Život i delo Dobrile Smiljanić, modne kreatorke iz Sirogojna: Glavna vuča je bila njena

U svakom narodu se krije tradicionalno znanje i dar. Uhvatiti tu energiju, pravilno je usmeriti, znači uspeti

Dobrila Smiljanić, sinonim za ručno pletenu odeću iz Sirogojna i preobražaj sela u privredni centar

Istinita priča o modnom uspehu pletilja iz zlatiborskog sela Sirogojno, koja danas više podseća na bajku, jedinstvena je u svetu. U njoj je glavna junakinja – kreatorka Dobrila Smiljanić (86), po čijim su nacrtima žene sa sela plele i modelovale „sirogojno“ džempere i jakne. Njihove rukotvorine nosile su Nensi Regan, Barbara Buš, Raisa Gorbačov… Ni Pjer Karden nije krio svoje oduševljenje njima. O tome govori arhiva fotografija i pisanih svedočanstava.


Projekat “Iza svake uspešne žene stoji žena” sufinansiran je iz budžeta:
Republika Srbija
Ministarstvo kulture i informisanja


Starije žene u Sirogojnu, koje su iškolovale decu i stekle penziju pomoću igala za štrikanje, i sada ustaju kada izgovaraju Dobrilino ime. Pre nego što je stvoreno društveno preduzeće „Sirogojno“, na čijem je čelu bila Dobrila Smiljanić, one su živele u velikim porodičnim zajednicama i nisu imale nikakve šanse da zarade svoj hleb.

U vreme procvata DP „Sirogojno“ iste žene nisu stizale da ispletu čarape za svoje ukućane. Išle su na seminare. Sanjale su modele koje je trebalo da ištrikaju… „Drukčije pletemo nego što smo plele kod kuće“, govorile su. Kad su krenula politička previranja devedesetih, ostale su zabeležene njihove reči: „Skupile smo se uz Dobrilu, mi nju hrabrimo, ona nas.“

Dobrila Smiljanić okružena top manekenkama ex-Jugoslavije, od Tamare Bakić i Ljiljane Perović do Ljiljane Tice

Ispunjen život

O Dobrili Smiljanić i danas se priča u Sirogojnu, sa takvim žarom kao da je juče otišla a ne pre dve decenije. U telefonskom razgovoru s njom, saznali smo da joj loše zdravlje ne dopušta da dolazi u Sirogojno. Dobrila živi u rodnom Arilju i kaže: „Ne slikam se, izjave ne dajem, takoreći ne postojim. Moja generacija je pomrla ili su otišli kod svoje dece. Vrlo sam usamljena. Sve što sam doživela i proživela gore, entuzijazam koji je držao našu generaciju, koga to interesuje?

Dobrila se složila da joj je život bio ispunjen, ali je dodala: „Ispunjen toliko da mi moja deca, blizanci, nikako ne opraštaju taj moj greh za angažovanje u Sirogojnu. Imala sam želju stalno više i više i više. A ja bih to ponovo učinila da zadržim stanovništvo na selu, da bude matrijarhat.“

Dobrilini gosti u restoranu „Moj zavičaj“: košarkaši Predrag Danilović i Nikola Lončar

Uvaženi svekar

Na pitanje da li je nešto vuče ka Sirogojnu, Dobrila kaže: „Jedino gde bih htela da živim je Sirogojno ali u našoj Smiljanića kući više nema nikoga. Sama ne mogu… Nekada sam govorila da će kraj biti „kad ne mognem da pušim, jer sam pušila kao Turčin i kad ne budem mogla da vozim kola…“ Preživela sam dva šloga. Imam aneurizme i probleme sa srcem. Jedan kardiolog se našalio da sam besmrtna. To mi je u najgorim situacijama pomoglo.“

Žena koja je preobrazila jedno malo zlatiborsko selo u privrednu atrakciju ex-Jugoslavije, prisetila se i kako je došla u Sirogojno 1963. godine. U kući prote Milana Smiljanića srela je njegovog najmlađeg sina Dragoša, koji će joj uskoro postati suprug. „Sve je bilo jako romantično. Sve je bilo spontano“, kaže Dobrila o njihovom susretu, i dodaje: „Imali smo jako dobar brak.“ U braku su izrodili dvoje dece, blizance Milana i Mariju (54), i dobili četvoro unučadi.

