Željko Samardžić o novom imidžu, novom albumu i staroj navici da s antologijom poezije u ruci uroni u san

„Slab sam na unuke i znam da im tolerišem nešto što baka ili mama ne bi. Posebno se to odnosi na Ninu, moju mezimicu“

Novi imidž, novi CD i stari odnos prema publici, koji se svodi na poštovanje i odanost, poslužili su kao povod za priču sa Željkom Samardžićem. U nastavku razgovora ćete čuti šum mora, smeh Željkovih unučadi i tišinu noći, u koju popularni pevač uranja sa antologijom ljubavne poezije u ruci.

Brada i brkovi, koje ste doneli s mora, potakli su vaš tim na totalnu promenu vašeg imidža. Na čemu stilista, Ivana Rabrenović, sada najviše insistira?
Da se opet ne ugojim. Ivana je moja prijateljica koja mi već godinama pomaže oko oblačenja za neke važnije nastupe i snimanja. Značajne probleme sam joj pravio sa 20 kilograma viška. Sada, zajedno sa novim albumom, zajednički smo odlučili da napravimo jednu drastičnu promenu u mom izgledu i ona je, kao provereni majstor svog zanata, znala kako da me „upakuje“ a da se ja u tome osećam lepo i zadovoljno.

Da li vam je neobično što vas ljudi više ne prepoznaju na ulici? Imate li neku anegdotu u vezi toga?
U početku nisam verovao da me je brada napravila toliko drugačijim da me ljudi ne prepoznaju. Letos sam imao divan koncert u starom Ohridskom amfiteatru. Kada sam izašao na binu, našalio sam se i rekao da Željko nažalost kasni zbog gužve u saobraćaju, pa ću ja pokušati da ih malo zabavim u međuvremenu… haha… Počeli su da zvižde. Trebalo je da počnem pevati pa da većina shvati da je to glas Željka Samardžića i da sam to glavom i bradom ja… bradom pre svega.

Zakon konkurencije

Da li je halabuka oko imidža jednog pevača bila ista kad ste počinjali karijeru i danas? Ko je od umetnika u ex-YU imao stilistu?
Koliko znam, tada je to bila retkost. Međutim, danas su pravila ovog zanimanja i javnog predstavljanja u mnogo čemu drugačija. Mnogo muzike, kao i ostalih zabavnih sadržaja, nudi se preko neuporedivo više medija nego ranije, pa se pojavila i potreba da osim pesmom i pevanjem publiku zainteresuješ još nečim. Nisam siguran koliko to pomaže samoj muzici i njenom kvalitetu ali vidite, danas teško možete promovisati pesmu bez spota. Taj video najčešće nema veze sa onim o čemu se peva. Zato je moja želja da, kada već moram da vizualizujem pesme s novog albuma, to uradim na pravi način. Iz tog razloga sam izabrao jednog talentovanog režisera po nadimku Zli koji je prvu i naslovnu pesmu albuma „Mila“ učinio još zanimljivijom.

Zatečen popularnošću

Postali ste velika zvezda oko svoje četrdesete godine. Gledano iz perspektive zrelog čoveka, šta popularnost daje a šta uzima?
Da, sticajem okolnosti, tako se desilo i moglo bi se reći da je to retkost u pop muzici. Skoro pa fenomen. U svetu se u tim godinama pre okončavaju karijere nego počinju.
Ja sam bio u specifičnoj životnoj situaciji. Silom prilika sam sa ženom i tri kćerke iz Mostara stigao u Beograd. Namera nam je bila da pokušamo potražiti sreću negde dalje, preko okeana… u Americi, Australiji… što dalje od izvora naše tadašnje nesreće tj. rata. Pevao sam po kafanama i to mi je pomagalo da preživim i prehranim porodicu. Negde se kolo sreće zaigralo i da ne ponavljam mnogo puta ispričano, Beograd je tada izvesno postao moja poslednja stanica i životna prekretnica. Bio sam pomalo zatečen popularnošću ali sam uživao u njoj. Desilo mi se nešto što nisam mogao ni sanjati. Mislim da sam, zahvaljujući iskustvu i zrelim godinama, uspeo da se nosim sa tim na pravi način jer popularnost je nešto što ne traje preterano dugo, ukoliko je ne overite  radom i kvalitetom. Ponosan sam na svoju publiku i podršku koju mi dugi niz godina  pruža i to poštujem. Posle mojih koncerata sam spreman odvojiti vreme da se fotografišem sa fanovima, razmenim poneku reč sa onima koji su tu zbog mene i mojih pesama…

Braća po osećanjima

Dok ste pevali u restoranu „Ambasador“ u Beogradu, svraćali su: Goran Sultanović, Bata Stojković, Merima Isaković… Koliko se čovek po pesmi i kafani poznaje?
Pa mislim isto koliko i po načinu odevanja ili ukusu za hranu. Sve to predstavlja sliku o nama. U kafani se ljudi uglavnom opuste i često pokažu neku drugu stranu svoje ličnosti. Nije to uvek lepša strana. U svom relativno kratkom kafanskom stažu sam naučio da ljudi pri piću češće znaju biti naporni i dosadni, nego interesantni. Na sreću upoznao sam i mnoge koji su za poštovanje, poput ovih koje ste pomenuli i koji su mi ulepšali neke noći. Sa njima sam znao dočekati jutro u  beogradskim kafanama pa i restoranu „Ambasador“, gde sam pevao tih godina.
Recimo, dešavalo se da Goran uzme mikrofon, sedne pored mene na barsku stolicu i uz čašicu vina krenemo „red stihova – red pesama“… To su zaista nezaboravni trenuci, pre svega meni, a onda i onima koji su se zaticali tamo.Verujem da su u „Ambasador“, kao i još neke lokale gde sam pevao, dolazili gosti, moja braća po osećanjima i muzičkom ukusu.

Podrška publike

Vi nikada niste poželeli da budete veći od svojih pesama. Koje svoje hitove smatrate najvećim? Da li je narod najbolji sudija?
Sve moje pesme sam lično ja birao i one su bile i ostale po mom ukusu. Nažalost, nisu sve postali hitovi. Neke su manje a neke više voljene i slušane. Stilski su prilično različite. Prosto rečeno, ja nisam snimao nešto što ne zadovoljava moje muzičke i tekstualne standarde. Zahvaljujući tome što godinama sarađujem sa dokazanim autorima a ujedno i mojim prijateljima, koji me verujem prilično dobro poznaju, ta je dobitna kombinacija rezultirala velikim brojem odličnih pesama. Srećan sam što se očigledno ukus publike u mnogo čemu podudara sa mojim i to je jako važno. Počev od „Sipajte mi još jedan viski“ preko „Grlice“, „Ljubavnika“, „9000“ pa sve do najnovijeg albuma i naslovne „Mila“, publika mi ukazuje podršku i to mi daje motiv da ovo što radim i u čemu iskreno uživam svih ovih godina, vredi nastaviti.

Pop sevdah

Izjavili ste da tek sada možete da pevate ono što se vama dopada – pop sevdah. Koliko takvih melodija ima na vašem novom albumu „Mila“?
„Mila“ je specifična i u njoj zaista možete osetiti neku notu sevdaha, koga sam ja inače jako „naslušan“ ali i modernog popa. Instrumenti kao violina, turski saz, bendir… obojili su je, tako da zvuči drugačije. Jedan moj kolega i prijatelj mi je rekao da ga čak  podseća na neke Morikoneove saundtrekove. I zaista, ona nosi jaku emociju i meni je bila jako inspirativna za otpevati.
Ostale pesme, njih 14, su u drugačijem maniru i mada su stilski raznolike, album je ipak produkcijski povezan i čini jedan koncept, celinu. Pošto je „Mila“ u startu bila najmilija mojim saradnicima i meni, ona je postala i naslovna. Ali ostale nikako ne leže u njenoj senci. „Oči tvoje“ zvuče malo „tvrđe“ i samo ih moja interpretacija zadržava u popu. „Javi se kad si u Beogradu“ ima himničan refren i jedan od najboljih Marininih tekstova. „A gde si bila ti“ je ona za koju upravo radimo spot i kombinacija je modernog zvuka ala „ColdPlay“ i melodije koja podseća na muzički legendarne osamdesete. Da zaključim – ovo je moje najzrelije izdanje do sada, na koje sam neskriveno ponosan. Nadam se da će se sa tim složiti i moja publika, što je na kraju i najvažnije.

