FEST 2021, bez kokica i korona paranoje: Ah, taj hrabri filmski svet!

Na ulazu u bioskop merena nam je temperatura, negde su nam prskali ruke alkoholom, mislilo se na rastojanje među gledaocima ali se nije odustalo od FEST-a uživo. Hvala Bogu!

Film “Živ čovek”, sa Nikolom Đuričkom u glavnoj roli, obiluje nekonvencionalnim scenama

Komercijalni film se uglavnom sveo samo na proizvod, koji ide zajedno sa kokicama, majicama, igračkama i šoljama za kafu, – izjavio je u jednom intervjuu režiser Oleg Novković, čiji se film „Živ čovek“, sasvim izvesno, može ubrojati već sad u ona buntovna i upečatljiva ostvarenja koja će obeležiti 49. Međunarodni filmski festival koji se održava u organizaciji Centra Beogradskih festivala – CEBEF FEST 2021.

Zanimljivo je da se za FEST-ove projekcije u Kombank dvorani i Cineplexx galeriji, za razliku od redovnih, nisu smele unositi kokice. Time se, osim epidemiološke bezbednosti, postigla i metafora, kojom se podvuklo žutim da selektori FEST-a zaobilaze komercijalne filmove i stavljaju umetnost na prvo mesto kada odlučuju šta će iz belog sveta doneti u Beograd, na radost publike koja upravo to i traži.

Umetnost mora da pouči, uzbudi i razonodi

Glumcima koji su briljirali na FEST-u uglavnom ne znamo imena, ali zato pamtimo njihove role i osećaj bliskosti sa njihovom pričom, ubeđenje da možemo da osetimo njihov miris i udahnemo atmosferu koju nam oni prenose, kao da kamera između glumca i publike ne postoji.

Takvu senzaciju stvorili su protagonisti izraelsko-italijanskog filma „Kako dalje“, dvojica glumaca različitih životnih dobi, koji su dočarali lik samohranog oca koji je život posvetio sinu i lik odraslog sina koji pati od autizma i koji bi trebalo da bude prebačen u specijalni internat. Pravi primer filma koji podržava renesansnu krilaticu da umetnost mora da pouči, uzbudi i razonodi.

Od svetskih zvezda, čija imena vezujemo uz komercijalne filmove ali i uz povremene izlete u umetnička ostvarenja, na ovogodišnjem FEST-u pojavili su se: Entoni Hopkins (u filmu „Otac“), Monika Beluči (u filmu „Čovek koji je prodao svoju kožu“), Kejt Vinslet (u filmu „Amonit“), Džoni Dep (u filmu „Minamata“)…

Nikola Đuričko – životna uloga u filmu „Živ čovek“

Ali da se vratimo na film Olega Novkovića „Živ čovek“, koji pomera gledaoce iz šablona svih vrsta, uključujući i šablon o liniji između života i smrti. Ulogu Đele, čoveka koji i dalje živi rokenrol iako je zagazio u srednje godine, i koji je spreman da plati ceh za takvu odluku, odigrao je maestralno Nikola Đuričko.

U jednom Đuričkovom intervjuu stoji da je on davao sugestije u procesu nastajanja scenarija, koji je potpisala Milena Marković. Iz njihove saradnje izrodila se i autentična pesma, u kojoj je Đuričko ubedljiv kao rokenrol pevač. Valja napomenuti i da je jedno od dvoje producenata ovog filma – Nikolina supruga, Ljiljana Đuričko.

Nikolinu filmsku suprugu u filmu „Živ čovek“ igra Nada Šargin, koja je za nijansu iza briljantnog Nikole u ulozi rokenrol muze i đavolice koja je mutila vodu među članovima muzičke grupe “Sinovi”, o čemu sada želi da piše knjigu. Pored mladih glumaca koji oličavaju generaciju Đeline dece – adolescenata, u filmu „Živ čovek“ pojavljuju se: Tanja Bošković, Miki Krstović, Branko Cvejić

Branko Cvejić je otac Đelinog najboljeg druga sa kojim je on prašio u rokenrol bendu “Sinovi” ali koga odavno nema, jer se predozirao. Scena sa Cvejićem odigrava se u staračkom domu, gde je Branko infantilni starac koji se raduje čokoladi i na sintisajzeru odsviranoj pesmi „Pozdravite moga tatu, tamo iza sedam gora, pozdravite moga tatu na talasima plavog mora…“

Scena iz filma “Živ čovek” koja se odigrava u staračkom domu

Pored ovog otvorenog podsećanja na obavezni vojni rok u ex-Jugoslaviji, u poslednjem delu filma scenarista se poigrava crno-belim snimcima Titovih pionira, sletova na stadionu JNA, Titove sahrane… ali i arhivskim rokenrol kadrovima, naglašavajući da je rokenrol umro zajedno sa Titom i da greške koje je on izrodio plaćaju ne samo oni koji su sada „matori i ludi“, već i njihova deca.

„Ribanje i ribarsko prigovaranje“ – genijalni skok iz lektire na filmsko platno

Bivši Titov pionir je i Milan Trenc, Zagrepčanin koji je režirao svoj prvi film „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ po knjizi Petra Hektorovića iz 16. veka. Milan je bio glavni ilustrator u magazinu „Start“ od 1985. do 1991. godine a onda se preselio u Njujork, gde je uradio preko hiljadu ilustracija i naslovnica za „The New York Times“, „Time“, „The Wall Street Journal“… Napisao je i ilustrovao slikovnicu „Noć u muzeju“, prema kojoj je nastao istoimeni američki film, koji je punio bioskopske sale 2007. godine.