Dobrila Smiljanić i njene pletilje organizovale su izložbu “sirogojno” džempera na Zlatiboru, za Tita i Jovanku Broz

Dobrila ne krije da je u porodici Smiljanića izuzetno poštovala svog svekra, protu Milana. O njemu kaže: „Neponovljiv čovek. Toliko je bio u narodu, znao je svako domaćinstvo od početka do kraja i to su ljudi uvažavali. I kad je bio ministar poljoprivrede, on je na svaki događaj u parohiji dolazio, da izrazi poštovanje ili saučešće. Kad sam ga upoznala, trebalo je da bude izložba rukotvorina. Bili su to počeci turizma. Pre toga turizam nije postojao ni u teoriji. Svejedno, on mi je rekao: „Sve će to dobro ići, ako bude imao rudni…“. Rudni – to je vo koji najviše vuče.“

O svojoj nepresušnoj modnoj inspiraciji, kojom je zadivila svet, Dobrila je ispričala: „Persa Živanović, jedna sestra naše prababe, kojoj su sina jedinca ubili četnici na pragu kuće, tkala je ćilime tako fantastično da smo ih sestra i ja gutale očima, upijale svaku njihovu šaru… Ona je toliko profesionalno radila da niko nije mogao kao ona. Maštala sam da napravim izložbu njenih radova. Žao mi je što nisam njenu monografiju i izložbu napravila.“

Svetlana Ćaldović Šijaković, direktor Muzeja na otvorenom „Staro selo“: „Monografija o Dobrili ima korice u njenoj omiljenoj boji“

Rađanje monografije

Na sreću, oni koji su maštali da naprave monografiju o Dobrili – ispunili su svoj san. Dok držimo u rukama luksuzno izdanje ciklama boje, na čijim koricama stoji Dobrilin potpis, direktorka Muzeja „Staro selo“, Svetlana Ćaldović Šijaković, priča: „Dobrila je jako skromna žena i nju je bilo teško nagovoriti da pristane na jednu ovakvu monografiju. Bosa Rosić, Dobrilina prijateljica i dugogodišnja saradnica, godinama ju je nagovarala… Verujem da se stvari nekad prosto nameste, da je predodređeno bilo da monografija, u izdanjuMuzeja „Staro selo“, ugleda svetlo dana prošle godine.

Želim da izrazim ogromnu zahvalnost Ministarstvu kulture i informisanja, koje nas je podržalo. Autor monografije „Dobrila – Životna priča“ je novinar Zoran Jeremić, koji divno piše. Uvodni tekst je moj. Napisala sam ga iz duše, iz srca…“

Svetlana je rođena u Sirogojnu, gde je prvo naučila da štrika a zatim da piše. Kada je bila dete, o njoj je snimljen dokumentarni film „Petlja, petljica“. Etnologiju je studirala kao stipendista nekadašnjeg DP „Sirogojno“.

Dobrila je dala hleb u ruke ne samo pletiljama iz Sirogojna, već i njihovoj deci, poput mene, koju je namenski školovala, misleći na buduća vremena. Takva žena rađa se jednom u veku.

Najlepša žena ex-Jugoslavije, Nikica Marinović, bila je jedan od promotera “sirogojno” džempera

Dete Sirogojna

Pamtite li vaš prvi susret sa Dobrilom?

Svetlana Ćaldović Šijaković: Od kad znam za sebe, vezana sam za Dobrilu i njeno delo. Moja mama je pletilja. I ja sam pletilja. Dobrilina deca su moji vršnjaci. Sin Milan je uspešan preduzetnik, ćerka Marija je istoričar umetnosti. Oni se nekad šale: „Ona je vaša, nije naša“. Dobrila je uspela da ovo selo sačuva u vreme kada su se sela upravo naglo praznila, jer je krenula industrijalizacija i migracija u gradove. Ona je uspela da migracija bude obrnuta, da se ljudi iz gradova zapošljavaju i dolaze u selo. I to je model koji može da se primeni i danas. 

Da li pletete za svoju dušu?

Pletem. Pletenje me smiruje i opušta. Meni je dosadno ako nešto ne pletem.

Kako je Dobrila reagovala kada ste joj dostavili njenu monografiju?

Divno. Naravno da je posle primetila da je neke stvari trebalo dodati. Ali kad radite monografiju, tu nema kraja. Morate negde da stavite tačku.

Dobrila Smiljanić u društvu Raise Gorbačov i manekenki obučenih u “sirogojno” džempere

Etnolog Bosa

Bosa Rosić, etnolog i bliska Dobrilina saradnica od 1966. godine do danas, prvi Dobrilin model za „sirogojno“ džempere i žena koja je inicirala nastanak Muzeja „Staro selo“, u telefonskom razgovoru priča: „To što se desilo u Sirogojnu, to je primer na svetskom nivou. Mi smo preskočile nebo našim džemperima. Ali Dobrila je bila „rudni“. Zamislite volovska kola, sa dva vola i jarmom. Jedan vuče bolje od drugog. Taj se zove „rudni“. Glavna vuča je bila njena. Radilo se 25 godina – po 15 sati dnevno. Jednom jedeš ili ne jedeš. Najviše smo hleba pojele zajedno. Stanovale smo zajedno, radile, putovale, ali ja veoma vodim računa… imam veliko poštovanje prema njoj.“

Bosa je bila inicijator da se sredi arhivska građa DP „Sirogojna“, koja se nalazila u kući Smiljanića u Ravnima, selu koje se graniči sa Sirogojnom. „Imale smo kliping servis… Papire fantastične“, kaže ona. „Kad smo sve sredile, Dobrila neće da piše tekst. – Sve je to promašaj. – kaže ona meni.“

Ovako su se nekada završavale modne revije “sirogojno” džempera. Ne zaboravljajući poštovanje koje im je ukazala, Dobriline prve pletilje i danas njeno ime izgovaraju tako što ustanu sa stolice

Bosa je tada zamolila Zorana Jeremića da on napiše tekst za monografiju. Dobrila je trebalo da mu bude mentor, ali ju je bolest sprečila. Zato je sada pomalo indisponirana što nisu pomenuti svi oni koji su godinama bili uz nju, između ostalih Dobrilina dugogodišnja sekretarica Svetlana Stamatović i kafedžija Dobrivoje Milić Dole.

„Jednom je bila noć, kiša, nas dve još radimo… Jednog trenutka shvatimo da smo mrtve gladne“, priseća se Bosa jedne anegdote sa kafedžijom Doletom.„Pozove Dobrila njega i kaže:

  • Dole, mogao bi nam doneti nešto da jedemo.

On ode i nikako da se vrati. Uleće pola sata pre ponoći i donosi krompire.

  • Jesi li ih vadio? – pita ga Dobrila.
  • Otkud znaš? – on će njoj na to.“
Dobrivoje Milić Dole: „Moja kafana bi bila obična seoska birtija da nije bilo Dobrile“

Kafedžija Dole

Sa Dobrivojem Milićem Doletom (65) sreli smo se u njegovom restoranu „Moj zavičaj“, koji postoji od 1979. godine u Sirogojnu. „Ovakva kafana bi bila obična seoska birtija da nije bilo Dobrile“, kaže on. „Dolazili su mi Dobrila i njeni gosti, od Ante Markovića, Linde i Tomislava Karađorđevića, preko italijanskog biznismena i kreatora Storaćija, do Montgomerija, Koštunice, Đinđića, Mila Đukanovića, Bulatovića i predsednika Islanda. Bilo je tu i glumaca, pisaca, sportista, kraljeva… Sirogojno je bilo brend u odnosu na Zlatibor od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka. Bilo je to jedino selo poznatije od svoje opštine, Čajetine.

Dobrila je tu bila dan i noć, od 1963. do 2000. godine. Svakom je htela da pomogne… Radila je sa toliko elana, toliko želje da uspe ovo selo… To je nešto neponovljivo… U Sirogojnu je u Dobrilino vreme radila i fabrika konfekcije i Simpo dušekara. Selo je bilo puno naroda. Ona je zadržala celu moju generaciju. Sve njene pletilje su dobile penziju. Dobrila je bila žena zmaj. Embargo ju je presekao.

Iako je bio dečak, Dobrivoje se seća i kad je Dobrila došla u Sirogojno:„Stanovala je sa koleginicom Verom u staroj kućici bez struje i vode, sa zidovima od trske. Bila je izuzetno lepa, visoka žena, ali ona je koristila talenat i svoju pamet a ne lepotu.“


Restoran u muzeju na otvorenom “Staro selo”, koji čuva sećanje na organizaciju života u velikim porodičnim zajednicama

Segmenti istorije

O vremenu o kome on govori, postoji zapis:

Dobrila Vasiljević, kasnije Smiljanić, u Sirogojno je došla kao turistički radnik, da bi ubrzo, inspirisana rukotvorinama pletilja iz Sirogojna, otkrila svoj talenat za dizajn. Prvi veliki uspeh Dobrile i pletilja iz Sirogojna, bila je izložba rukotvorina organizovana 1965. godine u prostorijama beogradskog „Savremenog doma“. Ubrzo je ručno pletena odeća iz Sirogojna počela da osvaja domaće i inostrano tržište. Modne revije, organizovane u autentičnom seoskom ambijentu, nosile su tada najpoznatije jugoslovenske manekenke i manekeni – Nikica Marinović, Ljiljana Tica, Ljiljana Perović, Tamara Bakić, Jelena Mladenović, Moma Jakovljević

Kroz kontakte sa počasnim konzulom Jugoslavije na Islandu, Milutinom Kojićem, krajem šezdesetih godina započet je uvoz prediva sa ovog vulkanskog ostrva. Islandsko predivo se zbog veoma visokog kvaliteta, dužine vlakna i otpornosti pokazalo kao mnogo pogodnije od domaćeg za realizaciju ideja kreatorke Dobrile Smiljanić. To je omogućilo „sirogojno“ džemperima da zadovolje veoma stroge zahteve inostranih tržišta koja su postepeno osvajana: Italija, Nemačka, Danska, Island, Japan, SAD…

Epilog

Društveno preduzeće „Sirogojno“ privatizovano je 1998. i preimenovano u „Sirogojno Style“, čiji je vlasnik Rade Ljubojević iz Sirogojna. Firma sada zapošljava desetak radnika. Odevne predmete od vune pletu žene iz okolnih sela. Rade Ljubojević drži još i hladnjaču za otkup malina, koja zapošljava skoro 200 radnika.

Tekst: Branislava Mićić, fotografije: B.M, Jelena Đokić

Ivana Popović
Ivana Popović

Ivana Popović je dugogodišnji dizajner Ona Magazina i Chernogoria Zhurnala i autor njihovog totalnog redizajna. Ona brine i o marketingu oba izdanja od njihovog osnivanja do danas, pri čemu Ona Magazin izlazi punih devet a Chernogoria Zhurnal punih 12 godina. I na kraju, Ivana je pasionirani zaljubljenik u kulinarstvo, urednik rubrike „Ivanina kuhinja“ i maštar u sasvim drugom smeru od izdavaštva.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.