona. Sada već davne 1973. izjavila je: „Mislim da za mog života premijer neće biti žena“. Život će je šest godina kasnije demantovati.

Margaret Hilda Tačer rođena je 13. oktobra 1925. u varoši Grantem. Sa starijom sestrom Mjurijel odrastala je u stanu iznad prodavnice uz pedantno izvršavanje školskih obaveza, pomaganje u prodavnici, posete crkvi i negovanje viktorijanske tradicije. U školi je bila neviđen „štreber“, a uz to je svirala klavir, recitovala poeziju, igrala hokej na travi, plivala… Sve u svemu, predanost, rad i disciplina.

Ljubav života

Kao vanredno dobar đak pokušavala je da dobije stipendiju za Oksford ali je uspela tek iz drugog pokušaja. Oksford napušta sa diplomom 1947. ali i zaražena virusom politike. Dakako, onom krajnje konzervativnom. Svoju političku aktivnost finansirala je sama, da bi se u januaru 1951. našla na listi naknadno dodatih kandidata Konzervativne partije.

Izbore je izgubila ali je upoznala ljubav svog života, Denisa Tačera, razvedenog biznismena koji nije mario za politiku ali je zato voleo udoban život bez mnogo talasanja. Ljubav će se roditi u februaru 1951. a već u decembru iste godine biće zaključen i brak. Po nagovoru supruga Denisa upisuje prava i 1953. postaje advokat specijalizovan za poreze a te iste godine će roditi i blizance, kćerku Kerol i sina Marka.

Bila je udata za Denisa Tačera, sa kojim je dobila blizance Kerol i Marka

Kradljivica mleka

Konačno, 1959. postaje poslanik u parlamentu a njen mentor narednih 15 godina biće tadašnji lider konzervativaca, Edvard Hit. Interesantno je da se ona, kao konzervativni parlamentarac, suprotno svim očekivanjima, zalagala za dekriminalizaciju muške homoseksualnosti, legalizaciju abortusa, ukidanje smrtne kazne ali je zato bila protiv liberalnijeg razvoda braka. Dvadesetak godina kasnije izjaviće: „Pitali su me da li sam pokušavala da ponovo uspostavim viktorijanske vrednosti? Bez oklevanja sam odgovorila da jesam. I da to činim“.

Kada je njen politički mentor, Edvard Hit, 1970. postao premijer, on postavlja njegovu miljenicu na mesto ministra za obrazovanje i nauku. Kao prilježni neoliberal samo nekoliko meseci posle imenovanja, ona, da bi uštedela na budžetu za osnovne škole, ukida tradicionalno besplatno mleko osnovcima do 11 godina. Štampa je odmah podrugljivo reagovala: „Margaret Tačer, kradljivica mleka“.

Margaret snimljena 26. aprila 1982. godine

Prvi ženski premijer Velike Britanije

Vladu u kojoj je ona bila ministar zadesila je svetska energetska kriza, pad privredne aktivnosti, masovni štrajkovi rudara… Britansko društvo je bilo pred kolapsom. Premijer Hit raspisuje 1974. izbore, koje gubi. Ali uz izbore gubi i mesto prvog čoveka Konzervativne partije. Postaće žrtva brutovske izdaje njegove miljenice, Margaret Tačer. Ona će ga na partijskim izborima izazvati i pobediti. Tu joj izdaju Hit neće oprostiti do smrti.

U meri u kojoj je bila odani neoliberal, u istoj, ako ne i većoj, bila je antikomunista. Za sovjetski Politbiro govorila je: „Oni ne moraju da brinu o plimama i osekama javnog mnjenja. Oni stavljaju oružje iznad hleba dok mi stavljamo sve što postoji iznad oružja“. Odgovarajući na ovu izjavu iz januara 1976. novine sovjetskog Ministarstva odbrane Krasnaja zvezda nazvale su je „Čelična ledi“. Na izborima 1979. laburisti gube a vlast preuzimaju konzervativci sa Margaret Tačer kao njihovim vođom.

Zbog nje se čitava jedna era u istoriji Velike Britanije naziva “tačerizam”

Ona postaje prvi ženski premijer u istoriji Velike Britanije. Sa njom počinje era poznata pod nazivom „tačerizam“. A „tačerizam“ nije zapravo ništa drugo do surovi kapitalizam, koji pojedinca prepušta njemu samom. Ona sama odredila je značenje tog pojma rečima: „Ne postoji nešto što se zove društvo. Postoje muškarci i žene pojedinci a tu ima i porodica“.

Uzbudljiva kriza

Sa njenom erom nastupila je i era socijalnih nemira, štrajkova i pobuna. Dakako da je to posledica njene apsolutne neosetljivosti za ljude i njihove probleme. Najveći neprijatelji za njen sistem vrednosti, a i za nju lično, bili su radnici i njihovi sindikati. Jedina svetinja su joj bila pravila neoliberalizma.

Kada su je 1981. partijske kolege upozoravale da puca socijalna struktura društva i da je neophodan zaokret u politici, ona im je osorno i samouvereno odbrusila: „Vi zaokrećite ako hoćete. Ova dama zaokretati neće!“ Kako to biva u uslovima neverovatne nepopularnosti, jedna nepromišljenost joj je spasila fotelju. Ali ne njena.

Naime, argentinska vojna hunta je 2. aprila 1982. izvršila invaziju na Folklandska ostrva. Nacija se mobilisala oko odlučne premijerke koja je posle samo nekoliko dana poslala celu armadu na majušna ostrva. Argentina se predala 14. juna. Ovaj mini rat kao da joj je dao životnu snagu: „Kada pola svog političkog života provedete baveći se bezveznim stvarima poput ekologije, onda je uzbudljivo kada vam se u rukama nađe neka kriza“.

Margaret Tačer: „Ukoliko ste namereni da vas vole, budite spremni na kompromise oko svega i u svako doba. Ali tako nećete postići ništa“

Najveće kopile

Koliko je bila nepopustljiva prema Argentini, u istoj meri je bila nepopustljiva i prema Severnoj Irskoj. Lider partije Šin Fejna, Deni Morison, za nju će reći: „Ona je najveće kopile koje smo upoznali“. Ovakav stav će dovesti do pokušaja atentata na nju 1984.

Tada su teroristi IRA u Brajtonu 12. oktobra, digli pola hotela u vazduh. Pet ljudi je izgubilo život a „Čelična ledi“ i njen suprug su ostali nepovređeni. Sutradan je konvencija nastavljena a ona je održala svoj planirani govor. Kao da se ništa nije dogodilo.

Ekonomski oporavak, Folklandski rat, razjedinjena opozicija i slabi sindikati su joj 1983. doneli drugi mandat. I on će biti pun previranja i socijalnih nemira. U martu 1984. počeo je najduži štrajk rudara u istoriji Britanije, pokrenut odlukom da se prodaju rudnici uglja u državnoj svojini.

„Čelična ledi“ je odbila svaki razgovor sa sindikatima. Zatvaranje 150 rudnika uglja razorilo je mnoga mesta i zajednice, a na desetine hiljada ljudi je ostalo bez posla. Premijerku to nije interesovalo, jer su oni ionako unutrašnji neprijatelj. Sasvim u skladu sa njenim političkim kredom: „Ukoliko ste namereni da vas vole, budite spremni na kompromise oko svega i u svako doba. Ali tako nećete postići ništa“.

“Čelična ledi” 1979. godine

Antipatična Evropska unija

Koliko god da joj je unutrašnja politika bila neoliberalno anahrona, a ispostaviće se ekonomski pogubna, još joj je apsurdnija bila spoljna politika. Ona je začetnik bezuslovnog partnerstva sa SAD umesto sa Evropom. Čak joj je i Evropska unija bila antipatična. Kasnije će za nju reći: „EU se ne može iz temelja reformisati. To je jedan klasično utopijski projekat, spomenik taštini intelektualaca, program čija je neizbežna sudbina – neuspeh“.

Kao premijerka očajnički je pokušavala da sačuva Hong Kong od prelaska pod kinesku vlast. Teška srca i drhtave ruke morala je 1984. da potpiše sporazum sa Kinom o vraćanju Hong Konga. Podržavala je aparthejd u Južnoj Africi.

