Zagorka Stojanović, tvorac šik šajkače i umetnica koja se iz Beograda preselila na selo: Nemam pojma koliko imam godina

Zagorka živi u selu Rakari u opštini Mionica. O svojoj veštini umetničkog tkanja, kaže: „Ja sam od onih koji misle da je tkanje važnije od leta na Mars…“

Svoje domaćinstvo nazvala je „Tkački dvor“. Skrila ga je na jednom ćuviku u selu Rakari kod Banje Vrujci, u opštini Mionica. Potrudila se da u njemu sve kipti od boja. Osim tapiserija i šik šajkača, po kojima je ova umetnica tkanja široko poznata, tu su i časopisi sa reportažama o njoj, plakati za koncerte i književne večeri na pozornici pod lipom u njenom dvorištu i poruke koje su joj ostavili prijatelji. Na jednoj piše: „Ljudi ostare kada prestanu da se zaljubljuju“.

Zagorka Stojanović (81), koju smo pitali za tajnu večne mladosti, odmah nam je otkrila i ovo: „Ja sam zaljubljena i ponekad dobijem poruku od moje ljubavi. Znate, jedino su neuzvraćene ljubavi zdrave.“

Život u selu prvi put je iskusila u Belanovici, u kući svojih prijatelja. Za napušteno domaćinstvo u selu Rakari, u kome je danas „Tkački dvor“, znala je od prvog trena da će biti njen dom – po radosti koju je osetila. Sledećeg dana, kada je počela jaka kiša u Beogradu, a ona bila na radnom zadatku sa koleginicom, izletelo je iz nje: „Al’ mi kisnu moje bele kuće“.

Duboko veruje da je „Tkački dvor“ zaštićeno mesto i često zamisli ceo teren u svetlosti, pa se zahvali Bogu za taj dar. Zagorka slavi Svetu Petku kao svoju porodičnu slavu i Svetog Jovana kao slavu kuće u Rakarima. U „Tkačkom dvoru“ Zagorka spava samo četiri sata ali ima dovoljno energije za tapiserije i rad na sebi.

---

Projekat “Iza svake uspešne žene stoji žena” sufinansiran je iz budžeta:
Republika Srbija
Ministarstvo kulture i informisanja

---

Izjavili ste: „Dugo sam radila na sebi da bih otkrila slobodu“… Šta ste tačno mislili?

Kad sam se popela na ovo moje brdo, ja sam osvestila mnoge stvari a najvažnija je da radim samo ono što želim. To mi daje osećaj beskraja. Uživam u životu. Otkrila sam da je život pravo čudo i da je luksuz da ljudi budu u depresiji, okrenuti sebi… Oni su mrtvi odavno, nisu ni živeli u stvari.

Ponoćni odmor

Da li je odlazak iz grada na selo jedan od važnih koraka u otkrivanju slobode?

Smatram da sam napravila veoma hrabar, gerilski iskorak. Iz jednog potpuno gradskog života ja sam došla ovde da živim. Otvorile su mi se nove perspektive. Čovek ima mnogo više vremena i više stvari primećuje. Ovde vlada tišina ali to nikad nije – tišina. Uvek se čuje neki insekt ili ptica i čovek se u tome oseća jako dobro. Imam snimljeno mnogo muzike, liturgije, divnih pevanja… ali ja muziku ovde uopšte ne slušam. Nema potrebe. U gradu sam tkala i sve vreme slušala muziku. Želela sam da potrem gradsku vrevu.

Priroda čoveka čini slobodnim, ukoliko je u interakciji s njom. Kako se vi povezujete s prirodom?

Čovek samo treba da se otvori. To meni nije teško, zbog tkanja. I uopšte čovek koji se bavi umetnošću, on se otvara, postaje kanal za kosmičku energiju i to ga čini radosnim.

Od kad ste se preselili u Rakare, pre osam godina, niste prespavali u Beogradu?

Ne, samo kad sam operisala kataraktu, pa sam morala sutradan da idem na kontrolu. I kad ostanem do kasno u Beogradu, zbog neke predstave na primer, ja ipak sednem u kola i dođem. Pola sata na terasi, makar to bilo posle ponoći, mene pročisti od svega i ja se odjednom osetim sjajno.

Prevrnuta šajka
Zagorka je izlagala svoje šik šajkače na više mesta, prošle godine u Galeriji Narodnog muzeja Valjevo. Tada je rekla: „Kapu narod poredi sa nebeskim svodom (kapa nebeska) a šajkaču sa prevrnutom šajkom (sunčevom barkom). U srpskoj mitologiji kapa je starija od glave i zamena je za čoveka. Srbin hoće sve da radi pod kapom, čak i decu da pravi ali neće dve stvari: da se krsti i da jede.“ 

Živela samoća!

Rođeni ste deset kuća od „Ateljea 212“ u Beogradu. Da li ste imali dedu i babu na selu?

Ne, nisam, ali sam ceo život planinarila, pentrala se po nekim visovima, hodala po prirodi… Deset godina sam igrala košarku u BSK. Jednom sportista, uvek sportista. Zato ja danas plivam 600 metara svaki dan.

Da li ste se ovde susreli sa strahom od samoće?

Ne, ma kakvi. Jako mi je lepa misao Muhike, predsednika Urugvaja: „Usamljeni su samo oni ljudi koji ne umeju da gledaju oko sebe“. Ali šta sam ja otkrila? Da je samoća, zapravo, najživlji deo moje duše. Kad sam sama, mada se nikad ne osećam tako (meni niko nije potreban da mi život učini lepšim), najviše kreiram, imam najviše vizija, dobro mi je… Kad čovek dođe do tog osećaja, može drugima mnogo toga da da. U razmeni sa prijateljima, u komunikaciji, mi se obostrano obogaćujemo.

Vi nemate leđa na koja se oslanjate u svojoj hrabrosti. Plašite li se nekad noću u selu?

Ma kakvi. Pričala sam o strahu sa mojom kumom, jer strah je samo misao. Strah obara imunitet. Rekla sam: „Ja se ničega ne plašim, možda poremećenih ljudi… Uplašila bih se možda kad bi mi neko od njih došao na prozor“. Ona se nasmejala jer sam i tu ubacila reč „možda“.

S kim delite svoje nove kreativne ideje?

Tu su uvek moji prijatelji koji se bave umetnošću. Kada ja spremam novu izložbu ili neko od mojih prijatelja, mi se nađemo i otvoreno pričamo o tome šta radimo, da bi i drugi mogli da se uključe u stvaralački proces. A najbolji podstrek za novu kreaciju je razgovor sa Đorđem Kadijevićem, koji me prati 50 godina.

Veliko spremanje

Vi ste svoje umetničke afinitete naslutili u mladosti, ali tek u zrelom dobu predali ste se celim bićem tkanju i tradiciji?

Ja mogu reći da se sad osećam bolje nego ikad u životu. Zašto? Zato što sam puno stvari razumela, raščistila u glavi. Čitam dosta i to spada u moj duhovni razvoj. Svaka knjiga, naročito ona koju čitam po drugi put, nagna me na nova razmišljanja i spoznaje. U zrelosti čovek mnogo bolje shvata i stvarnost, i prijateljstvo, i umetnost. Zrelost je fantastična.

Ljudi se pribojavaju starosti, daju sve od sebe da pobegnu od nje. Šta vi kažete?

Ja prvo ne znam uopšte koliko imam godina, nemam pojma. Drugo, ja se osećam kao da imam 30 i jako sam se prevarila što sam glamurozno proslavila 80. rođendan. Tek posle proslave stigla me je svest da ja ipak imam 80 godina.

Imate li dobar savet za one koji idu vašim stopama?

Svaki čovek bi trebalo da se vrati u ono što mu se događalo, da to razloži, da vidi šta je to pogrešno uradio ako mu se desilo nešto loše. Nikad neko drugi nije kriv. I kad razreši to, onda bi trebalo da smesti negde svoju prošlost i ide dalje. Nik Vujičić mi je mnogo pomogao kad sam pročitala kod njega: „Ako se vi stalno vraćate na neku stvar koja vas je povredila ili ranila, to vlada vašim životom. A ako vi to oprostite ili razrešite, toga više nema.“ Tu se prosto pojavi mesto za druge stvari. I ja mislim da sam to godinama radila.

Kratka biografija: Zagorka Stojanović
Rođena je u Beogradu 7. jula 1939. Diplomirala je 1964. na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu, Odsek za tekstil, u klasi profesora Dragutina Mitrinovića. Stručni učitelj tkanja bila joj je jedna žena iz Pirota. Bavi se tapiserijom, kostimografijom, scenografijom, ilustracijom i modnim kostimom. Bila je gostujući profesor u Poznanju i Bukureštu. Učestvovala je na više od 60 kolektivnih izložbi u zemlji i svetu. Dobitnica je Nagrade za životno delo ULUPUDS i Vukove nagrade. Više informacija: www.zagorka.info

Tri prioriteta

Navedite nam rečenicu koja vas je u poslednje vreme dotakla?

„Nemoj zavideti nikom za života dok ne vidiš njegov kraj.“ To je kineska poslovica. Svaki put se začudim kad vidim kako neki ljudi završavaju a kako su blistali u svoje vreme.

Imate li nekih fizičkih smetnji kao „poklon“ uz 80. rođendan?

Imam samo problema s kostima, kao i moja sestra, kao što ih je imao i naš otac. A inače sam jako zdrava. Pijem kapi od sremuša, mućkam hladno ceđeno suncokretovo ulje, jedem zdravo, jedem šta želim, uživam u životu… To mi daje imunitet. Prosto mislim da ima ljudi koji se probude i kažu: „Ja sam star“. A to je samo program u glavi.

Navedite nam tri vaša prioriteta.

Pod jedan, da budem radosna. Handke je to objasnio: „Radost je jedina istinska moć“. Drugi prioritet je da održim moje zdravlje da bih mogla do kraja da živim kao čovek. A treći prioritet, možda i prvi po redosledu, jeste da ljubav koju imam za svoje prijatelje – uvek delim sa njima.

• 

• 

• 

Život je lep i težak

Ko vam je prvi rekao da ste pametni?

Ne znam, ja i dalje ne mislim da sam pametna, ja samo mislim da je najvažnije da ja dobro živim. Oooo, čekaj, kad sam otišla da izmerim svoju inteligenciju za upis u srednju školu, to je bilo moderno u moje vreme, ja sam imala neki nenormalan koeficijent. Psiholog je rekao mojoj mami da sam jako pametna.

Vi ste jedna od retkih osamdesetogodišnjakinja koja ne živi u prošlosti…

Neee, ja stalno nešto smišljam ali opet mi je smešno kad dođu televizije da me snimaju i kad me pitaju: „Kakvi su vaši planovi?“ Evo sad planiram izložbu krajputaša. To će biti tapiserije od papira, koje ću navući na jednu drvenu podlogu i posle ću to oslikati.

Kad ste bili mladi, jedan astrolog vam je rekao da je glavno vaše osećanje – tuga?

Jeste, ja sam prošla kroz mnogo težak mentalni period u životu dok nisam došla do ovoga, kao i svako. Život je lep i težak. Težak je jako u nekim momentima ali je prelep kad čovek dođe do sebe. Meni je sada divno u mojoj koži, ja sebe volim.

• 

• 

• 

Druga planeta

Kako postupate sa ljudima koji ne razumeju vaše misli?

Od kako sam ovde, ja živim bez stresa. Ne družim se sa glupacima. I kad vam telefonom neko kaže „Zdravo“, on može da vam prenese negativnu energiju. U mom okruženju uopšte nemam takvih ljudi. Imam divne prijatelje i vrlo lepe susrete s ljudima koji naiđu da vide „Tkački dvor“.

Ko je postavio putokaze za „Tkački dvor“?

Moj predsednik opštine. Sedela sam mu tri godine na kičmi zbog toga. Nisam mogla ljudima da objasnim gde sam, dosta je zavučeno… Sad je to rešeno vrlo lepo.

Vi ste atrakcija Mionice i okoline?

Moglo bi se reći, zato što ova moja planeta na vrhu ćuvika u selu Rakari ne postoji nigde drugo. Gosti se iznenade kad dođu i kad im kažem: „Ja sam otvorila moju kuću da bi ljudi videli kako živi jedan umetnik, izmešten iz centra i kako može biti zadovoljan i srećan“. Svi su u Srbiji nezadovoljni, bolesni, nesrećni… To je šteta. I drugo, ja mislim da je moja datost da prenosim tradiciju. Tkanje je u svakoj ženi, u njenom genetskom kodu. Kada bi se u stara vremena približila zima, žena je već imala pripremljenu pređu, bojadžija ju je obojio, pa bi joj sneli razboj sa tavana… Srećem ljude koji kažu: „Jao, ja se sećam, moja baka je tkala, moja majka je tkala… Soba je bila uvek puna boja.“ Trudim se, grčevito, da tu tradiciju prenosim dalje.

Šik šajkače

Kakav je život vaše šik šajkače?

Smatram da sam šajkači produžila život. Naravno, ortodoksni poštovaoci klasične šajkače ne dele moje mišljenje. Kad neko hoće da mi naruči crnu ili zelenu šajkaču, ja kažem: „To ima na vašaru. A kod mene ima drukčije“. Svi koji žive u inostranstvu, svi traže šik šajkače. Šajkača ima jednostavnu i lepu formu. I to me je potaklo.

Jedna direktorka trgovine htela je da naruči 150 šik šajkača?

I onda je ona mene pitala, preko sekretarice, koliko bi koštala jedna ako bi oni naručili 150. Ja sam rekla: „Svaka je ručna izrada, svaka košta isto. Onda mi je izletelo: „Gospođo, ja nemam biznis, imam misiju. Moja je misija da mladi shvate da je to deo naše tradicije“.

Koliko često nosite šik šajkaču?

Svaki dan. Srpski seljak takođe nosi šajkaču uvek, i po najvećoj vrućini. Imam ogromnu kolekciju šajkača. Mene otac Arsenije pita: „Kako ih to svaki put menjaš? Koliko ih imaš?“ Ja kažem: „Ne znam.“ Onda dođem i prebrojim. Imam 36 letnjih. Zimske su od toplijeg materijala.