„Glavom kroz zid“ je knjiga o hrabrosti da čovek bude ono što jeste a ne ono što bi drugi želeli da on bude
Knjiga priča „Glavom kroz zid“, koju je u avgustu objavila I.K. „Vulkan izdavaštvo“ iz Beograda, poslužila je kao povod za razgovor sa frontmenom „Lačnog Franca“, najvoljenijim Slovencem i nepopravljivim romantikom, Zoranom Predinom (62). Rođen je u Mariboru ali živi u Ljubljani, gde stvara muziku i piše knjige. Oženjen je Barbarom sa kojom ima petoro dece.
Vaša knjiga „Glavom kroz zid“ objavljena je u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji. S obzirom da govorite „jugoesperanto“, može li prevod da zadrži ukus i miris vaših misli i rečenica?
Može, kako da ne. Za neke pojmove našli smo srpske sinonime, tako da su se i na taj način preskočile eventuelne jezičke barijere.
Kritičari kažu da je „Glavom kroz zid“ zapravo zbirka eseja u kojima su protkani autobiografski elementi i fikcija. Budući da ste probili zid kada je književna forma u pitanju, otkrijte nam na koje ste sve „zidove“ u životu nailazili?
U životu preskačemo ili probijamo zidove, svako na svoj način. Nemamo iste zidove. Moji najveći i najtvrđi su ignorancija, nedostatak smisla za humor, seksizam i rasizam. Nabrojao sam prve koji su mi pali na pamet. Zidove razbijam poštovanjem drugačijih, bazičnim poštovanjem postulata Francuske revolucije i verom u čoveka.
Gala iznenađenje
Između korica vaše nove knjige ima vere u dobro, u ljubav, u ljude… Vere u umetnost. Ima humora i iskrenosti. Mirisa borova i pogleda na pučinu. Koje začine koristite da „konzervirate“ najlepše plodove ex-Jugoslavije? Da li vam se javila neka stara ljubav ili zaboravljeni prijatelj posle izlaska knjige?
Sve moje stare ljubavi ostale su aktuelne ljubavi. U tom pogledu se vrlo teško menjam. Knjige pišem za srodne duše, za radoznale i nestašne. Sve moje ljubavi su iz tih kategorija. Mogu se pohvaliti da su promocije mojih knjiga dobro posećene i zbog velike koncentracije duhovitih ljudi, vrlo zabavne i poučne.
Koju promociju knjige pamtite? Gde vam je publika otvoreno pokazala da hrabrost i nostalgija idu ruku pod ruku?
Svugde. Bez zajebancije. Najveće, baš gala iznenađenje, bila je prepuna dvorana zagrebačkog Kazališta mladih, gde cu čak prodavali karte za promociju moje knjige. To je bilo stvarno neočekivano. Sat i po sam potpisivao knjigu.
Onaj koji ustaje u zoru
Da ste Indijanac, rekli ste, dobili biste ime: Onaj koji ustaje u zoru. Pišete li odmah kad otvorite oči? Ko vam skuva i posluži kafu, dok ste u stvaralačkom zanosu?
Pišem od šest do devet. Kafu kuvam sam.
Kome prvom date da pročita vaše sveže rukopise?
Moji prvi cenzori su supruga Barbara i najstariji sin Andrej, koji je iskusniji pisac od mene.
U jednom intervjuu ste otkrili da svoje pesme osećate kao sastavni deo svog organizma. A priče? Da li one otpadaju od pisca, list po list?
Vrlo poetična konstatacija. Čestitam. Da. Zašto ne? Upravo sam završio svoj prvi roman. Predao sam ga u lekturu i štampu. U meni se pojavilo zadovoljstvo, a posle par dana neka čudna rupa, koju sam odmah popunio novom idejom.
Novi talas
Vi ste prekaljeni roker, iskusni autor muzike za pozorište i film, ali i pisac početnik. Koliko puta ste bili novajlija u životu? U kojim ste se poslovima oprobali, s manje ili više uspeha?
Mogu se pohvaliti da sam dosta dobro prošao u svim svojim novajlijskim avanturama. U muzici sam prošao vrlo zanimljiv put kroz žanrove: rock, etno, kantautorska šansona, gypsy swing, pop, filmska i pozorišna muzika, koncert sa Zagrebačkom filharmonijom. Pisao sam poeziju, tekstove za pesme, putopise, dnevnike, anegdote, kratke priče i sad roman.
Izjavili ste da ste u košarci i u krevetu – beskompromisni. Budući da naše čitateljke više zanima ljubav od sporta, pojasnite nam ovu beskompromisnost u horizontali?
O tome se ne govori. To se radi. Kako su pevali „Idoli“: Tiho, tiho, ali jako, jako.
Iako postoji izreka „Ako se sećate osamdesetih, onda niste bili sa nama“, čega se iz osamdesetih ipak sećate?
Koje osamdesete? Šalim se. To je bilo do sada najproduktivnije i autorski najoriginalnije razdoblje u balkanskom rokenrolu. Drugarstvo i pozitivna energija Novog talasa udarili su večni pečat našim karakterima. Sa razlogom nam zavide ostale generacije.
Pesme van vremena
Koja je najbolja devojka iz „vremena grozne mode i sjajne muzike“, koja je igrala u vašem rok-en-rol filmu?
Anja Videosex Rupel i Marina Denis&Denis Perazić.
Kada je osnovan „Lačni Franc“ bili ste gladni rok-en-rola. Koja vrsta gladi je okupila novu, podmlađenu postavu „Lačnog Franca“?
Deset godina sam odolevao željama i molbama svoje generacije da se ponovo aktiviramo, kako bismo mogli svojoj deci priuštiti muziku svoje mladosti. Imao sam puno sreće sa omladincima. Jaka ekipa. Danas sviramo pesme sa svih albuma, a i neke sasvim nove, preko kojih nas u rikverc otkrivaju i najmlađe generacije.
Vaš poslednji album „Zoran peva Arsena“ svedoči o vašem prijateljstvu sa Arsenom Dedićem i njegovim sinom Matijom. Kako objašnjavate vašu „rastegljivost“ na tri generacije?
To je osobina koju imaš ili nemaš. Kvalitetna muzika i tekstovi su van vremena. Takve se pesme uvek ponovo rađaju.
Petoro dece
Rok kritičar Petar Janjatović nazvao vas je „rokerskim Arsenom“. Šta radite a šta tendenciozno izbegavate da bi vaš stih bio istinit: „Ja vraćam sunce u svoj dan“?
Sa velikim ponosom nosim epitet „rokerskog Arsena“, kojeg mi je prikačio Petar Janjatović. I s celim svojim umetničkim opusom stojim iza činjenice da vraćam sunce u svoj dan.
Imate petoro dece. Kome ste od njih poklonili prvi primerak knjige „Glavom kroz zid“? Kakav je bio komentar?
Slovenački naslov knjige je „Dno nema dna“. Hijene ispod Triglava na naslovnoj strani nacrtao je moj najmlađi sin Črt. On je prvi dobio knjigu. Komentar? Što stariji, to luđi.
Kada se čitaju vaši intervjui, čovek može da primeti da ispunjavate obećanja. Na koga ste povukli tu osobinu, kojoj preti izumiranje u 21. veku – da držite reč?
Ne obećavam ništa, što ne mogu da ispunim. Eto, to je sve. Tako sam odgajen. I tako odgajam. Nema druge.
Fotografije: lična arhiva Zorana Predina
