Ljubav u doba korone ili kako se naviknuti na sebe

Sećam se jedne sumanute pitalice kad smo bili klinci: „Da li bi ti bilo svejedno da umre jedan stari Kinez da bi se tebi ostvarila tvoja najveća želja?“

“Stari Kinez” je bila metafora za najudaljeniju ljudsku sudbinu, koja ne može da nas dotakne. Kada sam prvi put čula za koronu u Vuhanu krajem 2019. godine, pomislila sam na to.

Dok smo trepnuli, došao je mart 2020. koji je zauvek izmenio naš svet. Ništa slično nikada se nije dogodilo. Evropa je u izolaciji. Milioni ljudi zatvoreni su u svojim kućama…

Horor san

U snu vidim sebe kako ulazim krišom u svoju redakciju, iako je izdata naredba da se radi od kuće. Momak iz obezbeđenja progledao mi je kroz prste. Vrata su otključana i, gle, sve kolege su tu! Obrazi su im crveni. Neki kašlju.

U kafe-kuhinji su dve koleginice. Nemaju frizuru ni šminku. Mahnula sam im da dođu u moju kancelariju.

Prilaze mi bezvoljno, kao da je kraj sveta. Jedna mi se unosi u lice.

-Nema smisla šta nam je šef uradio, kaže ona. – Nije nas obavestio da je pozitivan na korona virus. Svi smo zaraženi. U izolaciji smo.

Žurno trpam svoje stvari u torbu. Ništa od toga mi zapravo nije bitno. Silno želim da popravim grešku i nestanem iz horor sna. U par koraka sam na vratima redakcije i hvatam se za kvaku

–Čekaj, čekaj! – trči za mnom jedan simpatični kolega i stiska me u prijateljski zagrljaj. – Nisam te poljubio.

U snu vapim za pomoć. Moji najbliži me zovu da se iz korona-sna vratim u korona-javu.

Humanizam distance

Preostali deo noći slušam kako mi srce lupa kao afrički bubanj i dolazim do spoznaje mračnije od mrklog mraka, da nas je korona uvela u novu stvarnost u kojoj je poljubac najjezivija stvar na svetu. Preko noći srušen je humanizam poverenja i nametnut humanizam distance. Čovek ustukne kad sretne poznato lice.

-Hoćemo po korona pravilima, kaže i povuče se jedan korak unazad.

Neke prognoze tvrde da će do kraja pandemije dve trećine čovečanstva biti zaraženo virusom koji je krenuo sa pijace divljih životinja u Vuhanu (?!), pri čemu mnogi neće znati da su prenosioci zaraze. Gledano tako, veće su šanse da čovek slabog imuniteta preživi ruski rulet nego poljubac.

Pred jutro, sa prvim zracima sunca i cvrkutom ptica, vraća se moj poslovični optimizam. Možda stvar i nije tako crna, razmišljam. Ljubav u doba korone, koja preskoči dva metra između dva bića, dve maske i četiri rukavice, biće božanska. Upaliće se kao Blagodatni oganj u Jerusalimu uoči Uskrsa. Neće joj kumovati slučajni dodir nečije ruke od kojeg svi nervi zatrepere i ovlaš poljubac u obraz čiji miris živi duže od virusa na trepljama u nosu. Biće to, konačno, čista ljubav.

Na pravom mestu

Neki tvrde da smo bili vidoviti, moja porodica i ja, kad smo se preselili iz Beograda na selo. Učinili smo to u eri pre korone. Na obroncima planine Jagodnje u zapadnoj Srbiji, u izolaciji smo dve godine. Dobrovoljno.

Snabdevamo se na kvantašu. Zamrzivač nam je pun. Pravimo zimnicu. Ložimo smederevac. Za koronu smo bili „tanki“ jedino s asepsolom i maskama. Čak smo i hirurške rukavice imali.

Kad je proglašena pandemija, niz kičmu mi se svejedno sjurila jeza. Receptori za opasnost napeli su se do neizdržljivosti. I moji, i mojih bližnjih. Kad se zakašljem, ćerka me pogleda ispod oka.

-Ti moraš da ideš kod doktora. Ja ću prva da te prijavim.

Ljubav u doba korone svakako nije sebična. Održala nam je lekciju da je ceo svet – jedna velika porodica i da niko ne može da okrene glavu pred tuđom mukom. Umesto „baš me briga“, pokazalo se da imamo ljubav prema svoj deci ovoga sveta, prema svim ljudima u nevolji, prema bespomoćnima iz Italije, Španije, Francuske… Prema lekarima koji stavljaju svoj život na kocku. I naročito prema starcima koji su samo smežurana deca.