Iz Amerike se vratio u Hrvatsku i predaje na zagrebačkoj Akademiji likovnih umetnosti. Antologijsko delo hrvatske književnosti „Ribanje i ribarsko prigovaranje“, spev Petra Hektorovića iz 1568. godine, počeo je da mu se odmotava ispred očiju kao film kada se našao u Hektorovićevoj botaničkoj bašti Tvrdalj u Starom gradu na Hvaru. Posle toga bio je siguran da mu je potrebno samo jedno veliko „da“ od glumca Radeta Šerbedžije da se otisne sam niz burne, režiserske vode.

U intervjuu za tportal.hr Milan Trenc je rekao:

– Nakon što sam popio kavu u kafiću, otišao sam u Hektorovićev Tvrdalj, bilo je divno jutro, ptice su pjevale, ribice su plivale u bazenu. Odjednom sam imao viziju da taj trenutak i onaj otprije 500 godina, kad je tu živio Hektorović, izgledaju isto. Možda je neki kamen malo drukčiji ili list malo pljesniviji, ali je sve isto. Ono što gledam ja, gledao je i Petar Hektorović. Dakle, ta realnost postoji i sada i onda, na neki način je bezvremena, i pomislio sam da bi se ta njegova realnost mogla kreirati u sadašnjosti i da ne bi bilo razlike. Počeli su mi se vrtjeti kadrovi pred očima, što mi se nikada u životu nije desilo. Bio sam znatiželjan i odlučio po tom spjevu snimiti film.

U filmu „Ribanje i ribarsko prigovaranje“ rekonstruisan je 16. vek u Starom Hvaru i odnos između puka i ostarelog Hektorovića (za tu ulogu Rade Šerbedžija je dobio nagradu za najboljeg glumca na Pulskom festivalu 2020). Taj odnos se kreće po oštrici noža i u  tome je dramatika filma.

„Pućani su pućani a vlastelini – vlastelini“, izgovara jedna mlada dama u filmu. „Zajedno za stol i u posteju, ako triba ali voda i uje nikad se ne mišadu.

Film “Ribanje i ribarsko prigovaranje” sniman je u Starom gradu na Hvaru

Osim što su dijalozi na uverljivom renesansnom forskom jeziku (pa se kaže: Hvor, zdrovje, smort…), film je pun pitalica, poslovica i doskočica koje će oduševiti poštovaoce jezika i zaljubljenike u Dalmaciju.

Upečatljivi su i Hektorovićevi stihovi, koje izgovaraju dva ribara na pučini mora: „Ćo je nojlipje? Svit što ga Bog stvori. / A nojveće? Svakoliki prostor u kojen tavori. / A ćo će nam Bog uvek kriti? Ono ća će sutra biti.“

Jezik je, dakle, jedna od glavnih rola u ovom filmu, pored čarobnih boja Jadranskog mora, hrane oko koje se sve vrti i smrti o kojoj se non-stop priča („Kad smort kuca na vrota, svi smo isti, jel’ tako gospodine. Useremo se kako garlice“, kaže jedan ribar u punoj snazi obraćajući se vremešnom Hektoroviću).

Za razliku od ove rečenice, poruka filma je mnogo utešnija jer kaže da čovek umire tek kad završi poslove na ovom svetu a ne kad on misli da mu je stigla smrtna ura…

Leon Lučev i Dragan Mićanović glume u filmu „Tereza37“

„Tereza37“ – Zlatna arena za najbolji film i najbolju režiju

Još jedan film iz Hrvatske pobudio je veliku pažnju FEST-ove publike. Zasluženo! U pitanju je „Tereza37“, koja je osvojila Zlatnu arenu za najbolji film i najbolju režiju na Pulskom festivalu prošle godine. Protagonisti ovog filma pojavili su se na FEST-u 11. maja, na konferenciji za medije.

Lana Barić, scenaristkinja i glavna glumica u filmu „Tereza37“

Lana Barić, scenaristkinja i glavna glumica u filmu „Tereza37“, govorila je o svom liku: „To je vrsta osobe koju bi, možda vrlo ružno, mogli nazvati sporednim likom svog života. Htela sam joj dati dovoljno prostora da nekako postane glavni lik ovog filma, jer je u njoj sukus svega onoga što je problematika pozicije žene u Dalmaciji, i općenito u ovim našim balkanskim društvima. U nju sam upisala svoja iskustva, kao i iskustva žena moje obitelji i mojih prijateljica. Ona na neki način jest bazirana na dalmatinskim ženama koje poznajem i jako volim. Imamo divne ženske role, što u našoj kinematografiji nije često, i nadam se da neće biti presedan”.

Danilo Šerbedžija, režiser filma “Tereza37”, na FEST-ovoj konferenciji za štampu u Beogradu

Danilo Šerbedžija, reditelj filma „Tereza37“, pohvalio je scenario Lane Barić: „Prva pomisao mi je bila – zašto ja ovo nisam napisao? Od početka sam se zaljubio u scenario i mislim da je zaista odličan”. Šerbedžija se osvrnuo i na mesto u kome se radnja odigrava: „Split je svakako jedan od likova. Ja sam ga tako i pročitao u scenariju, i namerno smo išli na atmosferu u kojoj te grad donekle guši. Iako je to predivna arhitektura, postoji neki pritisak u svim tim kockama, pravokutnicima. Taj Split je izuzetno filmičan”.

Na kraju je reditelj filma naglasio važnost održavanja festivala u klasičnom formatu: „Čestitam ekipi FEST-a na hrabrosti i na odluci da se ide uživo. Kino je hram naše umjetnosti, i bez kina festival nije festival”.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.