Arhitekta Nemanja Bogdanović: „Italija kakvu još niste upoznali“

Intervju koji je pred vama čekao je izložbene fotografije da bi bio objavljen i u tom međuprostoru dogodilo se nešto nedokučivo, nešto izvan granica reči. Mladi i perspektivni arhitekta Nemanja Bogdanović, sa kojim smo razgovarali povodom njegove prve izložbe fotografija „Italija kakvu još niste upoznali“, iznenada je preminuo 31. maja ove godine.

Arhitekta Nemanja Bogdanović (1987 – 2021)

Intervju koji je pred vama čekao je izložbene fotografije da bi bio objavljen i u tom međuprostoru dogodilo se nešto nedokučivo, nešto izvan granica reči. Naš sagovornik, mladi i perspektivni arhitekta Nemanja Bogdanović, iznenada je preminuo 31. maja ove godine.

Njegov život trajao je tačno 34 leta. Rođen je u Aranđelovcu 1987. godine. U Beogradu je završio Arhitektonski fakultet. Govorio je četiri jezika: nemački, francuski, engleski i italijanski.

U dogovoru sa njegovom majkom, Snežanom Bogdanović, objavljujemo Nemanjine odgovore koje je on dao za Ona magazin u novembru 2020. godine, povodom svoje prve izložbe fotografija „Italija kakvu još niste upoznali“.

Odabir fotografija prikazuje Italiju, zemlju izuzetne lepote, sa 50 kulturnih i pet prirodnih lokaliteta na listi svetske baštine Unesko. Od Venecije, Verone, jezera Garda i Komo, Milana, Pijemonta, Đenove, preko Bolonje, Firence, čarobne Toskane, Ubrije – zelenog srca Italije, zatim Večnog grada i regije Lacio do Matere, bajkovitog Alberobela i Sicilije. Prirodne lepote, arhitektonska remek-dela, kulturne i umetničke manifestacije, gastronomija… ovekovečeni su na Bogdanovićevim fotografijama.

Ona magazin: Kada ste počeli da se bavite fotografijom? Sećate li se vašeg prvog foto-aparata?

Nemanja Bogdanović: Reklo bi se da se svi ljudi nezvanično bave fotografijom čim im fotoaparat, kamera ili danas pametni telefon padnu šaka, pa tako i ja. Međutim, prvo ozbiljnije bavljenje fotografijom započeo sam na prvoj godini studija. Jedan od zadataka iz oblasti urbanizma odnosio se na ispitivanje kvaliteta gradskih prostora kod profesorke Dragane Bazik, za šta je preduslov bio da se napravi kolekcija fotografija tih prostora. Za to je bio potreban bolji fotoaparat. Kako do tada nisam aktivno koristio fotoaparate, odlučio sam da od svoje ušteđevine kupim neki bolji. Izvadio sam iz kase 550 evra i kupio najnoviji poluprofesionalni Kanon fotoaparat. Bilo je to već sada ne tako skore 2006. godine.

Nemanja Bogdanović: “Koristio sam svoj pametni telefon da stvaram fotografije i svoj talenat i znanje stečeno na studijama”

Putovanje kroz Italiju, dugo godinu dana

Ona magazin: Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka. Otkrijte nam, ipak, kojim ste se aparatom i dodatnom foto-opremom naoružali za putovanje po Italiji?

Nemanja Bogdanović: To što ste rekli potpuno stoji. Oružje, odnosno fotoaparat je neophodan, ali čak i sa svom mogućom pomoćnom opremom aparat sam ne može ništa. Za fotografiju ili sliku – kako kod nas ljudi kažu – potrebni su srce i talenat, odnosno veština. Verovali ili ne, nisam uopšte koristio pomoćnu opremu za fotografisanje, pa čak ni fotoaparat. Koristio sam svoj pametni telefon da stvaram fotografije i svoj talenat i znanje stečeno na studijama.

Ona magazin: Koliko ste dana i kilometara ostavili iza sebe, da biste snimili sve što vas je zanimalo u Italiji? Koliko ste ukupno fotografija napravili?

