Elizabeta Đorevska, glumica: „Mogla sam mnogo više da igram“

Piše: Emina Ćirić

Na pozorišnim daskama je odigrala sve što se odigrati moglo. Našla se u kostimu i liku mučenica, bahatkinja, mudrica, starica, ludača, intrigantnih zavodnica… Za neke uloge dobila je najznačajnija priznanja. Ipak, velike uloge su je često mimoišle, ali je ona talentom, odgovornim i iskrenim radom, svojom umešnošću, večitim optimizmom uspevala od manjih uloga da napravi one koje se pamte. Glumica Elizabeta (Beta) Đorevska uživa u svom poslu i svakoj, pa i najmanjoj ulozi, prilazi punog srca

Ona magazin: Mnogo je uloga za vama?

Elizabeta Đorevska: Mogla sam mnogo više da igram To je moje osećanje. Trudim se da ne budem ljuta, da se ne osećam povređenom i oštećenom na neki način, jer sam svaki put pružila mnogo i svi me tapšu po ramenu. Ne mogu reći da nisam dobila pravi zadatak, jer svaki zadatak je pravi, ali nisam dobila one uloge koje bi mi otvarale vrata za nove, velike uloge.

Ja sam na mala vrata, sa malim ulogama uvek kupila aplauze, ali nikako na velika vrata da me neko pozove

Ona magazin: Najviše radosti igre i priznanja doneo vam je komad „Dva mirisa ruže“?

Elizabeta Đorevska: To je bilo višedecenijsko uživanje, komedija sa Ljiljom Stjepanović. Koliko je bilo lekovito za nas, toliko je bilo i za publiku. Predstava koja nas je terala da zaboravimo na sve muke i okolnosti života. Uđemo i zaplivamo. S njom smo najviše i putovali, gostujući u mnogim mestima. Sa velikom radošću sam igrala i dugovečnu „Igru parova“ u BDP, u režiji Milice Kralj, sa kolegama Nedom Arnerić, Aleksandrom Alačem i Dragišom Milojkovićem. Ali moja najbolja uloga koju sam najsnažnije odigrala, malo ko ju je i gledao, bila je Blanš u „Tramvaju zvanom želja“ u pozorištu u Nikšiću. Takođe, igrala sam glavnu ulogu u Beogradskom dramskom u predstavi „Ključevi od Leraha“, po tekstu Nikolaja Koljade. Bila je to jedna od tri najbolje odigrane uloge u toj sezoni. Nažalost, trajala je samo tu sezonu. Sve najbolje stvari samo ekskluzivni ljudi vide. To se dogodilo i s monodramom „Širli Valentajn“, s kojom sam pobedila u Zemunu na Festivalu monodrame.


Tajna je u okruženju koje te čini srećnim
Ona magazin: Elizabeta Đorevska je od onih glumica koje su umele da ostanu mlade, dobro izgleda i u šezdesetoj godini života. Isijava optimizam i uvek je pozitivna. Otkriva nam svoju formulu za to, ali i za dobar izgled i idealnu liniju.
Elizabeta Đorevska: Vremenom sam stekla navike zdravog života, poput redovnog vežbanja, koje mi čini zadovoljstvo. Imam sreću da mi je porodica divna, godinama sam u istom okruženju, imam divnu sestru i divne prijatelje i nikada nisam prekinula intenzivnu vezu sa prirodom. Leti sam uglavnom na Adi Bojani, gde imam sojenicu. Ove godine, posle dužeg vremena, nisam otišla tamo zbog kovida. Volim i da planinarim. Imam i psa. Nekoliko puta sam se zaricala da neću više, jer teško podnesem gubitak kućnog ljubimca, ali... opet uzmem nekog novog, sa ulice. Nikada nisam kupila psa. Moja aplikacija na telefonu pokazuje koliko su duge šetnje s njim. Prosečno deset kilometara dnevno. Malo li je?

