Za ljubav je potrebno poznavati i prihvatati neku osobu, a to je nemoguće bez odnosa
Piše: Ivana Kuzmanović
To je ona ljubav zbog koje smo oberučke prihvatili reči pesama: sve prave su ljubavi tužne, ili kad se voli, što se boluje… Lakše je prihvatiti da nas neko neće ako to samo potvrđuje istinitost i snagu naših osećanja. Ponekad neuzvraćenom ljubavlju pogrešno nazivamo situacije kada do odnosa upšte nije došlo, a tada teško da je moguće govoriti o ljubavi. Jer, za ljubav je potrebno poznavati i prihvatati neku osobu, a to je nemoguće bez odnosa.
Nekada ovaj termin upotrebljavamo kada nas voljena osoba napusti. Ni to ne mora biti tačno… jer, neretko ljubav može postojati uprkos nepostojanju odnosa. Otići iz nekog odnosa nekada može biti veći čin ljubavi nego ostati u njemu.
A ipak, meni se čini da neuzvraćena ljubav ili čak njen potpuni izostanak najviše postoji u vezama koje traju, koje se krunišu brakom i koje na svet donose nova bića… Zanimljivo, tada je niko tako ne naziva.
Da li je to uopšte ljubav?
„Da li više volite da budete voljeni ili da volite?“ Ako im se oduzme mogućnost da odgovor bude „oboje“ ili „podjednako“, ljudi će se opredeliti za osećaj ljubavi u sopstvenim grudima. Pa ipak, taj osećaj neće im biti ni upola snažan kao patnja zbog toga što im ljubav nije uzvraćena.
Kako to? Tako lepo što mi uglavnom očekujemo da ljubavlju nešto dobijemo a ono što najviše želimo da dobijemo i što nam najviše nedostaje jeste osećaj lične vrednosti, samosvesti, unutrašnje radosti i slobode, lepote života i punoće, koja ne zavisi ni od čega spolja. Drugim rečima, mi volimo krnje, potrebito, zavisnički, neslobodno.
Ako vam se ova tvrdnja ne dopada, odgovorite sebi (u sebi, ne morate naglas) na sledeća pitanja: da li me osećaj voljenja čini srećnom i potpunom, da li od voljene osobe očekujem zadovoljenje svojih potreba, da li mogu da podnesem razdvojenost ili rastanak, da li se slobodno izražavam, ispoljavam, komuniciram i razmenjujem? Iskreni odgovori otvoriće sasvim novo pitanje: da li je to što očekujemo da nam bude uzvraćeno, uopšte ljubav?
Jednosmerno zaljubljivanje
Da li je neuzvraćena ljubav kada nas neko ne voli istom merom, kada nas ne voli na isti način ili kada nas uopšte ne voli? Ono što ja znam jeste da se ljubav ne može ni meriti, ni upoređivati, da svako voli na svoj način, najčešće onakav kakvim su njegovi roditelji voleli njega.
Pokušavam da zamislim treći slučaj – taj kada nas neko uopšte ne voli. Da li nas je voleo pa je prestao da nas voli, ili nas nikada nije voleo? Ako nas nikada nije voleo, kako smo uopšte razvili ljubav prema toj osobi? Jer, ako nas nije voleo, nije nam se otvorio, nije nam se prepustio, nije nam verovao, nije nas video. A ako svega toga nije bilo, šta smo uopšte zavoleli?
Otići iz nekog odnosa nekada može biti veći čin ljubavi nego ostati u njemu.
Ivana Kuzmanović
Verujem da se termin „neuzvraćena ljubav“ često odnosi na jednosmerna zaljubljivanja kada do dubljeg odnosa ni ne dođe i kada sva svoja osećanja razvijamo na iluziji a potkrepljujemo maštom i romantičnim (patetičnim) sanjarenjem. Ono što se tada zbilo mnogo je prizemnije: jednostavno, neko nas nije hteo baš kao što i mi nismo hteli mnoge kojima smo se dopadali. Taj osećaj da se nismo dopali, da nismo prihvaćeni u nama pokreće duboko ukorenjeno uverenje da nismo dovoljno dobri, lepi, interesantni… osećaj koji je u našoj podsvesti duže nego što naše sećanje seže.
Izneverena očekivanja
Naravno, nisu retki slučajevi u kojima je odnos postojao ali kao prijateljski. Onda je jedna strana poželela promenu statusa. Druga nije… iako je ljubav možda prisutna kod oboje, jedino prekidom odnosa sprečiće se patnja. Ali to nije patnja zbog neuzvraćene ljubavi već zbog izneverenih očekivanja.
Pokušavam da se setim svih situacija kada sam se gušila u suzama zbog neuzvraćene ljubavi: jednom je to bilo kada je moja simpatija izabrala moju drugaricu, drugi put kada me je partner prevario pa sam ga morala ostaviti, treći put kada nismo imali iste snove o budućnosti, četvrti kada sam shvatila da su njegova osećanja mnogo plića od mojih, peti kada je u meni video samo drugaricu… (uffff to je bilo najgore).
I na kraju cele analize, evo još jedne teze: ako iz (ne)uzvraćene ljubavi izdvojimo pažnju i nežnost (seks), šta ostaje za uzvraćanje? Teško mi je priznati: to što je bilo neuzvraćeno, nije bila ljubav. A na vama je da zaključite kako je to kod vas?