Nemanja Bogdanović: Vrlo teško je reći tačne brojke jer sam u poslednjih desetak godina, isključujući ovu poslednju, zbog nemogućnosti putovanja, boravio ravno 20 puta u Italiji. U mnogim znamenitim mestima bio sam čak i dvocifren broj puta, što znači da sam se više puta kretao po jednim te istim putanjama. Nastojao sam da se ne vraćam istim putem kojim sam došao, već uvek drugim, ukoliko je to moguće. Kako sam u proseku boravio oko dve nedelje po jednoj poseti, uz još neka dva meseca života u Milanu, mogao bih reći da sam putovao skoro čitavu godinu po Italiji. Što se tiče pređenih kilometara po Italiji, naravno uključujući sve vidove prevoza, ta brojka ne bi išla ispod 50.000 kilometara, mada mislim da je i više, ali ne bih da bude da sam preterao. Možda će ovo nekome zvučati čak i malo, ali podsetiću vas da je Italija zemlja po veličini malo veća od bivše Jugoslavije, i da to nimalo nije mala kilometraža. Iz Italije imam preko 5000 fotografija, dok je moja cela foto-kolekcija iz Evrope sedam puta veća.

Zemlja arhitekture i umetnosti

Ona magazin: Kako ste napravili finalni izbor fotografija? Kojeg ste se kriterijuma držali?

Nemanja Bogdanović: Krajnji izbor nisam izvršio ja već Italijanski institut za kulturu. U maju prošle godine dogovorio sam se sa tadašnjim direktorom Kulturnog centra i atašeom za kulturu, gospodinom Davideom Skalmani i gospođom Paolom Kordone, da napravim uži izbor fotografija koji bi brojao do 100, a da će poste toga oni izabrati 20 do 40 najboljih. Izabrali su 40, dakle maksimum, što meni naravno samo laska. Na izložbi zapravo ima 50 fotografija, jer su neke panoramske i sastoje se iz nekoliko delova, tj. fotografija. Odatle broj 50.

Ona magazin: Zašto baš Italija? Da li ste u nekom regionu ili gradu u toj zemlji, ostavili svoje srce?

Nemanja Bogdanović: Zašto baš Italija? Mogu navesti na desetine razloga kao odgovor na ovo pitanje, ali pokušaću da skratim. Pre svega to je zemlja kulture, zapravo kulturna velesila, a kultura mene jako zanima. To je zemlja arhitekture i umetnosti. Ja sam arhitekta, te je logično da je posetim. Italija je zemlja gde su rođeni mnogi svetski velikani, razne ideologije i pravci u umetnosti i nauci… Na tlu Italije je takođe središte najveće svetske religije – hrišćanstva. Italija ima zanimljivu geografiju i istorijsko nasleđe. Sa jedne strane kroz istoriju Italije prepliću se dve najbrojnije svetske religije, hrišćanstvo i islam na samom jugu, sa druge se mešaju uticaji teokratskih, bankarskih i trgovačkih država i gradova-država, te Francuske i Austrije, a ništa manje ni Arapa i Normana. Svi ti uticaji se odražavaju kao i uvek na arhitekturu tj. graditeljstvo. To je ono što me zanima. I naravno – divni, kulturni ljudi koji žive u toj zemlji.

„Preskočio bih definitivno nekoliko ručkova posle kojih sam ostao gladan…“

Ona magazin: Da idete ponovo svojim stopama kroz Italiju, šta biste ipak preskočili ili uradili potpuno drugačije?

Nemanja Bogdanović: Preskočio bih definitivno nekoliko ručkova posle kojih sam ostao gladan jer nije imalo baš mnogo da se pojede ili nije bilo uopšte dobro, a račun je bio astronomski. Potpuno drugačije bih pristupio sakupljanju fotografija i njihovom stvaranju, uradio bih to mnogo profesionalnije.

Ona magazin: Fotografija je zaustavljeni trenutak, kažu znalci. Na koji ste trenutak koji ste „zapisali svetlom“, posebno ponosni?