Buđenje altruizma

Kad je Indija proglasila lockdown, moja prijateljica je ostala zarobljena u jednom hotelu u Nju Delhiju. Javila mi je da je okružena strahom Indusa da belci šire zarazu, posle čega sam plakala do jutra. Moj prijatelj se slikao na pustom aerodromu u Moskvi sa kartom za otkazani, poslednji let do kuće. Srce mi se steglo. Onog dana kad je komšija-pečalbar javio da je ostao bez posla i ne zna kako će kući, zastala mi je knedla u grlu.

Dok su na fejsbuku pisali „znate li nekog ko je zaražen ili je ovo velika farsa“, otac najbolje prijateljice moje ćerke prebačen je u korona-bolnicu u Beogradu. Jezivi scenario pratili smo od tada iz prvog reda. Hlorokin, rastajanje s dušom, kiseonik, respirator kao generalna proba smrti i kraj. Iako se proleće rascvetalo i zamirisalo lepše nego ikad, na vrhu naše planine život je postajao sve strašniji. Od ljubavi nije bilo ni traga, pod uslovom da se pod ljubavlju ne zove konstantni strah za fizički opstanak svojih najbližih i sebe.

Zajednička sudbina

Prijatelji su me ubeđivali da bi dali sve da su na mom mestu. Govorili su mi da čeznu za slobodom za vreme policijskog časa, a oni u karantinu da se šetaju po sopstvenoj terasi i sele s prozora na prozor. Pisali su mi da ih miris proleća boli. Ja sam ga udisala za sve njih. Uvežbala sam da odem do grada po namirnice, uz epidemiološke mere opreza. Život se, koliko-toliko, vratio u korona-normalu.

A onda su jednog jutra kraj naše kapije u selu, kada smo izneli obilni doručak na sto u tremu ispred kuće, zastala mrtvačka kola. Komunalci u zaštitnoj opremi kao iz SF filmova, prebacili su limeni sanduk na traktor pa onda na seosko groblje. U raj se preselila baka iz jedne od susednih kuća. Korona ju je snašla dok je bila kod svoje dece u gradu. Sahrani su prisustvovala samo dva lica. Kao što postoje imaginarni i osnovani strah, tako postoji lična i kolektivna sudbina. Čovek ne može da umakne ni jednoj.

Prava ljubav

Ali šta je s pravom ljubavi u doba korone? Da li je dovoljno reći da će se njome baviti babice za devet meseci ili brakorazvodni sudovi?Ako baš hoćete izveštaj i iz tog ugla, za vreme korone javili su mi se svi bivši, koji su voleli mene. Oni koje sam ja volela, nisu.

Nekim sam ljubavima pogledala u oči i rekla zbogom. Takva je ljubav prema novinarskoj struci. Nije pokazala ni malo ljubavi prema čoveku u vreme korone.

Pohvalila bih pse i mačke što nisu promenili svoju ljubav. Skakali su po nama, lizali nas i ljubili, potpuno ravnodušni za naredbe političara, molbe medicinske struke, korona informacije i dezinformacije.

Neke su se ljubavi u doba korone čak pojačale, kao moja ljubav prema radu. Napisala sam najlepše intervjue u vreme izolacije.

Pojačala se i kolektivna ljubav prema istini. Bilo je krajnje vreme. Bolovali smo od silnih virusa laži, pogrešnih očekivanja na pogrešnim mestima. Istina je jedna. Bog je druga reč za ljubav i ta je ljubav uvek u nama.

Put kojim idemo kroz život, to je ljubav. Putevi koji se ukrštaju i pretvaraju u zajedničku ljubav, i to. Vera i nada. Saosećanje i samilost. Sve je to jedna ljubav.

Kada sve prođe, a proći će i to, govorićemo da ništa nismo uradili u jedino vreme kad smo imali vremena. Ali uradili smo sve. Preživeli smo.

Sada je važno slušati ptice. Obići majku prirodu. Zviždati. Biti pozitivan na test ljubavi, puštati pipke ka dobrom i kotrljati zarazan smeh. Ukradite nešto od korona-virusa. On je ukrao od nas – sve.

Piše: Branislava Mićić, glavni urednik Ona magazina