Da nisam glumica, sigurno bih bila psiholog ili psihijatar

Ona magazin: Dosta ste igrali na televiziji. To su bile uglavnom zapažene, ali manje uloge, do serije „Ubice moga oca“ gde ste igrali majku glavnog junaka. Ta uloga je postala jedna od važnih, mada nije u početku tako izgledalo.

Elizabeta Đorevska: Baš tako, pred kamerama sam osvojila prostor. Žena koju igram je daleko od mene privatno. Pokušavala sam da uđem u dušu te žene i u njene probleme sa sinom i sa mužem, da sagledam šta to nju muči, da se suočim s njenim ličnim životom, načinom kako se nosi sa tim. Stvarno je bilo fenomenalno istraživanje i stvaranje tog lika, u prvoj sezoni, gde je bilo mesta da se razmahnem. Posle sam imala tek poneku scenu. Serija se nastavlja i dalje, ali sam ja na kraju četvrte sezone izašla, svojom voljom. Tačnije, majka inspektora Jakovljevića umire. To sam sama predložila, jer sam videla da to više nije to, da se lik nekako guši, od onolike ekspresivnosti u prvoj sezoni, do sporadičnosti i činjenice da se ta majka samo kreće od stolice do stolice u njenoj trpezariji, bez plana, bez intrige… Opet sam skočila sama sebi u usta, možda sam sebi isekla neke grane, možda je i moja sujeta odradila svoje. Producent  je i posle radio toliko, ali mene više nema. Da li je nekoga povredilo to što sam izašla? Bila sam poštena pre svega prema sebi, osećajući da je uloga izgubila svoj smisao.

Ona magazin: Pojavili ste se u par epizoda u „Igri sudbine“. I to je bila mala, ali veoma upečatljiva uloga psihijatra.

Elizabeta Đorevska: To je bila uloga-slučajnost. Uveče su me zvali da ujutro snimam taj lik. Neko im je najverovatnije morao otkazati, ili su promenili plan. Večita zamena i večiti drugi krug. Sve te epizode gde se pojavljujem, snimljene su u jednom danu. Učila sam tekstove te noći i smišljala kakve odlike ima ta žena. Pre svega, ne mora da bude hladna, odurna, kako se obično predstavljaju psiholozi i psihijatri.

Ona magazin: Psihijatru, kako ste ga vi dočarali, svak bi poželeo da ode. Elizabeta Đorevska: To mi je drago. Da nisam glumica, sigurno bih bila psiholog ili psihijatar.

Elizabeta Đorevska i Milenko Zablaćanski u predstavi “Ljubinko i Desanka”, krajem osamdesetih

Gluma jeste ozbiljan posao, koliko god ljudi misle da se mi igramo na sceni, da se zabavljamo…

Ona magazin: Zašto ste postali glumica?

Elizabeta Đorevska: Bilo je sve neočekivano. Išla sam u gimnaziju u Zemunu, prirodno-matematički smer, prema želji moje majke, mada veze nisam imala sa prirodnim naukama. Bila sam sasvim drugačija od celog mog odeljenja. Svi su se oni izražavali kroz brojke, a ja sam jedina uživala na filozofiji, književnosti, istoriji i likovoj umetnosti. Shvatila sam da su moja interesovanja drugačija, da je moje biće drugačije, morala sam da nađem nešto gde ću je da budem uspešna i jaka. Moja duša je drugačije osetljiva, ima drugačije valere koji mogu to da izdrže. Uvek sam umela svakoga da utešim, da se adekvatno družim, imam empatiju. Onda sam u trećem gimnazije odlučila da idem na glumu. Mama je radila u Radio Beogradu, gde sam ja kao dete jurila kroz hodnike i poznavala je mnoge ljude, pa i  čuvenog Batu Miladinovića, koji je vodio Dečiju dramsku grupu. Kada sam pomislila da idem na glumu, molila sam mamu da me poveže s Batom, da popričam, da me usmeri, proceni ima li smisla da ja pokušam. Podstakao me, pripremao, i sa nekoliko kandidata iz njegove Radio grupe polagala sam prijemni na Akademiji, i jedina bila primljena.

Ona magazin: Znači, bili ste rođeni za glumu?

Elizabeta Đorevska: Ne znam. Neki znak se javio. Nisam o tome uopšte sanjala kroz srednju školu. Jednostavno, rešila i nije bilo alternative. U svoj svojoj neozbiljnosti bila sam jako ozbiljna u odluci šta ću da studiram. Gluma jeste ozbiljan posao, koliko god ljudi misle da se mi igramo na sceni, da se zabavljamo, to je ozbiljan posao, za koji mora da se debelo pripremi i radi, uči, savladaju određene veštine. Ako hoćeš da radiš pošteno, svaki put krećeš ispočetka.

Elizabeta Đorevska: “Ne volim kada ne igram pa se radujem svakom pozivu za novu ulogu”

Ona magazin: Postoji li uloga koju ste silno želeli ili još želite?

Elizabeta Đorevska: Odavno sam rekla da neću više da želim. Ipak, ima nekih uloga i neke vrste dramske literature koju bih volela da igram, neku antičku dramu, Šekspira, nadam se još nekom Tenesi Vilijemsu, Čehovu… Ne volim kada ne igram, pa se radujem svakom pozivu za novu ulogu. Upavo u Republici Srpskoj, u Bosanskoj Gradišci, počeli smo da spremamo predstavu „X+Y=0“,  hrvatski kolega Stojan Matavulj i ja, ali nas je korona malo zaustavila. Pitaju me mnogi otkuda mi takva hrabrost sada u doba korone. Nije to ništa u odnosu na predstave gde nas je šezdeset na sceni, ovde u Beogradu. Opet mislim da će sve biti dobro, jer smo svi optimistični, iz cele duše spremni na rad. I svakako disciplinovani.

Jedan od mojih snova je da igram inspektorku, dok još mogu da se fizički jako angažujem, trčim, jurim neke kriminalce…

Elizabeta Đorevska: Uvek se nerviram kada u serijama vidim inspektorke koje jure u štikletinama, uskim suknjama… U domaćoj seriji „Močvara“ gledala sam inspektorku koja je adekvatno obučena, kao i ostali inspektori, i bilo mi je to potaman.

Ona magazin: Imate stalni angažman u Pozorištu na Terazijama, jedinom muzičkom tetaru. Tu ste zaposlili svoj muzički talenat. Da li ste ga maksimalno iskoristili?

Elizabeta Đorevska: Nastojala sam da i tu izbrusim ono što mogu, da dovedem do profesionalnog maksimuma, ali sam ja daleko od ovih mladih glumica koje su završile i solo pevanje u muzičkim školama. Šta sve mogu i znaju! U moje doba nismo bili toliko vešti. Jesam spadala u veštije kada sam došla u pozorište, ali ove mlade generacije su zaista vešte. Mislim da to nije segment u kome mogu da se najviše iskažem, ali zahvaljujući ovom mom teatru, ovom žanru, smatram da sam uspevala da dam svoje najbolje. Kako i ne bih kada imamo sve što nam ide na ruku, i baletsku salu za vežbe u kojoj besplatno vežbamo, pa razne specijalističke kurseve svetskih pozorišnih majstora, poput Četa Vokera! Kod njega sam završila tri kursa. Pripadajući ovom teatru, nekako sam mogla da gostujem u predstavama Jugoslovenskog i Beogradskog dramskog, u Zvezdara teatru, u Bošku Buhi, Pan teatru i mnogim drugim scenama u Beogradu, pa i van Beograda. U ovim zrelim godinama nadam se i osećam da će me sačekati neke lepe uloge. Uživam ja u svim predstavama koje trenutno igram. Mi veterani dobijamo manje uloge, ali se izigram, ispevam, veselo je. Samo začinjavamo predstave u kojima su zvezde klinci, ali ipak se još nadam velikim dramskim ulogama. U Narodnom pozorištu sam uskočila u „Nečistu krv“, da zamenim koleginicu i sa samo jednom probom. Istina, dobila sam CD predstave, dva dana gledala, vraćala, skidala. Bilo je izazovno, kažu bilo je odlično.

Drugarstvo koje nije pojelo vreme

Ona magazin: Među vašim prijateljima poznate su vaše palačinke. Koga danas zovete na palačinke?

Elizabeta Đorevska: Jako se taj krug smanjio. Sve je manje onih s kojima se družim, uglavnom su to prijatelji iz mladosti, čije drugarstvo nije pojelo vreme. Ima tu i ljudi iz moje profesije, ali većinom se svelo na one s kojima sam prijatelj od moje dvadesete godine. Moja najbolja prijateljica živi u inostranstvu. Jako sam bliska sa sestrom, ona je iz drugog majčinog braka. Od kada se rodila, bila je moja živa lutka. Danas je moj prijatelj, moje blisko biće.

Elizabeta Đorevska u Njujorku, sa svojim sinom

Ona magazin: Vaš suprug je džez trubač u džez orkestru RTS. Da li je vaš sin naklonjen umetnosti?

Elizabeta Đorevska: Jeste, ali on je ušao u nešto treće, bavi se muzikom, ima tu repa najviše, ali sve u svemu to je neki današnji miks muzičkih pravaca. Snimaju sebe, drugare, druge ljude, bave se time studiozno. U početku smo se malo bunili i pokušali da korigujemo njegov izbor, kao većina roditelja, želeći da studira nešto ozbiljno, priželjkujući da jednom bude doktor. On je rekao da ga ostavimo na miru, da je to njegov život, da je izabrao svoj put i našao se u muzici. Kada smo videli sa koliko snage i ljubavi to radi, dobio je našu punu podršku. Eto to je ta jedina sličnost mog sina i mog TV sina, koga igra Vuk Kostić u seriji „Ubice moga oca“. Obojica su svojeglavi i istrajni u onom što hoće. Ti sudari generacija i ta upornost im je zajednička.


Bogata biografija
Elizabeta Đorevska je prvakinja Pozorišta na Terazijama, čiji je stalni član od 1986. godine. Rođena je 1961. godine u Skoplju, ali od druge godine živi u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića, zajedno sa Majom Sabljić, Banetom Vidakovićem i Nenadom Ćirićem. Ostvarila je preko četrdeset značajnih uloga, od kojih treba izdvojiti uloge u filmovima: „Orkestar jedne mladosti“, „Oktobarfest“, „Lager Niš“, „Podzemlje“, „Čarlston za Ognjenku“, „Neko me ipak čeka“ i „Sestre“. Bavi se sinhronizacijom filmova za studio „Livada Beograd“.
U bogatoj pozorišnoj karijeri broji preko šezdeset uloga. Najznačajnije su u predstavama: „Dva mirisa ruže“, „Staklena menažerija“, „Vrteška“, „Tri sestre“, kao i u mjuziklu „Kabare“, „Čikago“, „Producenti“. Njeno glumačko umeće dopalo se i Rejfu Fajnsu, pa je zaigrala u njegovom filmu „Koriolan“. Osim publici, njene glumačke kreacije su se dopale i kritici, pa je dobila brojne nagrade i priznanja: Zlatnog viteza u Moskvi za ulogu Kristine, sluškinje, u „Gospođici Juliji“, Zlatnu kolajnu na Festivalu monodrame u Zemunu 2004. godine, Glavnu nagradu za žensku ulogu na Festivalu deteta u Kotoru 1996. godine (uloga lisice u „Pinokiju“ Pozorištanca Puž). Pre tri godine dobila je nagradu za zapaženu ulogu u prvoj sezoni serije „Ubice moga oca“ na Festivalu TV drama i serija FEDIS.
Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. pojavio se Ona Magazin, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera. To je prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ (ali i njihovim jačim polovinama). U jesen 2020. izašao je jubilarni Ona magazin broj 100.