Nemanja Bogdanović: To je tačno. Kao što sam napomenuo, uslikao sam više desetina hiljada fotografija, i samim tim ima priličan broj onih na koje sam posebno ponosan. Zaista ne bih mogao izdvojiti samo jednu. To mogu biti slike koje sam napravio u nekim posebnim trenucima koji se ne ponavljaju često, npr. u određeno doba dana ili sa kompozicijama objekata koje se retko mogu videti kao u tom trenutku kada sam ja sliku napravio. Izdvojio bih i fotografije sa nekih mesta koja su široj pubici nepoznata i nepristupačna jer su zatvorena za javnost, ali isto tako i najjednostavnije „fotke“ napravljene u nekom gradu, dakle ulice, trgovi, murali… Za ove poslednje su mi mnogi poznanici rekli, kada sam im slao te slike, da oni zapravo nikada na taj način nisu videli grad u kojem žive, iako su tuda prošli nebrojeno puta u životu. Ta moja sposobnost da nešto što običnom ljudskom oku ne izgleda ništa posebno, ja fotografisem na takav način da potom istima to deluje kao nešto potpuno drugačije i zanimljivo, čini me najponosnijim na moj rad i svakako bih izabrao neku od tih slika da je prikažem kao svoj „ponos“.

Početak izložbe i njena budućnost

Ona magazin: Ko je govorio na otvaranju vaše prve izložbe fotografija u Biblioteci „Centar za kulturu“, Kladovo i šta ste od njegovih/njenih reči zapamtili?

Nemanja Bogdanović: Na otvaranju izložbe nažalost nisam bio zbog obaveza, a i zbog sada već stare situacije oko korona virusa nije zapravo bilo svečanog otvaranja. Jednostavno su poređane slike i stavljen oglasni plakat i tako je izložba počela.

Ona magazin: Kakva je dalja budućnost vaše izložbe?

Nemanja Bogdanović: Što se tiče budućnosti izložbe, prema našem dogovoru od prošle godine trebalo bi da to bude pokretna izložba po gradovima Srbije – isključujući Beograd. Kako sam dobio informaciju pred sam početak izložbe, to je promenjeno i umesto toga bi trebalo da bude onlajn verzija iste. Šta će još biti i da li će, to je veliko pitanje zbog epidemiološke situacije.

„Iako većina ljudi fotografiju smatra za nešto trivijalno – ona to uopšte nije“

Ona magazin: Gde se prepliću a gde kose arhitektura i fotografija?

Nemanja Bogdanović: E sad… to je već pitanje koje bi moglo da se postavi nekome na odbrani doktorata o  toj temi. Iako većina ljudi fotografiju smatra za nešto trivijalno – ona to uopšte nije. O tome nam svedoče mnoge stvari: televizija, umetnost, arhitektura, marketing svake vrste… i još mnogo toga. Dovoljno je znati da je marketing u arhitekturi pola posla, a upravo ta polovina je vezana najvećim delom za fotografiju – tj. za 3D model – bez kojeg bi bilo jako teško prodati arhitektonski proizvod. Tako da se arhitektura i fotografija i te kako prepliću, dok na pitanje da li se kose: sve zavisi sa koje tačke gledišta se to posmatra. 

Ona magazin: Ko je najiskreniji poštovalac vaše fotografije? Da li je ista osoba i vaš najstrožiji kritičar?

Nemanja Bogdanović: Najiskreniji poštovalac mojih radova je moj italijanski kolega Tomi Demartis, koji gotovo nikada nije izneo kritike na moj rad, ali jeste mi pomagao svojim mišljenjem kada sam bio u nedoumici koja od dve ili tri slične fotografije je bolja, tj. najbolja. Time mi je pomogao da usavršim kompoziciju fotografije. To mi je bilo jako bitno jer sam pre toga zapravo uvek bio (sada već pogrešnog) mišljenja da je ona fotografija bolja koja zapravo to nije bila. Tomi je isto kao i ja arhitekta i radili smo nešto kratko zajedno dok sam ja živeo u Italiji, ali smo zato ostali trajno u kontaktu. I dan danas se redovno „čujemo“ preko društvenih mreža. On je tipičan arhitekta – sedi i radi po ceo dan i retko ima vremena za putovanja, te su mu fotografije koje sam mu slao sa raznih mesta činile veliko zadovoljstvo. Tomi je bukvalno bio moj virtuelni saputnik – preko mreže WhatsApp.

Nemanjine fotografije dopale su se njegovim prijateljima i kolegama – arhitektama, što ga je ohrabrilo da ih ponudi Kulturnom centru Italije za izložbu

Vetar u leđa

Ona magazin: Kako ste došli u kontakt sa Italijanskim institutom za kulturu?

Nemanja Bogdanović: Za razliku od mnogo ljudi danas – koji  generalno nemaju mnogo vremena za sebe, putovanja i odmor – ja sam zahvaljući prirodi svog posla i zaradi koju sam ostvarivao, imao vremena za sve te stvari. Kako sam na putovanjima osećao potrebu da fotografišem ono na šta sam nailazio – bilo nešto lepo, zanimljivo, jedinstveno ili neponovljivo – uvek sam delio te trenutke sa svojim bliskim prijateljima, poznanicima i saradnicima. Mnogi od njih su arhitekte, kulturni radnici i uopšte ljubitelji umetnosti.

Posle određenog vremena mnogi od njih su mi, pored komentara da su slike odlične i prava remek-dela, počeli da ubacuju neke ideje u vidu predloga, kao na primer: da bi trebalo da napišem vodič za putovanja po Evropi, da objavim svoje fotografije u nekom časopisu, potražim zaposlenje kod profi magazina, objavim sopstvenu foto-knjigu/katalog, pa čak i ponudu da mi pomognu da napravim sopstvenu izložbu fotografija.

Ubrzo nakon toga počeo sam intenzivno da razmišljam na te teme, pre svega na temu izložbe. To je bilo pre oko 4-5 godina, i vetar u leđa su mi dala mišljenja nekih mojih i te tako ostvarenih i poznatih kolega arhitekata, da bi sa mogućom izložbom trebalo krenuti krupnim koracima. Kako je fotografija vezana za umetnost, odlučio sam da stupim u kontakt sa kulturnim centrima nekih zemalja, i to onih koje imaju predstavništva u Srbiji i kulturne su sile, tj. polažu pažnju na umetnost i kulturu.

Tako sam, između ostalog, pisao i Italijanskom institutu za kulturu u Beogradu, od kojeg sam ubrzo dobio i odgovor. Naravno pozitivan. Prvi put smo se susreli 2019. godine, maja meseca, u njihovom sedištu: g-din Davide Skalmani (Davide Scalmani) direktor Kulturnog centra, g-đa Paola Kordone (Paola Cordone) ataše za kulturu Italijanske ambasade u Beogradu i ja.

Tad je pao dogovor za održavanje izložbe.

Nikada nije bilo lepše putovati!

Ona magazin: Da li ste se u vreme zatvorenih granica zbog koronavirusa, zatekli u Srbiji? Gde ste sve putovali od kada su granice ponovo otvorene?

Nemanja Bogdanović: U vreme kada su se manje-više sve zemlje u Evropi pozatvarale, zatekao sam se u Nemačkoj. Nemačka je zemlja koja je pre svega zvog svoje prošlosti iz dvadesetog veka imala prilično blage i vrlo demokratske mere, pa se po njoj moglo i na određen način putovati. Osim Nemačke, ove godine sam bio u još jedanaest zemalja, dakle dvanaest ukupno. U dve sam bio po prvi put, dok sam u tri bio dva puta ove godine. Nažalost nisam uspeo da ostvarim plan koji sam imao zbog velikih komplikacija i mera koje su se smenjivale svake nedelje, bukvalno, te nisam posetio Izrael, Ukrajinu, Belorusiju, a ni Crnu Goru. Činjenica je da se u mnogo zemalja sada uopšte ne može ni ući, ukoliko ste državljanin Srbije, te izbor za putovanje i nije veliki. Nasuprot tome, nikada nije bilo lepše putovati! Nema gužvi, nekulturnih i nervoznih ljudi, cene su pristojne, mesta ima na pretek… dakle pravi odmor!

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.