Borbe gladijatora u našem komšiluku – razlog da posetite Stobi

Pri ulasku u gladijatorsku školu budući gladijator polagao je zakletvu – sacramentum – da posvećuje svoj život bogovima podzemlja i da prihvata bez pogovora svaki tip poniženja

Gladijatori su bili žestoki borci na život i smrt u starom Rimu. Njihove predstave služile su kao obred za prinošenje žrtve senama pokojnika. Kasnije su ih rimski carevi preinačili u pučku zabavu prvog reda.

Surove scene u kojima narod kliče „Lugula“ (Ubij ga!) ili „Hoc habet“ (Gotov je!) i pokazuje palcem na dole, a vladar – da bi mu udovoljio – nalaže da poraženog gladijatora ubiju, uklapale su se u poznatu devizu za vladanje širokim masama: „Hleba i igara!“

Da bi imali adekvatne podijume za gladijatorske borbe, Rimljani su gradili impozantne amfiteatre. U sredini amfiteatra uvek je bilo okruglo borilište – arena, prekriveno peskom.

Jedan takav amfiteatar, koji je prvobitno služio kao pozorište a od trećeg veka kao poprište gladijatorskih borbi, posedovao je i rimski grad Stobi. Amfiteatar u Stobiju mogao je da primi tačno 7.638 posetilaca. Plemići su, to se podrazumeva, imali najbolja mesta u gledalištu. Na pet kamenih sedišta u amfiteatru u Stobiju sačuvana su imena plemića.

Pretvoreni u turističku atrakciju, amfiteatar i iskopine grada Stobija na ušću Crne reke u Vardar, ostaviće utisak i na one koji na arheološka nalazišta gledaju kao na hrpu kamenja… Kriju se na 85 km od Skoplja i 80 od Đevđelije na granici između Severne Makedonije i Grčke.

Stobi i danas zauzima zamašan prostor, ograđen zidinama. Bio je to najveći rimski grad u današnjoj Severnoj Makedoniji, glavni grad provincije Macedonia Secunda. Poređenja radi, glavni grad južne makedonske provincije u rimsko doba (Macedonia Prima) bio je Solun.

Da li je komplikovano da se stigne do Stobija?

Dovoljno je da se kod znaka „Arheološko nalazište Stobi“ siđe sa auto-puta koji preseca po vertikali Severnu Makedoniju (istom trasom kojom je išao rimski drum od Dunava do Egejskog mora) i već ste se ukrcali u vremeplov. Brzinom svetlosti putujete 20 vekova unazad.

Stobi se nalazi uz sam autoput, sa strane koja vodi od Đevđelije ka Skoplju. Nije problem ni ako se stiže iz pravca Skoplja, skretanje je obeleženo, prođe se ispod autoputa i tu ste. Kola se parkiraju ispred biletarnice, ujedno i prodavnice suvenira.

Kod Stobija je i isključenje prema Bitolju, Prilepu i Ohridu. To je prirodni put, koji je napravila Crna reka pre nego što se ulila u Vardar. U rimsko doba, dolinom Crne reke išlo se ka Pautaliji (današnji Ćustendil) i Serdiki (Sofija), odnosno ka Herakleji (današnjem Bitolju). Put se zvao Via Egnacia.

O čemu pričaju ruševine nekadašnje metropole?

Stobi je, istorijske istine radi, postojao i pre Rimljana. Prvi put se pominje u sedmom veku pre nove ere. U doba stare Grčke bio je to grad Pajonaca. Ime Stobi vodi poreklo od stare pajonske reči koja znači „stub“.

U novoj eri, u doba hrišćanstva, Stobi je postao episkopski centar i doživeo svoj procvat. Naročito veliki ekonomski i kulturni skok odigrao se u trećem i četvrtom veku. Pre toga Rimljani su stigli u Stobi (bilo je to 168. godine) i doneli svoj urbanistički stil i svoja božanstva, ali i svoju iščašenu naviku da posmatraju smrt gladijatora kao pozorišnu predstavu.  

Što se rimskog naroda, pa i naroda Stobija tiče, on je gajio ambivalentan odnos prema gladijatorima. Divio im se i prezirao ih u isti mah. Sličan odnos gajio je i prema prostitutkama. S jedne strane, ratoborno društvo kao što je bilo rimsko, cenilo je gladijatore zbog srčanosti, ali u isto vreme ih je i omalovažavalo zbog niskosti i grubosti zanimanja.

Bilo kako bilo, profesija gladijatora zvučala je mnogim muškarcima (pa i ženama, takozvanim Amazonkama) veoma primamljivo. Siromašni ljudi videli su u njoj najbržu i najsigurniju priliku da promene svoj status. Zatvorenici, pak, imali su šansu da ponovo steknu slobodu.

Ratni zarobljenici i robovi, takozvani „gladijatori drugog reda“, u pobedi na areni videli su jedinu priliku da nastave da žive. Neki gladijatori su, međutim, uspevali da steknu veliku slavu, a takođe postoje zapisi koji potvrđuju da su se tim zanimanjem bavili i pripadnici senatorskih i drugih uglednih rimskih porodica.

Divlje životinje u areni i škole za gladijatore

Vladari koji su organizovali gladijatorske predstave puštali su u arenu divlje zveri: pantere, medvede, slonove, jelene, tigrove, lavove, hijene, žirafe, divlje magarce, divlje konje pa čak i nilske konje. Bili su to daleko jači protivnici od čoveka, koji je u borbi imao kao pomoć samo štit i mač.

Gladijatori su, doduše, bili obučeni za svoj poziv. Pri ulasku u gladijatorku školu budući gladijator polagao je zakletvu – sacramentum – da posvećuje svoj život bogovima podzemlja i da prihvata bez pogovora svaki tip poniženja. Pre toga je morao da prođe lekarski pregled i dobije potvrdu da je sposoban da izdrži izuzetno napornu obuku. Bilo je važno i da je estetski privlačan. Lepota borca bila je nerazdvojni deo gladijatorskih borbi pred publikom.

U školama za gladijatore vežbalo se udarajući o drvene stubove, ukopane u zemlju dva metra. Među budućim gladijatorima brzo se pojavljivalo rivalstvo, a još brže se uspostavljala hijerarhija na osnovu veštine u borbi koju su pokazali na obuci.

Danu borbe prethodila je reklamna kampanja. Objavljivali bi se detalji borbe — mesto, datum, sat, ime pokrovitelja, koliko parova će se boriti… Noć uoči spektakla organizovala bi se gozba na kojoj su, pored samih gladijatora, mogli da učestvuju i gledaoci. To bi bila prilika za bolje upoznavanje boraca, odmeravanje snaga i naravno za postavljanje opklada.

U areni bi gladijatori prvo defilovali u odeći boje zlata i purpura pred publikom, a za njima bi išli robovi koji su im nosili oružje. Zatim bi se zaustavili ispred lože pokrovitelja borbi ili cara i odali mu počast.

Zvuk trube bi označio početak borbe a ratna muzika je služila da podigne tenziju i neizvesnost. Dok bi borci odmeravali snage, publika bi frenetično vikala da bi ponekad zaglušila i samu ratnu muziku. Muzikom su se takođe obeležavali svi bitni dramski momenti, kao što je promena napada ili iščekivanje konačne presude magistera (pokrovitelja ili cara) o životu pobeđenog gladijatora.

Ako bi presuda bila „smrt“, pobednik bi, nakon izvršenja presude, obilazio jedan krug pod ovacijama publike. Mrtvo telo pobeđenog bi se odvuklo iz arene, a pesak zaravnio kako bi se sakrila krv i pripremio teren za sledeću borbu.

Sramežljiva Afrodita iz Stobija

Početkom 3. veka, car Septimije Sever je zabranio borbu žena.

Godine 325. car Konstantin Veliki izdao je dekret kojim se zabranjuju borbe gladijatora sa divljim zverima. Tako su mnogi amfiteatri, pa i amfiteatar u Stobiju, izgubili svoju svrhu.

Prolazile su godine i decenije i kamena sedišta za publiku u Stobiju postala su jedno veliko bunjište. Odatle je narod odvlačio građevinski materijal za bedeme grada, dućane i pijedestale duž Svete ulice, za polukružni trg, gradsku česmu…

Ostatke ovih građevina, ispod debelih naslaga zemlje, otkrio je 1861. godine francuski istoričar i putopisac Leon Ezej.

Dvadesetih i tridesetih godina 20. veka arheolozi Kraljevine Jugoslavije izvršili su obimna i temeljna istraživanja Stobija. Iskopavanja i rekonstrukcija gradskih zdanja nije prestala do danas. U međuvremenu su pronađeni temelji episkopske bazilike, episkopske rezidencije, kao i ostaci gradskih vila, Velikog i Malog gradskog kupatila, tkačnice, biblioteke, kockarnice, zatvora, groblja…

U 81 nekropoli koje se protežu od ulaza u Stobi (takozvane Porta Herakleje) do Grobljanske crkve, pronađeni su novčići koji ukazuju da je Stobi imao svoju kovnicu novca. Pronađene su i keramičke posude, ukrasni predmeti od stakla, nakit i figurine od gline…

U jednoj od nekropola pronađena je figurina Afrodite – boginje lepote i ljubavi. Afrodita iz Stobija je gola i sramežljiva. U desnoj ruci drži posudu zvanu hidrija jer polazi na ritualno kupanje. Levom rukom pokriva intimne delove svoga tela.

Ova varijanta boginje poznata je kao Afrodita od Knidosa. Prvi ju je izvajao u mermeru atinski skulptor Praksitel oko 350 g.p.n.e. Kao model poslužila mu je lepa kurtizana Frina, u koju je Praksitel bio zaljubljen.

Zašto su paunovi zaštitni znak Stobija?

Najznačajnija iskopina u Stobiju jeste episkopska bazilika iz 4. veka, koja je ujedno i najstarija crkva u Makedoniji. Poseban značaj ima i četvorolisna krstionica, koja se nalazi pored bazilike.

U sredini kružne prostorije je bazenčić u kome se vršilo krštavanje. Oko njega su prelepi mozaici, na kojima dominiraju paunovi koji su postali zaštitni znak Stobija i najbolje makedonske Vinarije Stobi. Slika pauna sa poda krstionice nalazi se i na novčanici od 10 denara.

Arheolozi su ponosni i na ostatke najlepše i najraskošnije privatne palate, zvane Teodosijeva palata. Podignuta je u trećem a srušena u petom. Pretpostavlja se da je Teodosije Veliki, poslednji vladar celog Rimskog carstva, boravio u njoj za vreme posete Stobiju 388. godine.

Bronzani satiri, pronađeni u nišama kraj velikog bazena u Teodosijevoj palati, čuvaju se u Narodnom muzeju u Beogradu. U istom muzeju čuva se i raskošni kapitel iz Stobija s početka 6. veka, rađen u korintskom stilu.

Šesti vek bio je poguban za Stobi jer će ga 518. godine zadesiti veliki zemljotres.

Ako se tome dodaju prethodna pustošenja od strane Huna i Avara, dolazi se do početka „velikog kraja“. Stanovnici su uspeli da obnove Stobi posle zemljotresa ali nikada da mu povrate stari sjaj. Grad nestaje sa geografskih karti, a uskoro i sa lica zemlje, sa odlaskom poslednjih stanovnika 1014 godine.

Lokalitet Stobi je otvoren za posete svakog dana od 8.30 do 20.30 časova tokom leta i od 8.30 do 16.30 časova zimi. Ulaznica za odrasle osobe košta dva evra ili 120 denara (za decu je 50). Uz nju se dobija flajer u kome se, osim kratke priče o Stobiju, nalazi i mapa sa ucrtanim objektima. Pored toga može se angažovati i vodič.

Stobi je u rimsko doba bio glavni grad provincije Macedonia Secunde, današnje Severne Makedonije

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.

1 Comment
  1. Poštovana citalac sam vas casopis i kupovala i nosila za inostranstvo. Unazad par meseci ne mogu da nađem, možete li mi reci gde mogu naci vas časopis? Vesna

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.