Za Mendelu i Afrički nacionalni kongres govorila je 1987. da su „tipična teroristička organizacija“. Čak je ona bila ta koja je huškala opreznog Džordža Buša starijeg da interveniše protiv Iraka nakon invazije na Kuvajt. Bila je protivnik nemačkog ujedinjenja, smatrajući ga opasnim po bezbednost  zemlje i šire. Naravno da je bila na strani Slovenije i Hrvatske tokom ovdašnjih ratova.

Bivša britanska premijerka Margaret Tačer nije krila svoje emocije na sahrani supruga Denisa u junu 2003. godine

„Biti premijer je usamljenički posao“

I njen treći mandat je uz ekonomski rast, koji će kasnije kolabirati, bio obeležen socijalnim nemirima. Kap koja je prelila čašu bili su porezi po glavi stanovnika, koje je svaki odrasli Britanac morao da plaća u istom iznosu.

Situacija je kulminirala 1989. uličnim demonstracijama sa oko 200.000 učesnika, koje su prerasle u masovne nerede. Ovim je zapečaćena njena politička sudbina. Spašavajući šta se spasiti može, konzervativci je smenjuju sa mesta lidera stranke a ona biva prinuđena da podnese ostavku. U suzama napušta premijersku rezidenciju uverena da su je svi izdali.

Iako je bila rigidna i lišena emocija, jedina slaba tačka joj je bio suprug Denis. Verovatno ga nije doživljavala kao konkurenciju u političkim naumima. Kada je on umro 2003. kao da je svet počeo da joj se ruši. U intervjuu datom nakon njegove smrti, ona će reći: „Biti premijer je usamljenički posao. Na neki način on i treba da bude takav… Ali sa Denisom pokraj sebe, nikad nisam bila sama. Kakav čovek. Kakav suprug. Kakav prijatelj“.

Veštica je mrtva

Odmah po silasku sa vlasti kraljica Elizabeta Druga joj čini lični poklon dajući joj titulu „baronice“. Time postaje član Doma lordova sa doživotnim mandatom.

Događaji i život polako su navlačili na nju senku zaborava. Ali posledice njenog i američkog kockarskog kapitalizma osećamo i danas. Vremenom je gubila i zdravlje. Umrla je 9. aprila 2013. a država će joj upriličiti veličanstvenu državnu sahranu 12. aprila.

Međutim, aveti mržnje i antipatija ponovo su se probudili. Dok zvanična Britanija izražava svoj pijetet, ona druga polovina je na vest o smrti organizovala u Londonu žurku. I ne samo tamo. Pokrenuta je akcija da pesma iz filma „Čarobnjak iz Oza“, Ding-dong! Veštica je mrtva, dospe na prvo mesto top liste BBC. A na dan sahrane održana je mega žurka na ulicama Londona.

Ali šta god mislili o njoj, ostavila je svima jednu poruku: „Nećeš pobediti ako si samo protiv nečeg, pobedićeš samo ako si za nešto i tu poruku savršeno jasno izgovoriš.“   

Margaret Tačer po izlasku iz bolnice u novembru 2010. godine, prigodom proslave svog 85. rođendana

     

Zoran S. Cvetković
Zoran S. Cvetković

Poznati beogradski advokat i pisac, član Udruženja književnika Srbije. Njegova najpoznatija i najintrigantnija knjiga nosi naziv „Gebels – gospodar istinite laži“. Veoma su popularne i knjige „Neobične sudbine“ (prvi i drugi deo) i „Ljudi za sva vremena“, nastale od eseja objavljivanih iz meseca u mesec u „Ona Magazinu“. To je zbirka biografija aktera svetske istorije koje sudbina nije mazila: Marlene Ditrih, Eve Braun, Leni Rifenštal, Evite Peron, Dženis Džoplin, Federika Garsije Lorka, Virdžinije Vulf, Žorž Sand, papese Jovane, Lili Marlen, Ulrike Majnhof i drugih. Zoran je objavio i jedinstvenu knjigu o srpskim zadužbinarima „Zaveštavam na korist svog naroda“ u kojoj su zabeležena i za pokolenja sačuvana nesvakidašnje velikodušna dela naših, mahom zaboravljenih, rodoljuba.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.