Da bi napisala svoju šestu knjigu, roman „Vazda“, nastalu iz nostalgije za rodnom grudom, Mariana (Selma) Kunbar otvorila je prozor u detinjstvo. „Zavirila sam u stara ognjišta, grnčane lonce i špajize“, kaže ona. „Zavukla sam se u bakinu škrinju, natukla sam dedinu šajkaču i gunj, uprtila staru pušku…“
„Ovaj roman je nešto drugačije u odnosu na ono što sam dosad napisala, to je poklon mom rodnom kraju“, priča Mariana (Selma) Kunbar u intervjuu za Ona magazin. „Radnja priče događa se u jednom pustorečkom selu u periodu od 1938. do 1950. godine. Dijalozi su na izvornom dijalektu. Pokušala sam da sačuvam od zaborava mnoge reči i običaje.“
Ona magazin: Da li je Ruža, glavna junakinja knjige „Vazda“, stvarni lik kome ste darovali novi, književni život?
Mariana Qunbar: Tražeći materijal za roman „Vazda“ prošetala sam u mislima kroz četrdesete i rane pedesete prošlog veka. Potrudila sam se da budem devojčica kada su to bile moje bake i da porastem zajedno s njima i njihovim snovima. Zavirila sam u stara ognjišta, grnčane lonce i špajize, zavukla sam se u bakinu škrinju, natukla sam dedinu šajkaču i gunj, uprtila staru pušku…
Bila su to divna prošla vremena kada su kuće mirisale na pečeni hleb i sveže mleko, a ljudi na tihu radost i nadu. Ako me pitate da li je Ruža postajala, mislim da jeste u većini devojaka iz tog vremena koje su imale istu hrabrost pred životom i pred smrću, ljudskost, čestitost i veru u ljubav. Mnoge žene se mogu prepoznati u njoj danas.
Ona magazin: A baka Krstana?
Mariana Qunbar: Baka Krstana je postojala, to je baka moga oca o kojoj sam mnogo slušala kao dete. Žena stena, jaka kao kamen sa brda Kale iznad mog rodnog sela. Rano je ostala bez muške snage i sa sitnom decom. Preuzela je i ulogu oca, postala glava porodice i njena reč se slušala. Baka mi je, takođe, puno govorila o njoj, o jačini njene volje, čvrstini ruku koje su znale da se prihvate muškog posla kao što je oranje i sečenje drva, a ipak onda, kada je to najviše trebalo, ona je bila ne samo zaštita već i nežnost i ljubav od koje se ozdravi. Nije mi bilo teško da je oživim u istoimenom liku.
Moja baka je doživela sličnu sudbinu kao i njena svekrva. Deda je dao život za otadžbinu u Drugom svetskom ratu i ona je sa 25 godina ostala udovica s troje dece, koje je sama podizala. Uz to je morala da vodi računa o imanju.
Ko je Mariana Qunbar?
Rođena je 1969. u selu Međa kod Leskovca. Upisala je Filozofski fakultet u Nišu, gde je upoznala svog supruga Ismaila Kunbara, Palestinca koji je u ex-Jugoslaviji završio građevinu. Ismail je poreklom iz Jerusalima, gde su se on i Mariana preselili 1990. godine. I danas su tamo, imaju troje dece i dvoje unučadi.
„Imam stalnu nostalgiju za domovinom“, priča Mariana. „Još uvek imam samo srpsko državljanstvo, kao i moja deca.“
„Vazda“ je njen drugi roman i šesta knjiga. Pre toga je objavila četiri knjige poezije i roman „Žena s dušom kameleona“. Čitaocima Ona magazina njeno ime nije nepoznato. Mariana godinama piše kolumne i priče za rubriku „Naš glas iz Jerusalima“.
Ona magazin: Ko vam je dočarao događaje u vašem kraju uoči i neposredno posle Drugog svetskog rata?
Mariana Qunbar: Imala sam sreću da sam rasla u Međi, jednom bajkovitom selu kroz koje protiče Pusta reka. Tu je nekad postojalo i jezero. Verujem da ga najstariji stanovnici sela još uvek pamte, i da su ga često pominjali u vremenima kada su uz razgovor i pesmu provodili večeri. Leti su se komšije i rođaci okupljali kod nas u dvorištu, a zimi u toploj prostoriji uz vatru. A onda bi krenule priče, smeh, ponekad bi i suze pošle dok su navirala sećanja, puno puta i pesma. Sve sam to ja upijala i arhivirala negde duboko u sebi. Znala sam da ću jednoga dana tim pričama morati da otvorim vrata i pustim ih u svet.
Ona magazin: Da li vi pričate sa svojom decom i unucima o istim temama o kojima su vaši pričali sa vama?
Mariana Qunbar: Ja pevam. Ja sam svoju decu uspavljivala pesmom „Tiho noći“ od Jove Jovanovića Zmaja. Ne samo moju decu već i moje male unuke danas.
Ona magazin: „Odlazak nije zaborav“, kažete u predgovoru svog romana, misleći na odlazak sa rodne grude. Na koje mesto biste stavili rodoljublje na svojoj ljubavnoj skali?
Mariana Qunbar: Visoko zaista, negde na samom vrhu. Naravno da su na prvom mestu moji najmiliji, dom i porodica. Onda sigurno ide domovina.
Ono što je uistinu naše ne može biti izgubljeno, uvek je s nama, čak i u večnosti. Moja domovina je Srbija, tu sam rođena i tu su mi koreni. Jerusalim je mesto gde živim, gde takođe imam dom i porodicu, uspomene. Ali, jedno ne potiskuje drugo i ne zamenjuje, to je nemoguće.
Mislim da bi pravi odgovor na ovo pitanje bila jedna moja pesma.
„O svemogući sveci Jerusalima Pošaljite mi jablan iz mog dvorišta sa svim pticama Da ga pod prozor u tuđini zasadim Pošaljite mi tople vetrove u noći A ja gologlava da izađem, usamljenija od Meseca I plačem zaboravljenim glasom iz detinjstva“
Ona magazin: Kako je došlo do toga da vi, iako ste se udali za Palestinca, kao i vaša deca, imate još uvek samo srpsko državljanstvo?
Mariana Qunbar: Ja sam bila zaista uporna da sačuvam državljanstvo i da decu upišem kao Srbe. Moramo znati ko smo da bismo znali kuda da idemo. Da bismo upoznali sebe, moramo upoznati poreklo, istoriju! To nas čini drugačijim od nekog Nemca ili Amerikanca. Ako zaboravimo ko smo, onda nikada nećemo upoznati ni sami sebe. Moja deca žive u Jerusalimu, govore ovdašnjim jezikom, ali znaju i srpski. U njihovim venama teče i srpska krv a krv nikada nije bila voda. Iznenadila sam se kada sam na facebook profilu svoga sina ugledala fotografiju Kosova na kojoj piše: „Kosovo je Srbija!“
Naravno, pitala sam ga da li zna šta to znači. Iznenadilo me je koliko je upućen, koliko mu je poznato sve što se tamo događa.
Koliko jezika govorite? Da li pisac u vama vazda razmišlja na srpskom?
Mariana Qunbar: Ovde sam trideset godina i naravno da govorim nekoliko jezika. Ovo područje je specifično kao višejezično jer su podjednako zastupljeni jevrejski i arapski a oba se pišu s desna na levo. Odlično govorim arapski, pišem i čitam na njemu. Suprug govori srpski tako da ga u kući često koristimo, naročito kad želimo da nas drugi ne razumeju. Ali, vazda razmišljam na srpskom, naravno! To nije u našoj moći, to bira um sam!
Ona magazin: Vaši junaci u knjizi „Vazda“ govore prizrensko-timočkim dijalektom. Da li vam se desilo da ste u Jerusalimu ili negde u inostranstvu čuli nekoga da govori vašim lokalnim jezikom? Kako ste reagovali?
Mariana Qunbar: Jerusalim je sveti grad, u kome podjednako imaju korene tri religije. Na njegovim ulicama mogu se čuti svi jezici sveta. Mnogo puta mi se desilo da sam čula ljude koji govore srpskii obratila sam im se. Iz toga su se izrodila i mnoga prijateljstva, koja do danas žive.
Ona magazin: Na kraju vaše knjige objavili ste Rečnik starih reči i izraza. Tu je i reč „uloguvati se“ u istom značenju kao i savremena tuđica „ulogovati se“. Da li vam koren neke stare srpske reči katkad pomogne da lakše upamtite novu reč na engleskom ili arapskom?
Mariana Qunbar: Naš srpski jezik jedan je od najstarijih. Tu je i Vuk Karadžić koji ga je toliko pojednostavio, da ga to čini jednim od najlepših i najsavršenijih jezika na svetu. I naša burna istorija donela je mogućnost da se srpski jezik proširi i obogati mnogim tuđicama, posebno turskim, arapskim, persijskim, grčkim… ali i onim internacionalizmima koji se koriste u nauci i savremenom diskursu. Naravno da sve to olakšava da brže savladamo strane jezike.
Ona magazin: „Vazda“ je vaš drugi roman. Objavili ste i četiri knjige poezije. U čemu je proza superiorna u odnosu na poeziju?
Mariana Qunbar: Ako kažemo da je proza superiornija, moramo reći da je poezija suptilnija i teža za pisanje. Njome morate zanjihati dušu čitaoca. Proza je umeće pripovedanja. Ona traži da imate dara i da izgradite svoj prepoznatljivi stil.
Ona magazin: Šta ste otkrili o sebi, pišući roman „Vazda“?
Mariana Qunbar: To da u meni još uvek živi Ruža, ta hrabra, časna, srpska devojka koja je izrasla u predivnu, posebnu i ponosnu ženu.
Ona magazin: Da li verujete u ljubav za vazda? Da li nekoga volite zauvek i on vas, kao što su se voleli Ruža i Stojan?
Mariana Qunbar: Verujem u ljubav, ona je snaga i pokretač svega u životu.
Moj brak traje već trideset godina i to govori samo za sebe. Ja živim ljubav. Znate li šta je najvažnije u toj priči o ljubavi? Imati saputnika kraj sebe, a ne putnika… Imati nekoga ko će vas držati za ruku, ali ne i voditi. Važno je da zajedno gledate u istom pravcu, čak iako ne vidite isto.
Samo onda će ljubav trajati vazda, samo onda će biti večna.
Ona magazin: Vašu knjigu krasi recenzija mr Milice Jeftimijević Lilić, koja je primetila da savremeni ženski autori prednjače u maštovitosti slikanja svoga kraja u odnosu na muške pisce. Imate li objašnjenje zašto su žene preuzele kormilo u slavljenju zavičaja?
Mariana Qunbar: Možda zato što je ženama to lakše nego muškarcima. Od žene niko ne očekuje da postane neko, da se bori ili dokazuje. Ona je ta na koju se misli kada se spominje dom.
Ali, ona je znala proširiti svoj dom na domovinu kao nešto svoje, nešto gde pripada. Mi žene smo te koje se više vezujemo za ljude i stvari, imamo sposobnost da jasnije prepoznamo vrednost i lepotu a i jače smo, tvrdoglavije u onome što želimo. Vreme je na našoj strani i pomaže nam da se ostvarimo u svim svojim ulogama. Nije lako muškom rodu danas kada je ta crta među polovina sve tanja.
Ona magazin: Kada bi vas neko nazvao ženskim Borom Stankovićem, da li biste mu nešto drugo rekli osim: „Hvala“?
Mariana Qunbar: Imala sam sreću da sarađujem s Milicom Jeftimijević Lilić, jednom intelektualnom veličinom među pesnicima i u srpskoj književnosti uopšte.
To „Hvala“ nije dovoljno ako u sebi ne sadrži i obavezu da nastavim tim pravcem, gde mi je ona svojim rečima osvetlila put.
Likovi Bore Stankovića su, kako to Dučić reče, iz kraja naše najstrasnije muzičke melodije, naših najmanje govorljivih ljudi, naših žena najzatvorenijih u sebe, iz oblasti najstrožih odlika dubokog palanačkog porodičnog morala. Oni pate od teškog „derta“, njihov „žal“ je veliki, njihova pesma „žalna i teška“.
Takve ličnosti možete pronaći i u romanu „Vazda“, ali i u mojim kratkim pričama kao što su „Vinograd“ i „Jablan“. Bora Stanković je ovekovečio jedan nestali svet starog Vranja, ja u svom romanu, takođe, pokušavam da sačuvam od zaborava jedan drugi svet koji velikom brzinim nestaje. Bora Stanković i danas živi u svakom sokaku kojim su prošli njegovi likovi, i ja bih volela da ostavim tragove u nekim mojim sokacima.
Ona magazin: Vaš roman je objavio „Galaksijanis“ iz Niša. Kako ste se upoznali sa izdavačem? Da li je ćirilica na kojoj je knjiga odštampana bila njihova ili vaša odluka?
Mariana Qunbar: Moj prethodni roman „Žena s dušom kameleona“ i četiri knjige poezije štampani su latinicom. Ali, kada je „Vazda“ bio završen nije bilo nikakve dileme da roman treba da bude napisan ćirilicom. To je bila moja odluka od samog početka. Jer, ćirilica je srpsko pismo a ovaj roman je posvećen mom srpskom narodu. Moram spomenuti da sam imala sreće da sarađujem sa divnim ljudima, pored uvažene Milice J. Lilić. Oko izgleda romana nesebično mi je pomogao književnik Miloš Milošević Šika, kao urednik i dizajner korica.
Što se tiče „Galaksijanisa“ iz Niša, mi smo stari saradnici. Pored dve knjige poezije, oni su početkom godine štampali drugo izdanje moje knjige „Žena s dušom kameleona“. Dokazano je da su veliki profesionalci, pouzdani i povoljni kao izdavači, a i moji su, Nišlije.
Na kraju bih volela da se zahvalim Ona magazinu i sjajnoj urednici, i da svim čitaocima poželim srećne novogodišnje i božićne praznike. Želim vam zdravlje, ljubav i mir. Živi mi bili i družili se još mnogo godina! (Mariana Qunbar)
https://www.youtube.com/watch?v=YsVp2Zif28g