Plakati neću

U spotu za pesmu „Mila“ glumac Vlasta Velisavljević (91) plače kao kiša, dok se stihovi junače i kažu: „Plakati sigurno neću…“ Da li ste bili kraj Vlaste kad je snimao svoju scenu? Da li je i vama poterao suze na oči?
Nisam bio tu kad je Vlasta snimao svoje kadrove ali znam da mu se „Mila“ svidela i da je to u stvari bio jedini uslov za njegovo učešće. Mislim da je odličnom spotu dao dodatnu težinu. On je legenda i nije mu bilo teško odglumiti tako iskreno ulogu ljubavlju skrhanog čoveka. Njegove suze divno prate plač violina na refrenu. Kao što sam ponosan na ovaj album, tako sam i na video koji ga prati. Sa ljudima iz Sky Musica sam se složio da ovakvoj pesmi treba adekvatan, „ozbiljan“ video. Odlučili smo da naše poverenje zaslužuje Zli i on je to, na obostrano zadovoljstvo, potpuno opravdao, tako da će režisersku palicu držati i u narednih nekoliko spotova.

40 godina braka

Četiri decenije braka nisu šala. Koliko ima šale u vašem braku sa Majom? Smišljate li doskočice kad ste sami i da li vam prija kad zasmejete suprugu?
Maja je i nakon toliko godina zajedničkog života ostala šarmantna i naš dan je ispunjen šalama i smehom. To smo preneli i na decu, tako da je najmlađa Minja šoumen u našem porodičnom gnezdu, pevač i zabavljač.

Vas dvoje ste već 13 godina baka i deka. Ko je veći fan unučadi, koga vaše ćerke više opominju kao neposlušnog?
Ja sam obično predmet njihovih kritika zato što sam slab na unuke i znam da im tolerišem nešto što baka ili mama ne bi. Posebno se to odnosi na Ninu, moju mezimicu.

Vaš otac je bio oficir i porodica se stalno selila. U Nikšiću ste završili prvi razred, u Igalu drugi, u Mostaru treći, u Zadru četvrti… U kom od tih gradova je ostao da živi dečak Željko Samardžić?
U svakom od njih. Moj unuk Luka sada ima 13 godina i znatiželjan je dečak. Voli da mu pričam o svom detinjstvu i odrastanju. Moja pripovedanja često počinju sa „bila jednom jedna zemlja“. Nije lako današnjim klincima da shvate to vreme, zajedno sa onim što je nosilo.

Malecki san

Zašto ste izabrali Kotor za svoju drugu kuću? Šta zapevate za svoju dušu, kad se otisnete sami na pučinu mora?
Nisam siguran u to ko je koga izabrao. Kotor je moja oaza mira i zadovoljstva a Boka je lepotica za čiji šarm i lepotu najčešće nemam odgovarajućih reči. Bokokotorski zaliv je najlepše mesto na svetu za odmor i moja leta su nezamisliva u nekom drugom okruženju. Obožavam more i to baš ovo naše Jadransko, volim da ribam na mojoj barci i kasnije sa dragim prijateljima i porodicom podelim zadovoljstvo ulova, uz roštilj i koju čašicu dobrog vina. Ja pevam uvek kad mi je lepo, bilo to ispod tuša ili na pučini, ali kad pecam moram paziti da ne rasteram ribe… hahaha…

Kraj uzglavlja u svojoj spavaćoj sobi imate antologiju ljubavne poezije. Mogu li se pesme sanjati?
Sanjao sam muziku… moje nenapisane strofe i refrene. To sa pesmama mi se još nije desilo ali mi poezija pomaže da lepše i lakše zaplovim u san. Divni Mika Antić je rekao: „Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean, veliki vetar prozračne puteve prema ravnici a ja imam samo malecki san u kome sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici“.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena