Zašto se pljuje tri puta i za malo dete govori da je ružno: Verovanje u urokljivce

Osim ljudi, smatralo se da i neke životinje imaju sposobnost da ureknu. U tu kategoriju su se ubrajale one sa neobičnim ili vrlo istaknutim očima, kao što su: zmija, žaba, zec, daždevnjak, mačka, paun…

Verovanje da neki ljudi poseduju magičnu moć koja se ispoljava u njihovom pogledu bilo je rasprostranjeno kod velikog broja naroda, čak i u najdaljoj prošlosti. Zastupljeno i u tradiciji srpskog naroda, ovo verovanje je ostalo očuvano do naših dana. Osobe sa zlim očima najčešće su nazivane urokljivcima. Bilo je dovoljno da osoba sa zlim očima samo pogleda nekog čoveka, životinju, biljku, predmet, čak i posao… pa da se dogodi neko zlo. Uricanje može biti svesno, sa namerom da se drugima nanese šteta, mada se u našem narodu veruje da se najveći broj uroka izaziva nesvesno.

Ko su urokljivci?

Ljudi su mogli postati urokljivci prilikom samog rođenja, al i tokom života, sticajem različitih nesrećnih okolnosti. Smatralo se da sposobnost uricanja uglavnom imaju fizički ili psihički defektne osobe. Međutim, pošto to nisu neophodno morali biti neki značajni nedostaci, urokljivac je moglo biti bilo koje lice koje se svojim izgledom ili ponašanjem razlikovalo od većine ljudi iz svoje okoline.
Ako je neko imao razloga da zavidi normalnima, smatran je potencijalnim urokljivcem. Nije samo pogled takvih ljudi uzorokovao nevolje. Uricanje je bilo opasnije kada bi pogled bio propraćen rečima koje izražavaju zavist, divljenje, hvaljenje ili čuđenje. Nekada je iste posledice mogla izazvati čak i loša pomisao. U našem narodu je prisutno verovanje u mogućnost uricanja prilikom samog pomena osobe za koju se smatra da ima zle oči. Iz tog razloga se o njima nikada nije pričalo pred decom.
Osim ljudi, smatralo se da i neke životinje imaju sposobnost da ureknu. U tu kategoriju su se ubrajale one sa neobičnim ili vrlo istaknutim očima, kao što su: zmija, žaba, zec, daždevnjak, mačka, paun…

Opasnost preti

Urocima su naročito bile podložne osobe koje su privlačile pažnju svojim vrlinama, pameću, lepotom, bogatstvom, dobrotom, i na taj način izazivale zavist. Zbog toga, po narodnom verovanju, izrazito lepe osobe nije trebalo hvaliti niti im se čuditi, jer što je neko lepši, preti mu veća opasnost od uroka.
Zle oči su mogle naškoditi slabima i nemoćnima, posebno deci i bolesnima. Ugrožene su bile i osobe koje su statusno neodređene ili su se nalazile u nekim nesvakidašnjim stanjima ili situacijama, naročito trudnice i mladenci, al i sejači, orači itd.
Novorođenče i porodilja su u velikoj meri bili podložni uticaju zlih pogleda. Opasnost od uroka je prvenstveno dolazila od ljudske zlonamernosti, jer su deca, koja su od posebne važnosti za dalji život porodice, mogla biti predmet zavisti, koja se izražavala preteranim hvaljenjem, čuđenjem, pa i samim pogledom. Rasprostranjeno verovanje u zle oči u našem narodu, stvorilo je predstavu o urocima kao uzročnicima mnogih bolesti i problema kod novorođenčeta. Urokljiv pogled mogao je načiniti štetu i nečijoj imovini, plodnim poljima i naprednoj stoci.
Prisutno je i verovanje da su određene osobe otporne na uticaje zlih očiju, kao npr. stari ljudi, ženska deca, sveštenici, kaluđeri, čak i neke životinje.

Bolje sprečiti…

Najjednostavniji način zaštite od uroka bio je sklanjanje od zlog pogleda. U tradiciji srpskog naroda bilo je karakteristično nastojanje da se osobe ili stvari koje su podložne urocima na neki način izoluju od okoline i tako se onemogući njihov kontakt sa urokljivcima. Zaklanjanje lica svadbenim velom jedan je od načina zaštite mlade od uroka.
Zbog rasprostranjenosti verovanja da što više ljudi zna za njen porođaj, trudnica će se teže poroditi, u Srbiji su se žene krile za vreme porođaja sve do sredine 18. veka. U prilog štetnosti ovakvih običaja govori molba administracije okupirane Srbije iz 1729, u kojoj je karlovački mitropolit Mojsije Petrović zamoljen da preko svog sveštenstva pokuša da iskoreni običaj srpskih žena da kriju porođaje od muževa i najbliže rodbine, te se porađaju u šumama ili na poljima, što je imalo vrlo loših posledica kako za porodilju tako i za dete. Međutim, mnoge žene u Srbiji krile su se za vreme porođaja i nakon toga. Deca su, takođe, skrivana od tuđih pogleda, ili je pol deteta čuvan u tajnosti do krštenja kao prevencija od uroka.
Međutim, takva vrsta izolacije nije se uvek smatrala neophodnom. Bilo je dovoljno skrenuti pogled zlih očiju na druge osobe, znake ili predmete koji nisu podložni njihovom delovanju, ili za koje nema razloga da budu urečeni. Ti objekti su privlačili pažnju urokljivaca svojom neobičnošću, bojom, čudnim položajem… U mnogim krajevima Srbije, Crne Gore i Hercegovine bio je rasprostranjen običaj da se deci obuvaju čarape različitih boja ili da se jedna čarapa obuje naopako, kako bi prvi pogled urokljivih očiju pao na njih.

Prljavština štiti

Pogledi su se skretali i na izvesne znake ili predmete na samom telu. Po narodnom verovanju, ljudi koji su na neki način obeleženi ili imaju neki nedostatak, imuni su na uroke. Veliki broj ljudi nastojao je da se obezbedi od urokljivih pogleda veštačkim obeležjima, što se najlakše postizalo bojom. U tu svrhu su se koristile crna, plava i crvena boja i uglavnom su se nanosile na lice. Poglede zlih očiju privlačila je i prevrnuta košulja ili neki drugi odevni predmet, crna tkanina zakrpljena belim koncem, drvena kašika okačena za pojas itd.
Ljudi su pretpostavljali da prljave osobe ne mogu izazvati zavist urokljivaca, pa su se u određenim situacijama štitili nečistoćom. Pljuvačka, kao simbol nečistoće, jedno je od najstarijih i najefikasnijih sredstava zaštite od uroka. S obzirom da pljuvanje izaziva gađenje, smatralo se da će se tim činom osoba kojoj preti opasnost učiniti odvratnom, a samim tim i zaštićenom. U našem narodu je široko rasprostranjen običaj, kada se vidi malo dete, da se tri puta pljune, kao i da se nazove ružnim imenom, jer i reči mogu da imaju zaštitnu funkciju.

Lečenje od uroka

Po narodnom verovanju, uroci se mogu lečiti, s tim što je to posao vračara i starih žena, a ne lekara. Smatralo se da uroci mogu biti i neizlečivi. Najpre je bilo potrebno utvrditi da li je uzrok bolesti urok ili nešto drugo. Simptomi bolesti usled uricanja mogu biti različiti. Preterana uznemirenost, znojenje, povišena temperatura, groznica ili zatvor mogu biti povod da se posumnja u urok zlih očiju. Mnogi predmeti koji se nose na telu, takođe, mogu da budu pokazatelji uroka, jer u tom slučaju promene boju, izgube sjaj ili puknu. Čak su i neke biljke podložne promeni pod uticajem zlih očiju.
Da li je neko urečen, moglo se saznati i izvesnim magijskim radnjama. Najčešće se to radilo gašenjem ugljevlja, tako što se rastopljeno olovo ili kalaj sipalo u sud sa vodom, koje, ako potone, potvrđuje urok kao glavni uzročnik bolesti. Tokom ovog postupka, moglo se istovremeno utvrditi i ko je izazvao bolest, tako što se ugljevlje nameni osobama u koje se sumnja, pa ako neki komad potone prilikom izgovaranja određenog imena, urokljivac je otkriven.
Voda u kojoj je gašeno ugljevlje može se koristiti i za lečenje od uroka, ukoliko je obolela osoba popije ili se njome umije. Lekovito dejstvo vode se povećava ako se u nju stavi bosiljak ili trava čistac. Lečenje od uroka vrši se i pomoću reči, odnosno odgovarajućih magijskih formula ili basmi. Izgovaranje basme mogao je pratiti i postupak gašenja ugljevlja radi boljeg efekta.

Amajlije kao štit

Najmoćnija zaštita od svake vrste zla, pa i uroka, su amajlije. One se koriste kao univerzalno sredstvo odbrane od svih bolesti, a poznate su u svim kulturama. Veruje se da amajlije imaju moć da same po sebe i stalno mogu uništavati uticaje zlih očiju, i drugih opasnosti koje prete ljudima, životinjama, biljkama, predmetima i raznim poslovima. Njih nose muškarci, žene i deca kao ogrlice, prstenje ili pojaseve, kače se životinjama na rogove, rep ili vrat, stavljaju se na kuće i radionice, pa i na plodno drveće i ograde na baštama i torovima.
Narodne amajlije na našim prostorima vode poreklo još iz slovenskih paganskih vremena, ali izrada i upotreba tih predmeta kod Srba je dosegla najveći intenzitet u vreme turske okupacije. Amajlije su pravljene od različitih predmeta i materijala. Često se za njihovu izradu koristila so, pojedini metali kao npr. gvožđe, srebro i zlato, kao i neke vrste kamenja. Od biljnih amajlija najrasprostranjeniji su bili beli luk i bosiljak, kao i delovi nekih vrsta drveća, posebno leske, tise i gloga. Značajni su bili i delovi životinja kojima je narod pripisivao natprirodna svojstva, naročito vuka i zmije.

Piše: Sanja Miloradović, etnolog

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena