„Iskustvo je univerzalno. To se na svakoj radionici podsetim“, kaže Bepa, koja se punog srca posvetila mentorstvu, predavanju životnih veština. Uverena je da čovečanstvo piše veliku „knjigu sveta“ i da je njen zadatak da podeli svoja traganja i učenja, i u pisanoj formi. Pred vama je razgovor s najtemperamentnijom i najzabavnijom “tkaljom” dokumentarne beletristike, povodom njene četvrte knjige „Nebeska mehanika“
Fotografije: Jasmina Stojanović @vremeza, privatna arhiva
Ona: Izjavili ste: „Ne volim izmišljene priče i filmove. Uvek mi je zanimljiviji život.“ Šta je izmišljeno u vašoj novoj knjizi “Nebeska mehanika”?
Bepa: Hvala što odmah pozivate u sridu ;). Kad kažem izmišljene, mislim iz misli nastale. A ne iz života. Namišljene. U njima osetim to izmišljavanje. Namišljanje. Neživost. Kao plastično cveće. Hermetično. Dosadno. Osetim trud u radu… koji je autor imao dok je cedio ideju iz misli. Pa mi se onda neće.
S druge strane… život je živ. Protiče kroz nas. I dira nas. E pa takvu umetnost volim. Za koju ne moram da se silim. Koja je nastala protokom života kroz autora. Kroz njegovo srce. I kroz celo telo. Nastala kao ekspresija njega i njegovog odnosa sa životom. Da mi pokaže kako je odgovorio na poziv života. Kakav ritam i dinamika se uspostavljaju. Kako se u to uključuju drugi ljudi. Kako u njegovom slučaju bacanje kamenčića u vodu proizvodi talase… i kako to utiče na ceo ostali svet. Baš kao što volim i ekspresioniste. Ekspresiju. Ekspresionizam.
A ja ne znam da namišljam. Jer me to smara. I jer svesni um uglavnom ne koristim za takve rabote. Njemu sam namenila da vodi životnu matematiku. Da raspliće životne zavrzlame. Pa nema vremena da namišlja.
„Zrelost je korak do trulog. Devojčica u meni čuva me od zrelosti“
Ona: Knjiga govori o velikom prasku… O ljubavi u zrelim godinama… O odlukama i „slučajnostima“… O stihovima koji lete u nebo uz tamburaše i rokenrol trupe… Gde se završava ovaj niz? Gde biste stavili jednu umesto tri tačke?
Bepa: Kako je ovo duhovito. Hahaha. Kako mi čudno zvuči dok nabrajate faktografiju. Knjigovodstvenu stvarnost. Možda je to ono što u hinduizmu nazivaju majom. Iluzijom. To što ništa nije kako na prvi pogled izgleda. Taj prvi pogled je velika varka. Suština je mnogo dublja. Lepo nam je Mali Princ rekao. Da samo srcem dobro vidimo. Sve mi je jasnija „maja“ knjigovodstvene jmbg realnosti. Sećam se jedne anegdote. Nakon godinu dana radionice… i najdubljih razmena… jedna naša draga advokatica je prokomentarisala da smo proveli godinu dana zajedno… a da ne znamo ništa jedni o drugima. Osim naših unutrašnjeg života. Hahahahha. Ona je navikla na tu knjigovodstvenu realnost. Ime. Prezime. Ulica. Grad. JMBG. A meni je sve to krajnje nebitno. I u pričama iz duše krajnje irelevantno.
Pa da se vratim na knjigovodstvene fakte. O zreloj ljubavi ;). Pre svega… nikada se nisam osećala zrelom. Iako sam u tzv. zrelim godinama. Zrelost je korak do trulog. Moj osnovni arhetip lude i devojčica u meni me čuvaju te zrelosti. I Virtuoz je dečak. Trubadur. Lakog srca. I lakog koraka. Koji je na pragu šezdesetih rešio da ostavi sve svoje svetove. I počne život sa mnom u novom gradu. Agencije su naš stan u prodajnom oglasu opisivale rečima… mladalački stan. Imali smo tada zajedno 108 godina. To mi je bilo medeno. Jedan od lepših komplimenata.
A gde se završava niz? Pa upravo tu gde sam Nebesku mehaniku i zaključila. Đelem. Đelem. U mojoj izvedbi. Tu gde ja krećem na put. Još jedan. Iz nekog novog početka. A tačku bih stavila na Virtuoza i mene. Malo bih nas ostavila na miru. Našu ljubav. Naš odnos. To bih ostavila za našu intimu. Ipak smo mi ljudi u zrelim godinama. Mladalačkog temperamenta.
Život nas poziva da siđemo sa kauča
Ona: Koliko puta čovek stvara svoj svet i da li je on svaki put sve bolji?
Bepa: Koliko puta čovek stvara svoj svet? Kako ko. Neko stvori jedan svet. I grčevito ga drži. Ne pušta. I svu svoju vitalnu energiju usmerava na držanje. A život drma li drma. Ovo jeste turbulentno vreme. Drma sa svih strana. Ne znam kako je bilo u prethodnim vremenima… mada… čini mi se da svi barem jednom moramo da prođemo veliki prasak. Kada se razbacaju delovi našeg dobro složenog života. Da preispitamo svoje postulate. Čvrste stavove. Da izaberemo. I odlučimo. Što potvrđuje i Kembelovo herojsko putovanje. Nastalo iz uporednih mitologija svih vremena. I svih civilizacija. Niz je uvek isti. Život nam pošalje poziv… a mi možemo da odgovorimo na pesmu ili da dočekamo oluju. U svakom slučaju život nas zove da budemo živi. I da sa svog kauča siđemo. Što pre… to bolje. Rekla bih. Lakše se razviju mišići u mladosti. Gledam neke drage ljude koji nisu imali tumbanja do „zrelog“ doba. Koliko dramatično doživljavaju svaku promenu. Zato što nisu razvili te mišiće. I jer su se preuljuljkali u svojim životima.
Možda zato što sam u ranim godinama doživela rušenje i stvaranje i rušenje i stvaranje mnogih svojih svetova… naučila sam da se ne bojim tog rasturanja. Tako sam uostalom i postala Kraljica Haosa. A samim tim i ona koja stvara. Jer nema stvaranja bez haosa. U preuređenom životu nema mesta za svežinu. Samo prostora za namišljanje. U tim preušuškanim životima… jedino što možete jeste da sto puta renovirate renoviranu kuću. Ja sam stvaralac. Ne volim renoviranje. Smetaju mi ti zadati okviri. Volim iz početka. Čist papir. Bez tereta. Starog. Ono je svakako u mišićima. A i da povežem sa vašim prvim pitanjem. Upravo u tim sigurnim, preušuškanim i preuređenim životima… nastaje ta „namišljena“ umetnost.
Sećam se kad sam sa Rambom pričala o njegom procesu stvaranja jedrenjaka. U kome sam učestvovala od samog početka. Od ideje. Do porinuća. I do ćejfovanja na jedrenjaku. Rambo je sračunao da maketa košta tri puta više nego što bi koštao prvi sledeći primerak. Jer tu si učio da praviš. U sledećem koraku… sve to znaš. Znaš šta može bolje… pametnije… jeftinije. Elegantnije. Praktičije. Šta je višak. I imaš tehnologiju u prstima. I tako… svaki sledeći primerak je sve bolji. Ako si posvećen majstorstvu. I ako učiš iz propusta. I ako nisi sujetan. Pa te svoje propuste sebi priznaš. U procesu postajanja majstorom naučiš da veruješ sebi. Skontaš da često nije trebalo da poslušaš one koje si smatrao majstorima. Nego svoj osećaj. I mic po mic… skontaš da si postao majstor. I tako razvijaš samopouzdanje. Samopoštovanje. Što je možda i najznačajniji proizvod celog stvaralačkog procesa.
A ako se otimaš… duriš… i u proces stvaranja sveta krećeš iz muke… onda ćeš muku i dobiti. Dobiješ uvek ono što u proces staviš.
Četiri knjige ili jedna iz četiri dela?
Ona: Sećate li se trenutka kada vam je sinulo da je „Nebeska mehanika“ završna reč u vašoj tetralogiji? Može li „zvezdano nebo“ da bude lokomotiva koja vuče vaše tri prethodne knjige?
Bepa: Da. Sećam se vrlo dobro. Bilo je to kada sam se zagledala u svoju policu. To mi je bilo tako uzbudljivo. Kada sam nizu od moje prve tri knjige dodala i Nebesku… videla sam da je to pun krug. Čitava priča na koricama. Od Nindže u kojem je ona u crvenom. Spremna. Rešena. Spakovana. Obasjana svetlošću izlazećeg sunca. I vizije. Preko Virtuoza. I njegove tambure. Koja ju je očarala. Omekšala. I prodrmala njene jasno definisane Nindža svetove. Preko Randevua sa Muzama. U kojem je spoznala da su stvaralaštvo i inspiracija njena najdublja ljubav. I potreba. Iz koje nastaju sve ostale ljubavi. I Nebeska mehanika. Sa noćnim zvezdanim nebom. Njenim bosim nogama. I plesom sa životom. Oslobođena. Od crvene… korenske čakre… do ljubičaste i prštave. Krunske. Pun krug. Ah. Koliko krugova.
A što se lokomotive tiče… nikada se ne zna kada će se desiti Big Bang. I kada će moje knjige obići svet. To ostavljam Nebeskoj mehanici. Ne bih joj se mešala u posao ;). Do sada je pokazala da zna šta radi. Ali ako bih tipovala… Da. Nebeska može da napravi taj klik. Jer sadrži na neki način i sve ostale. Mada i Nindža mi je jednako izgledan. On se već pokazao kao klasik. U herojskim svetovima.
Kako se snaži vera… i otkriva mera
Ona: Bepa ili Vera? U šta verujete posle „Nebeske mehanike“ a niste ni sanjali da ćete u to da poverujete?
I Bepa. I Vera. Kako ko voli. U stvari… moje puno stvaralačko ime jeste Mari Bepa san.
Mari. Jer jesam ona koja Mari. Posvećena. Saosećajna. Ljubavna. I koja je Mare. Beskrajno Mare. Sa svim svojim ćudima.
A jesam i Bepa. Samostvorena. Ritmična. Matematična. Pragmatična. Ona koja zahteva gimnastiku celog lica da joj se ime izgovori. Alanfordovska.
A jesam i Vera. Jer transformišem iskustvo u veru. I upravo je to odgovor na drugi deo pitanja. Nakon Nebeske još više sam poverovala u besprekornu orkestraciju života. I uživala u njegovoj duhovitosti. Ah. I ta grande sklapanja… i rasklapanja. To mi je fascinantno. To kako nam život neprekidno pomaže da za sebe napravimo pravu kuću. I rasklapa je dok je god ne napravimo po svojoj pravoj meri. Često ne možemo ni da naslutimo kolika nam je mera. Jer nam nije dovoljno snažna vera. Mnogo smo više nego što mislimo. I verujemo.
Bepina teorija nekoprcanja
Ona: Da se o vašem životu pravi film il’ barem strip, koliko biste scena posvetili pisanju „Nebeske mehanike“? Opišite nam glavnu od tih scena.
Bepa: Meni je omiljena, jer je svakodnevna i tako moja… scena u kojoj se vraćam kući. Ulazim u dvorište. A komšija me, onako malo začuđeno pita odakle stižem. A ja mu velim… Iz Krčedina. Tek kada sam ušla u kuću… i pogledala se u ogledalo… videla sam da izgledam kao Amazonka. Da mi je celo telo oslikano. I u šljokicama. Vraćala sam se sa nedelju dana plesne radionice. Na koju smo se na kraju toliko izrazili… da mi je i celo telo bilo oslikano. Da. Stigla sam iz Krčedina. To me često nasmeje. Ta moja ekstravaganca. Koje često ne budem svesna.
Stavila bih i epizodu Spasimo Bepu. Kada sam se baš na tom krčedinskom plesnom ritritu malo prokurčila. I delfinala Dunavom. A Dunav me malo povukao u vir. I to kako sam se pustila viru. Znajući da ne treba da se koprcam. Dok su moje Hrvatice stajale na adi… i gledale moju egzibiciju. Na svu sreću, doktorka Ivana je skontala da Bepa ne izvodi performans… nego joj treba pomoć. I krenula je akcija Spasimo Bepu. Uskoro se sa dvadeset golih Hrvatica pojavio i vojni brod. Tako da je razvoj bio spektakularan.
Na sve četiri strane sveta
Ona: Ako bismo rekli da je „Nebeska mehanika“ bedeker za putovanje kroz život, na koju stranu sveta biste nas prvo poveli? Kojim bismo prevoznim sredstvom išli i sa koliko kilograma prtljaga?
Bepa: Najpre na jug. Na put da krenemo sa vrlo malo stvari. Da nas sunce okupa. Da nam podari radost života Lakoću. Lepotu. Mediteranski. Išli bismo vozom. A biciklovi bi nam bili u vozu. Da smo svugde laki na skok.
Sa Juga bih nas vodila na Istok. Na svitanje. Na buđenje. Po Viziju.
A onda sa jasnoćom Vizije Istoka… na Sever. Da to izmeditiramo. I poređamo.
A onda na Zapad. Da to sve stavimo u mišiće. Da Viziju i meditaciju oživimo. Damo joj života. I praktičnosti.
A završili bismo na Jugu. Da to sve proslavimo.
Sa Juga… u smeru obrnutom od kazaljke na satu. Vozom i bajkom. Prtljaga koliko stane u bisage na bajku. A krug bismo zaokružili tamo gde smo i počeli. U tao maniru. Jer bismo mogli da osvestimo pređeni put. I to ko smo na putu postali.
Besmrtno u životu i smrtno u umetnosti
Ona: „Kakav ti je život, takva ti je umetnost“, jedna je od vaših vrcavih rečenica. Šta je besmrtno u vašem životu a smrtno u vašoj umetnosti?
Bepa: U mom životu besmrtna je igra staklenih perli. Ta igra matematike, reči i pokreta. Verbalni aikido. Vrcavost. Poziv na veliki ples. I naravno… sloboda. Oslobođenje… da budem preciznija.
A najbesmrtnije je davanje. U bezbroj oblika. Imamo samo ono što damo. I što se više dajemo… to se više imamo.
A u mojoj umetnosti šta je smrtno? Pa neke ideje… koje sam prerasla. I o kojima danas razmišljam drugačije. I koje su obično nastale iz mojih jakih tvrdnji ;). Nikad ne reci nikad. I uvek izbegavaj uvek. Uvek i nikad su smrtni. Ali se nikako ne stidim tih svojih ideja. Jer su i one smrtnice. I kao takve deo mog razvojnog puta.
„Ja pišem TO što živim“
Ona: Da li će „Nebesku mehaniku“ različito da pojme čitaoci koji vas poznaju i oni za koje ste novo ime na koricama privlačne knjige? Ko je u prednosti?
Bepa: Iskustvo je univerzalno. To se na svakoj radionici podsetim. Da su sve naše teme univerzalne. Arhetipske. I da smo svi samo individualni izraz kolektivne energije. Tako da moje priče u esencijalnom smislu na isti način stižu do svakoga. A svako ih prevodi na svoj način.
Savremeni čovek ima priliku da (upo)zna pisca. I mnogi moji čitaoci mi kažu da je to naročito iskustvo. To što poznaju neke likove. Ili ih tokom vremena upoznaju. To je dimenzija više. Rekla bih.
A ja volim da se sretnem sa mojim čitaocima. Čest komentar i najlepši kompliment koji dobijam od svoje voljene publike je da ih nisam razočarala. Naprotiv. Da su osećali da me poznaju i pre nego što smo se sreli. I mnogo mi znači to. A to bih povezala sa mojim živim stvaralaštvo. Što ne živim jedno. A namišljam nešto drugo. Ja ne pišem O nečemu. Nego pišem TO što živim.
„Moje biće proizvodi avanture“
Ona: Da ste još uvek profesorka matematike, konobarica u „Crnom biku“ ili vođa projektnog tima, da li biste i tada želeli da razgolitite svoju istinu pred svetom?
Bepa: Naravno da bih. Pa ta mesta su bile moje glavne životne akademije. Danas bih tek znala da ih dočaram na pravi način. Koliko je u školi sudbine. Svega. Odnosa. U mom slučaju bio je to rat, inflacija, hiperinflacija, plata pet maraka, izbeglička odeljenja sa 45 učenika, na čas su često dolazili da jave da su učenicima stradali najmiliji. Toliko toga. Ja sam imala 22 godine. Tek završila faks. Devojčica koja je obećavala. I kreće… ludilo.
O kafani da i ne govorim. Uvek sam birala zanimljiva mesta i ljude. I svojim bićem ih dodatno činila zanimljivim. Moje biće proizvodi avanture. To mi je nekada bilo nejasno. Kako ljudi sa pet članova porodice.. i još onoliko članova šire porodice… kažu da im se ne dešava ništa. Moj dan u kome čak ni ne odlazim na posao i desi se da ne sretnem nikoga… ima toliko avantura. Da se vratim u kafanu. Ne znam u kom trenutku ću se odlučiti da je objavim… ali Pivnica kod Crnog bika je spremna. Čuči na polici. I čuva zapise o jednom ludom vremenu.
O đubretarskim projektima… i avanturama pet žena različitih generacija i iz raznih gradskih miljea… o romskim mahalama… o životu na Jugu… u najnerazvijenijim opštinama Srbije… o nekim divnim romskim porodicama koje sam upoznala…i kod kojih sam odlazila na letovanje… o pregovorima sa liderima romskih mahala… nakupcima sekundarnih sirovina… opštinskim činovnicima, ovakvim i onakvim… donatorskom svetu u Srbiji… pa to su čitave nadolivanke. Serije. Poenta je samo kako ko vidi i doživljava stvarnost. I kakvu ekspresionističku sliku od nje napravi. Moja stvarnost sadrži toliko zanimljivih slojeva… da mi je glavno pitanje kako da stignem sve da ih obradim. I na papir stavim.
O novoj knjizi na novi način
Ona: Da neko predloži da Nebeska mehanika postane školski predmet, u koji biste ga razred uveli? Šta biste očekivali od jednog vrsnog profesora Nebeske mehanike?
Bepa: Nebeska mehahnika ne može da se priča samo teoretski. Ona je živo znanje. Kao i svi moji radovi. Temelji se na životu. I iz života potiče. Bilo bi mi teško da to knjigovodsveno „presečem“. Rekla bih 18+. Maturanti dakle. A dozvolila bih je onima sa 17 godina. Koji su rano ušli u život. Nuh… to bi morali da dokažu na prijemnom ispitu.
A što se profesora tiče… od njega bih očekivala da je svakako spoznao svoju ličnu nebesku mehaniku. U zemaljskim uslovima ispitao. I proverio da mu radi. Drugim rečima… da je rešio zadatak. I ne samo da ga je rešio… nego i da ga je razumeo. Da zna da prenese. I da to radi na zanimljiv način. I da voli učenike.
Lepo je smejati se na svoj račun
Ona: „Gorčina neiskazanih talenata je najveća“, poručili ste u jednom intervjuu. Koji ste svoj talenat poslednji otkrili?
Bepa: Pa ta moja ekstravagancija. Ekstravagantno življenje. Razmišljanje. Činjenje. To da se vraćam kao šljokičava Amazonka iz Krčedina. A toga nisam bila svesna. Meni su se svi moji izrazi činili najnormalniji mogući… jer su moji. A onda sam skontala da sam ekstravagantna i međ’ svojim nesvakidašnjim plesnim plemenom. Da je moja svakodnevna garderoba… koja se meni opet čini najnormalnijom… maska za maskenbal. To mi je zabavno. I retroaktivno mi osvetljava mnoge nejasnoće. Smejem se. Sebi. Situacijama. A lepo je smejati se na svoj račun. Druga strana te medalje jeste da mi nije palo na pamet… niti bi mi palo na pamet da književno veče uopšte može da se održi u biblioteci. Ili knjižari. To je druga strana te medalje. Smejem se danima ovoj svojoj ekstravaganci. E zato postoje drugi ljudi. Da sa njima razmenjujemo svoja učenja. Dakle… skontala sam da književno veče može da se održi i u biblioteci. Hahahaha.
Da ne zaboravim ni nemušti jezik. Koji sve više razvijam sa mojim mačorom Srećkom. Pa vidim koliko toga u toj komunikaciji učim. Da. Mrnjau.
