Zašto je Vukov učitelj proglašen za sveca: 17 istina o Tronoši

1. Da li je Tronoša muški ili ženski manastir?

Tronoša je vekovima bila muški manastir, sada je ženski. Trenutno je u njemu sedam monahinja. Nalazi se u selu Korenita pored Loznice, u podnožju Tronoške planine i kraj Tronoške reke. U neposrednoj blizini su Tršić, rodno mesto Vuka Karadžića i Banja Koviljača.

2. Da li je Tronoša zadužbina braće Jugovića?

Tako kaže narodno predanje, ali istina je da je Tronoša najslavnija zadužbina srpskog kralja Dragutina i njegove žene Kataline Nemanjić. Crkvena zvona su se prvi put začula 25. decembra 1317. godine, nekoliko meseci posle Dragutinove smrti. Zadužbinarski podvig svog muža završila je smerna udovica Katalina.

3. Kako se dogodilo da Dragutin izabere Tronošku planinu za svoju zadužbinu?

Tronoška i okolne planine bile su u njegovo vreme prekrivene gustom borovom, bukovom, hrastovom i cerovom šumom. Obilovale su raznovrsnom divljači, brojnim izvorima i senovitim dolinama. Vladari loze Nemanjića, nakon zamornih državnih poslova, dolazili su u ove predele da uživaju u lovu i odmoru. U poodmaklim godinama tražili su mesto za svoje zadužbine, jer je oblast bila na karavanskim putevima prema Jadranskom moru. Tovarni konji i magarci prolazili su tuda, odnoseći rudu u primorje, dok su s primorja donosili oružje, tkaninu i drugu robu.

4. Da li je Dragutinova Tronoša sačuvana do danas?

Ne. Manastir su Turci prvi put porušili krajem 15. veka, ali je narod nastavio da se okuplja i moli na temeljima nekadašnje crkve. Uprkos velike gladi i kuge koje će uslediti, narod je obnovio crkvu na Božić 1599. godine.

5. Koje monaško ime je prvo zasijalo prosvetiteljskim sjajem Tronoše?

Ime igumana Jovana Tronošca koji je u 16. veku uredio u obnovljenom manastiru prepisivačku školu. Kaluđeri su išli bosi, pastva se pričešćivala iz drvenog putira, ali crkvene knjige su kupovane za skupe pare od Turaka, koji su ih pre toga zaplenili. Jovan Tronošac i kasnije starešine Tronoše odlazili su čak u Rusiju, po jevanđelja i ostale bogoslužbene knjige darovane od Ruskog sinoda.

6. Tronoša je spaljena po drugi put, 1813. godine?

Posle propasti Prvog srpskog ustanka, u cilju osvete, Turci su spalili više podrinjskih crkava, uključujući i Tronošu. Knez Miloš je odmah po prisajedinjenju Podrinja Kneževini Srbiji, 1833. godine, dao novac da se podrinjski manastiri obnove. Godine 1834. u Tronoši su se oglasila nova crkvena zvona. Posle toga crkva više nije rušena.

7. Da li freske na zidu crkve potiču iz te, 1834. godine?

Da. Tada je nastao živopis manastira Tronoše, koji podseća na crkve iz Ohrida jer su ga radili ikonopisci (ondašnji moleri): Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Na zidu iznad ulaznih vrata upisali su svoja imena, kraj popisa istorijskih ličnosti zaslužnih za obnovu manastira. Nikola je radio i ikonostas crkve, prepoznatljiv po ornamentima od ruže. Svoje rascvetale ruže sa različitim prepletajima, vazama i zdelama, Nikola je uneo i u fresko slike, prenebregavajući katkad prirodnu logiku stvari.

8. U Prvom svetskom ratu u Tronoši je bilo previjalište?

Tačno. Njeni konaci primali su ranjenike a u porti nije bilo dovoljno mesta da se sahrane tela bezimenih junaka bitke na Drini. Njihove duše pominju i danas smerni monasi i monahinje u svojim molitvama. Na kamenoj ploči iz 1914. godine, iznad groba 26-godišnjeg poručnika Žarka Dikovića, uklesana je njegova poslednja poruka: „Slatko je i slavno za Otadžbinu umreti, slađe grobom nego večitim robom“. Devojke iz Jadra svakog proleća i jeseni kite cvećem njegov spomenik.

9. Šta se zna o arhimandritu Tihonu, starešini manastira iz tog doba?

On je bio vrlo otresit čovek, dobar ekonom i poštovana ličnost. Iza sebe je ostavio divan manastirski konak, sagrađen usred stare, četinarske šume i voćnjake koji još traju. Zbog saradnje sa srpskom vojskom u Prvom svetskom ratu, neprijateljske vlasti su ga odvele 1917. u beogradski zatvor, gde je umro. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu ali je 1926. prenet u manastir Tronošu. Njegov grob se nalazi na južnoj strani oltara manastirske crkve.

10. Šta se dešavalo sa Tronošom za vreme Drugog svetskog rata?

Na Miholjdan, 12. oktobra 1941, „folksdojčeri“ iz Banata opustošili su manastir, pobili manastirsku stoku i zapalili žitnicu i konake. Bogoslužbene knjige nabacali su na gomilu, polili benzinom i zapalili. Nekim čudom one nisu izgorele, a oltar i pevnica su samo nagoreli, što je vidljivo i danas. Tokom okupacije manastirsko imanje bilo je zapušteno, voćnjaci polomljeni a vinograd propao. Trebalo je Tronošu probuditi i oživeti.

11. Kakva je bila sudbina Tronoše u socijalističkoj Jugoslaviji?

Zbog njene uloge u krvavoj istoriji zapadne Srbije, vladika Jovan Velimirović, episkop Šabačko-valjevske eparhije, založio se 1960. da na razorenim zidovima iz kojih je prorastalo divlje šiblje, manastir ponovo oživi i zablista starim sjajem. Za starešinu je postavio igumana Antonija Đurđevića, koji je, zbog svog karaktera, stekao velike simpatije naroda. Manastir je obnovljen, proširen, a svoje mesto među novim zdanjima našao je i Muzej Vukovog ranog obrazovanja.

12. Često se pominje Tronoški rodoslov ili letopis. O čemu je reč?

To je najznačajniji srpski književni spomenik, nastao sredinom 18. veka, koji govori o sudbini srpskih vladalara. Napisan je razumljivim jezikom i vrednom rukom nepoznatog istoričara. Prepisan je u Tronoši 1791. godine, od strane jeromonaha Josifa Tronošca, koji je to izveo guščijim perom pod drhtavim plamičkom voštanice. Dirljivi su opisi Kosovke bitke i njenih tragičnih junaka, kao i izlivi poštovanja prema humanizmu, nauci i plodovima prosvećenosti.

13. U septembru 2017. obeležena je 700-godišnjica Tronoše. Da li je, tim povodom, Tronoša dobila svog sveca?

Da. Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve, na majskom zasedanju 2017. godine, jednoglasno je prihvatio predlog episkopa šabačkog Lavrentija da se u kalendar svetih upiše arhimandrit Stefan Jovanović pod imenom: Prepodobni Stefan Tronoški. Danom njegovog praznovanja proglašen je 17. septembar, što se podudara sa Vukovim saborom u Tršiću. To je od 2017. godine i krsna slava Eparhije šabačke.

14. Ko je bio Prepodobni Stefan Tronoški?

Stefan Jovanović se rodio u selu Tekerišu, u Jadru, 1759. godine. Vrlo rano je otišao u manastir Tronošu, gde je već u 30. godini postao arhimandrit. Bio je pametan i pismen čovek. Imao je vrlo lep glas i rado je pojao u crkvi. Narodu je držao propovedi da ne otimaju jedan od drugog, da ne lažu, da se bratski mire i namiruju, a bogati siromahe da nadgledaju. „I sam je siromasima vrlo rado davao žita, sira, mrsa, odeću, novac…“, zapisao je Vuk Karadžić, kome je Stefan bio učitelj i životni primer. Kao desetogodišnjaku pružio mu je prva znanja o srpskoj prošlosti i priliku da zaroni u retke, crkvene knjige. Udahnuo je u njega revolucionarni duh i dao mu glavne odrednice ka Beču, iako je on sam od Austrije dobijao samo razočaranja. Do poslednjeg daha služio je narodu, „iz ljubavi od koje nema veće“. Kada je pošao turskom paši da moli brašno za raju na zajam, 1799. godine, arhimandrit Jovanović je otrovan. Sahranjen je u Tronoši a sanduk s njegovim moštima izložen je danas u manastirskoj crkvi.

15. Zašto maliciozni istoričari tvrde da se Vuk školovao „kod koza“?

Tronoša je 1795. godine, kada su Vukovi roditelji dali dečaka igumanu Stefanu Jovanoviću, bila daleko od evropskog koledža. Organizovana na principu seoske zadruge u kojoj je rad na njivi i oko stoke bio jedini način da se preživi, Tronoša je u isto vreme bila i živi izvor srpskog rodoljublja. Dešavalo se da naiđe u manastir guslar sa Pive i Tare i da se uveče, pored velike vatre u džagari (gostinskoj zgradi u okviru konaka) raspeva o staroj slavi i veličini srpskih junaka. Slabunjavi Vuk tiskao se kraj „srpskog Homera“, tresući se od uzbuđenja, dok su mu se suze slivale niz obraze. Zahvaljujući Tronoši, Vuk je postao jedan od retkih školovanih ljudi u Podrinju i čitavoj Srbiji. Odatle je poneo klicu svojih budućih knjiga, kojima će postaviti temelje srpske kulture: „Pismenice serbskoga jezika“, „Srpskog rječnika“, „Srpskih narodnih pjesama“ i prevoda „Novog zavjeta“.

16. Za Tronošu je vezano i ime Jovana Cvijića?

Da, veliki srpski naučnik, Lozničanin Jovan Cvijić (1865-1927), geograf, bio je duboko religiozan čovek, koji je zapisao: „Moja majka je išla na slavu manastira Tronoše o Velikoj Gospojini, i to sa decom. Iz Tršića se put za Tronošu odvajao i ulazio u gustu manastirsku šumu, tu je u duplji jedne bukve bila obešena ikona Bogorodice sa Hristom, a nad njima Bog u oblacima: kola su se zaustavljala i moja se majka molila Bogu pre nego što stigne u manastir. Ta molitva, usred šume, pred ikonom Bogorodice, Hrista i Boga, čije nas je oko gledalo, ostavili su u meni najdublji utisak.“

17. Da li se u Tronoši još pale takozvane „težačke“ sveće?

Za manastir Tronošu vezan je jedan od najlepših srpskih običaja – zajedničko sakupljanje voska i prilaganje manastiru na Veliki četvrtak, u narodu nazvanih „ratarskih“ ili „oračkih“ sveća. U Tronošu stižu dve takve „težačke“ sveće, visoke do dva metra i teške preko 50 kilograma, jedna iz Jadra, druga iz Rađevine. One se pale na Veliki petak i potom na sve velike praznike. Veličina sveće simbolizuje veličinu zahvalnosti Bogu i vere. Slični običaj se zadržao samo u nekim delovima Rusije i kod Finaca. Kod Srba on postoji jedino u selima oko manastira Tronoše.