Zašto su knez Pavle i kneginja Olga Karađorđević prognani u džunglu u Keniji, i kako ih je spasila rečenica: „Preguraćemo ako ostanemo zajedno“

Istoriju Srbije nisu obeležili samo ratovi, krvavi prevrati i političke razmirice, već i velike ljubavi koje su se događale onima koji su zemljom upravljali. Sreću da jednu takvu ljubav proživi imao je i knez Pavle, Karađorđev praunuk, koji se našao u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, te je optužen za najveći zločin koji čovek može da učini – za izdaju zemlje, a da mu nije omogućeno da bilo šta kaže u svoju odbranu. Ali zato je imao Olgu i njenu bezgraničnu odanost.

Detinjstvo i mladost

Knez Pavle Karađorđević rođen je 15. aprila 1893. u Petrogradu, od oca kneza Arsena, mlađeg brata kralja Petra Prvog, i kneginje Aurore Pavlovne Demidov di San Donato. Njegovi roditelji su se 1895. razveli, pa je mali Pavle od tada živeo u domaćinstvu svog strica, kneza Petra Prvog Karađorđevića u Ženevi. Kako je Petar Prvi 1903. proglašen za kralja Srbije, porodica se seli u Beograd. Sledeće godine kneginja Aurora umire.
Osnovnu školu i gimnaziju Pavle je završio u Beogradu, a na Oksfordu je diplomirao istoriju umetnosti. Često boraveći u Londonu, naočiti mladić posećivao je balove, na kojima je uvek bio rado viđen gost.

Ljubav na prvi pogled

Bilo je leto 1922. kada je na jednom od njih ugledao devetnaestogodišnju Olgu, koja ne samo da je bila prava lepotica, već je bila krajnje simpatična, srdačna i spontana. Njeno vedro lice krasile su neobično lepe plave oči, prsa i ruke bili su joj zaobljeni, dok joj je vrat bio primetno dugačak, te je podsećala na egipatsku princezu Nefretiti.
Pavle se zaljubio na prvi pogled. Osim plavih očiju, Olginim venama tekla je i plava krv – njena baka po ocu bila je sestra ruskog cara, a deda od danske kraljevske loze. Majka kneginje Olge bila je velika ruska kneginja Jelena Romanov, ćerka velikog kneza Vladimira, a otac danski i grčki princ Nikola.

Olga je u svoj dnevnik jednog jutra napisala: ’Pavle je moje jutarnje i zalazeće sunce!’

Bal kod Zije Verner

‘Uvek se budila pre Pavla. Volela je da ga posmatra dok tiho diše sklopljenih očiju, okrenut na stranu. Gledala ga je. Čime je to zaslužila, gde je to u svemirskom prostranstvu, među nedokučivim zvezdama, bilo zapisano da se njih dvoje sretnu na balu kod Zije Verner. Uopšte joj se nije išlo. Sličnih balova je bilo bezbroj, svodili su se na isto i počinjali su da joj idu na nerve. Kolebala se, ali je Zija bila uporna, pa je na kraju prihvatila.
I tada joj se dogodio Pavle. Osmehnula se sećajući se kako je pokušao da je upita hoće li sa njim na bioskopsku predstavu. Na sebi je imao crni frak, koji je još više isticao bledilo njegovog lica. Sjajne kose, zalizane unazad, bio je najprivlačniji među svim prinčevima Evrope. Ceo ženski London je jurio za njim. A on je stajao pred njom, potpuno smušen.

Poziv u bioskop

Princ jedne države, sjajan intelektualac o kome je slušala od svojih prijateljica, veliki poznavalac likovne umetnosti, poznanik Entonija Idna, koji ga doduše nije mnogo podnosio, što će Olgi kasnije biti veoma nerazumljivo, mogao je da joj predloži da odu na konjske trke, u operu, na pozorišnu predstavu, upravo se igrala Šekspirova ‘Ukroćena goropad’, na izložbu francuskih majstora 18. veka. Umesto toga on se odlučio za bioskop, kao trgovački pomoćnici iz predgrađa.
Toliko je oklevao, da je ona konačno upitala: ‘Da li vas dobro razumem? Vi biste hteli da me pozovete da odemo u bioskop?’ Setila se beleške u svom dnevniku, te sada već daleke godine zapisala je: ‘Princ Karađorđević je veoma stidljiv’. Kasnije će se pokazati da je Pavle zaista onakav kakvim ga je ona prvi put doživela.’*

