„Postali smo previše tolerantni na neznanje i nepismenost i mora se podvući linija“, kaže Bojan Jokanović, autor knjige „100 Sizifovih pravopisnih pravila“
Bojan Jokanović je đakon iz Doboja i autor edukativnih, duhovitih ilustracija, sakupljenih u knjigu „100 Sizifovih pravopisnih pravila“. To je bio najprodavaniji dečji naslov na poslednjem Sajmu knjiga u Beogradu, što je Bojana potaklo da sa još više elana nastavi „Sizifov posao“.
Zašto nekome gramatičke i slovne greške upadaju non-stop u oči, dok ih drugi ni ne primećuju? Šta „oko za pravopis“ govori o čoveku?
Bojan Jokanović: Da bih odgovorio na ovo pitanje, moraću da krenem s druge polazne tačke. Vjerujem da u svakom slučaju treba izbjegavati predrasude o ljudima, ali često je veoma teško oteti se tom utisku. Kada vidite smeće i nered oko nečije kuće, vama je jasno kakvi domaćini tu žive. Tako je i sa pismenošću, kulturom i obrazovanjem. Ko ima oči da vidi, neka vidi. Postali smo previše tolerantni na neznanje i nepismenost i mora se podvući linija.
Nije potrebno biti naročito inteligentan da bi bio pismen
Ako čovek zna da uključi veš-mašinu, zašto je bitno da zna kako se veš-mašina pravilno piše?
B.J: Ako zna da uključi veš-mašinu, trebalo bi da zna kako da uključi i mozak, koji je često neradna mašina kod nas. Bitno je i te kako. Životinja je stvorena da spava, jede i da se razmnožava, a čovjek je stvoren za nešto više, zato i ima intelekt i određen stepen svijesti. Pismenost, obrazovanje i opšta informisanost trebalo bi da istaknu intelektualca. Danas često imamo slučaj da ljudi završe fakultet, nerijetko postanu nastavnici, profesori, direktori centara za kulturu, diplomirani poluintelektualci, a tehnički nisu pismeni.
Inspiraciju za Sizifova pravopisna pravila pronašli ste na jednom online forumu. Da li je brzina elektronske komunikacije opravdanje za eksploziju pravopisnih grešaka?
B.J: Ne postoji opravdanje za nepismenost, jer nije potrebno biti naročito inteligentan da bi bio pismen, niti je pravopis nuklearna fizika. Pravopis je praksa i trud. Veći problem u našem društvu je taj, što se niko ne stidi svog neznanja i ne vidi problem u tome što je nepismen. Direktori se potpisuju prstom, učitelji i nastavnici su često nenaučeni postali učitelji drugima, diploma nije mjerilo nikakve sposobnosti i znanja. Svakako je moguće napraviti slovne greške u tekstu, ali sumljam, bijo, najači, nemože itd. su stvari koje se ne smiju tolerisati.
„Od crtanja se ne živi, Jokanoviću!“ Te riječi i sada pamtim
Koju ste promociju svoje knjige doživeli najemotivnije?
B.J: Nikada nisam volio ni pratio sport, ali sam naučio jedno pravilo: „Gol u gostima pri izjednačenom rezultatu vrijedi duplo, ali igrati pred domaćom publikom, to nema cijenu“. Tim riječima sam otvorio izložbu i promociju projekata u Doboju. Ja sam rođen u Tuzli, ali sam odrastao u Doboju, tako da sam naturalizovani Dobojlija.
Pamtite li ime svoje nastavnice srpskog u osnovnoj školi i neki njen nauk?
B.J: Pamtim i te kako. Ha ha. Uvijek sam crtao na časovima, ali sam dobro pamtio sve što se priča, tako da sam svoju ljenost za aktivnostima dopunjavao odličnom memorijom. Moja nastavnica je uvijek uzimala moje crteže i bacala ih u kantu, davala mi je dvojke iz srpskog jezika i govorila da od mene nikada neće biti ništa. Od crtanja se ne živi, Jokanoviću! Te riječi i sada pamtim. Nikako da je sretnem i poklonim svoju knjigu o pravopisu, koja je trenutno najtraženija i najprodavanija i koja je za dva mjeseca došla do 3. izdanja.
U kojim slučajevima Vukovo pravilo „piši kao što govoriš“ – apsolutno ne važi?
B.J: Da ne bih nabrajao sada sve, sjetiću se jedne ideje za karikaturu. Htio sam nacrtati Vuka sa transparentom u ruci, na kojem piše: „Nemoj pisati kao što govoriš, molim te“. Mislim da bih tom karikaturom sve objasnio.
Pročitajte ceo intervju sa Bojanom Jokanovićem u Ona Magazinu broj 98, koji izlazi na prvi dan proleća, 20. marta 2020. godine.