Venčanje kneza Pavla i kneginje Olge

Venčanje u Beogradu

Knez Pavle i kneginja Olga venčali su se 22.oktobra 1923. u Beogradu, a kum je bio vojvoda od Jorka, potonji britanski kralj i car Indije Džordž Vl sa suprugom Elizabetom, kraljicom majkom kraljevske kuće Velike Britanije.
‘Ni jednog sekunda se nije pokajala što se udala za njega. Venčanje grčke i danske princeze, unuke velikog kneza Vladimira, drugog sina cara Rusije Aleksandra Drugog Romanova, moglo se obaviti u Londonu. Njeni roditelji su to želeli – veliki broj zvanica, londonska katedrala, glamurozni obred, svakako prisustvo kralja i kraljice, kum vojvoda od Jorka, fotografije u svim svetskim listovima.
Oni su se odlučili, na zaprepašćenje njenog oca, a posebno majke, za Beograd, kaldrmisane ulice, fijaker koji su vukli konji sa kićankama, kapelu u blizini dvora i poklike mase na ulicama, čije uzvike nije razumela. Ipak, u nekim vaseljenskim prostranstvima bilo je određeno da se njih dvoje sretnu.’

Svoju tešku sudbinu Pavle je stoički podneo i kao istinski plemić nikada se nije branio od kleveta

Kratka zajednička sreća

Već sledećeg avgusta zaljubljenom paru rodio se prvi sin Aleksandar, u junu 1928. rađa se Nikola, a u aprilu 1936. svet je ugledala princeza Jelisaveta. Bile su to najsrećnije godine u životu Olge i Pavla. Porodica je zime provodila u Beogradu, a leta na Bohinjskom jezeru u Sloveniji.
Kada je 9. oktobra 1934. u Marseju izvršen atentat na kralja Aleksandra l Karađorđevića, knez Pavle je postavljen za kraljevskog namesnika Jugoslavije, što je bio sve do 27. marta 1941. U vreme kada se odlučivalo o sudbini zemlje, on je imao samo dva izbora: da prihvati Hitlerov predlog za pristupanje Trojnom paktu, ili da mu se suprotstavi sa oslabljenom armijom.
Odlučio se za prvu varijantu, što je izazvalo buru negodovanja u zemlji, vojni udar i to da je Jugoslavija okupirana za samo jedanaest dana. Knez Pavle je proglašen za izdajnika samo zbog svog pokušaja da izbegne rat, te je izgnan iz zemlje.

Mislila sam da ću umreti

‘Olga je stajala na sredini prostorije i smireno je pokazivala dvema sluškinjama šta će staviti u otvorene kofere. Kada je Pavle ušao u sobu, dala je znak sluškinjama da izađu. Vrata su se za njima zatvorila. Olga se bacila Pavlu u zagrljaj: ‘Dušo!’ Poljubila ga je obgrlivši ga. Osećala je kako njegova toplina prolazi kroz njeno telo.
Odmakla je glavu gledajući ga u oči: ‘Mislila sam da ću umreti, ljubavi’. Pavle ju je dotakao po obrazu: ‘Kako su deca?’ Olga se osmehnula: ‘Ako izostavimo Aleksandrovu Demidovsku crtu da izađe na ulicu i pokaže pobunjenicima ko je Karađorđev potomak, sve je uredu.’ ‘Ti?’ ‘Sada sam dobro.’ Nanovo ga je zagrlila.

Prognani smo, idemo u egzil

Prelazila je šakom po njegovom potiljku. ‘Da li znaš koliko sam se uplašila za tebe?’ ‘Znam.’ ‘Ne, ne znaš Pavle Karađorđeviću. Nikada nećeš ni znati. Vi Karađorđevići ste posebna vrsta. Smatrate da žene treba da lude za vama, a pritom vi ljubomorno negujete svoj ego. Mislila sam da će ti se nešto strašno dogoditi. Noćas sam spavala kao u bunilu. Više nikada nemoj to da mi uradiš, jesi li me razumeo Pavle Karađorđeviću.’
‘Olga,odlazimo!’ ,Znam. Dobri ljudi su se potrudili da me obaveste. Uvek imaš dobre ljude koji uživaju u tuđim nevoljama. Ali Pavle, obećaj mi…’ ‘Sve što želiš!’ ‘Obećaj mi da ćemo ostati zajedno, da se nikada nećemo razdvojiti!’ ‘Obećavam ti!’ ‘Inače ću prestati da postojim. Da li to razumeš Pavle Karađorđeviću, ljubavi moja?’
‘Prognani smo Olga. Idemo u egzil.’ ‘A šta si drugo mogao da očekuješ? Preguraćemo ako ostanemo zajedno. Važno je da sačuvam porodicu, da sačuvamo nas dvoje.’ Zgrabila ga je za ramena i protresla: ‘Bože, koliko si mi nedostajao!’

Kuća u džungli

Za kneževu porodicu počele su godine pune gorčine i bola. Preko Grčke i Egipta porodica je stigla u englesku koloniju Keniju, gde su internirani pod engleskom stražom usred džungle, u kuću na obali jezera Naivaša.
U svoj novi dom stigli su na dan rođendana kneza Pavla, a Olga je u svoj dnevnik tada zapisala: ’Stigli smo na to mesto posle pola sata vožnje po prašini od stanice… U kući niko nije živeo mesecima, sva je mračna i prljava, voda je nečista, nema svetla, ni radija, bašta je, ustvari, divlje rastinje pored džungle, jezero puno nilskih konja, a videli smo i pitona vrlo blizu. Prava mora! Tu je nemoguće živeti. Ali ne smemo izgubiti veru i hrabrost!’

Knez Pavle kao beba

Istinski plemić

Kneginja Olga nije nikada izgubila veru i hrabrost, već je verno pratila muža u svim nedaćama koje su ga snašle. Što zbog klime, što zbog odsečenosti od sveta kome je pripadao, u Africi je knez Pavle imao velikih zdravstvenih problema.
U toj zabiti, u siromaštvu koje je bilo nepodnošljivo u odnosu na život u Belom dvoru u Beogradu, Olga je u svoj dnevnik jednog  jutra napisala: ’Pavle je moje jutarnje i zalazeće sunce!’
U junu 1943. porodica je prebačena u Južnu Afriku, u Johanesburg, a 1948. se najzad vraćaju u Evropu i nastanjuju u Ženevi. U domovini im je, u međuvremenu, sve bilo konfiskovano – dvorac ’Brdo’ kod Kranja u Sloveniji, kuća u Beogradu i sva pokretna imovina iz Belog dvora, uspomene, albumi sa fotografijama, lična pisma… Pavle nikada više nije video svoje slike koje su tamo ostale, a koje je godinama sa ljubavlju kupovao. Sve je, ipak, stoički podneo i kao istinski plemić nikada se nije branio od kleveta.

Tragedija ih je skrhala

Na žalost, sa povratkom u civilizaciju, nedaćama bračnog para nije bio kraj. U automobilskoj nesreći u blizini Londona, aprila 1954. godine, njihov sin knez Nikola izgubio je život. Automobil koji je vozio skliznuo je sa puta u jarak pun vode. Onesvešćen na sedištu, mladić se udavio. Roditelji nikada nisu prežalili smrt svog sina.
Knez Pavle je, mesecima posle sahrane, napisao bliskom prijatelju pismo: ’Sezona je u punom jeku, kažu, ali mi ne viđamo nikoga i više nam nije do toga. Ima stvari od kojih se čovek nikada ne oporavi, pa nastavlja da živi mehanički, jer mora da živi, ali nema više ni svrhe, ni želja.’

Princeza Jelisaveta Karađorđević (na slici kao četvorogodišnjakinja u Belom dvoru) uvek ističe veliku ljubav između svojih roditelja

Privrženost koja se retko sreće

Knez je posle ove tragedije mnogo manje putovao, poklanjao je muzejima i galerijama slike i retke umetnine, uživao je u svojim unucima, ali nikada više nije svirao, niti je slušao muziku koju je voleo…  U pariskoj ulici Šefer zamrla je zauvek muzika Šopena i Baha.
Do kraja života ostao je sa svojom voljenom u Parizu, gde je i preminuo 1976. godine. Kneginja Olga poživela je još 20 godina, ali je bila jako usamljena i nije htela da vidi nikog posle smrti muža. Umrla je u 95. godini u Parizu, a sahranjena je u Lozani pored voljenog supruga i sina.
Uspomenu na bezgraničnu ljubav svojih roditelja čuvao je knez Aleksandar (koji je preminuo 2016. u Parizu) i princeza Jelisaveta, koja je jednom prilikom o ljubavi svojih roditelja rekla: ’To je retkost u životu, ali je divno što ipak postoji. Moja majka je u svemu sledila oca, a on je samo hteo da spasi narod i milion ljudi koji su u ratu poginuli. Zato je morao da pati. Mora da je bilo u pitanju nešto kosmičko u tome što je izabrao tu sudbinu. Mislim da svako od nas bira svoju sudbinu’.

* Citirani odlomci u tekstu preuzeti su iz knjige Veroslava Rančića  ‘Konačna istina’

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

1 Comment

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena