Vladan Savić o sudbini glumca i ulozi Ivana Ožegovića u TV seriji „Igra sudbine“: Šarm dobrodušnog naivčine

„Šekspir je za vreme epidemije kuge tri godine bio u izolaciji i baš tada napisao neke od svojih najvećih dela. I ja sam iskoristio vreme izolacije da napišem novu predstavu za Kristinu i mene“, kaže Vladan Savić, glumac Pozorišta na Terazijama i autor gledanih komada na „daskama koje život znače“ igraju on i supruga.

O ulozi Ivana Ožegovića u kojoj se odlično snašao, Vladan Savić kaže: „Imao sam tu sreću da je Žarko Jokanović, pisac scenarija, kreirao pozitivan lik, dobrodušnu naivčinu, a opet borca za opstanak i golu egzistenciju“

Šta sve nije bio kroz svoje role, kome se sve nije udvarao, dodvoravao, koga sve nije varao i osvajao, dok nije postao Ivan Ožegović. A taj njegov Ivan je savremen, zreo čovek, samohrani otac bez krova nad glavom, gubitnik koji se ne predaje, ima duha, šarma, ima nade. On je junak aktuelne i izuzetno popularne TV serije „Igra sudbine“. Sa Vladanom Savićem, glumcem, razgovaramo o toj ulozi ali i o pozorištu, braku, deci…

Ivan vam je doneo opštu popularnost i naklonost gledalaca. Šta ste sve morali proći da biste ušli u Ivanove cipele?
Naklonost gledalaca prepoznajem svakog dana, na ulici, u prodavnicama, na benzinskim pumpama… U poslednje vreme, dok nije bilo snimanja, obišao sam na motociklu veći deo Srbije i iznenadio se koliko ljudi gleda i voli seriju „Igra sudbine“. Odgovarao sam na razna pitanja, slikao se sa svakim ko je to poželeo, jer sam glumac „stare garde“ koji poštuje publiku. Zanimljivo je koliko se obični ljudi vezuju za lik Ivana Ožegovića. Imao sam tu sreću da je Žarko Jokanović, pisac scenarija, kreirao pozitivan lik, dobrodušnu naivčinu, a opet borca za opstanak i golu egzistenciju. Valjda se sa takvim likovima većina našeg naroda najlakše srodi. Nije to samo kod nas. Dobijam vesti iz cele Evrope da se i tamo gleda „Igra sudbine“ i reakcije su uglavnom iste. Nije mi bilo teško da glumim Ivana, dobio sam tekst na vreme, razmislio i radio na njemu. Kako je reč o seriji sa velikim brojem epizoda, tekstovi se pišu i dok mi snimamo, pa taj rad sve vreme traje. Ponekad se sam iznenadim Ivanovim postupcima. Dešavalo se da Žarku sugerišem neke ideje i do sada je to uvek uvažavao.

Pre bih rekao da je antijunak, nego junak

Kako ste doživeli ovog junaka i čime ste obojili njegov lik, s obzirom da je u epicentru priča o zamenjenim bebama, njegovom sinu i sinu lepe i uspešne Ade Kanački?
Pa pre bih rekao da je antijunak, nego junak. Kao i kod žena koje vole snagu kod muškaraca, a obožavaju njihove slabosti, tako i glumci vole likove koje mogu da nijansiraju. Ivan je dobar, ali daleko od savršenosti. U tom, ljudskom raskoraku, nalazi se ono što oslikava lik. Najveće mane su mu određena infantilnost, naivnost i nesposobnost da reaguje na pravi način, u pravo vreme. Ali nije sve to samo njegova krivica, već i sudbine koja ga je zadesila. Odrastao u domu, kao siroče, bez pravog roditeljskog uzora, nije ni mogao da „ispadne“ drugačiji. Ja pokušavam da mu uvek ulijem životnost, sakrivajući nedostatke iza nekog urođenog šarma, koji mislim da Ivan ima. Žao mi je što, neretko, zbog tehnologije rada i brzine snimanja ne mogu uvek da postignem ono što sam naumio u kreiranju lika.


Vladan Savić: „Trenutno najviše volim da igram Bila u mjuziklu „Mamma mia“

Pozorište je moja „šolja čaja“

Godinama ste na malim i velikim ekranima i pozorišnoj sceni i već ste navikli na popularnost. Ima li sada razlike?
Iako skoro svako veče igram u pozorištu, bilo na Terazijama, bilo na gostovanjima sa svojim privatnim predstavama, dugo me nije bilo na televiziji i filmu. Zanemarujem razne epizode koje sam igrao u domaćim serijama poslednjih trideset i kusur godina. Poslednju glavnu ulogu u TV seriji odigrao sam davne 1984. godine i to je bila uloga Laleta u predivnoj seriji za decu „Daj mi krila jedan krug“, Vladimira Andrića. Prva uloga na filmu mi je, takođe, bila glavna, i to su bili „Maturanti“ Milana Jelića, 1982. Kako sam pre vremena upisao Fakultet dramskih umetnosti, ta uloga mi je došla u vreme kada je stvarno trebalo da budem maturant. Zanimljivo je da je to bio najgledaniji film u SFRJ u to vreme, posle „Sjećaš li se Doli Bel“. Uglavnom kasnije velike uloge na malim ili velikim ekranima su me, nekako, zaobilazile. Mislim da sam i ja pomalo kriv za to, jer je moja najveća ljubav bila i ostala – pozorište. Prerano sam osetio taj stres snimanja, pa se nisam mnogo ni trudio da budem u fokusu filmskih i tv reditelja i producenata. Ušuškanost pozorišta, živa razmena energije sa publikom svakodnevno, bila je, definitivno, moja „šolja čaja“. Odigrao sam mnoge pozorišne uloge, a kao kompenzaciju za one koje sam hteo, ali mi nisu dali, pisao sam i režirao sam. Na primer ulogu u mojoj autorskoj predstavi „Brak u stvari ljubav“ koja se igra na redovnom repertoaru Teatra „Kult“ u Beogradu. Pitali ste me nešto o popularnosti… Nažalost, statistike govore da, iako su nam pozorišne sale pune, veoma mali broj populacije ide u pozorište. Čini mi se da se radi o jednocifrenom procentu. Takva je i popularnost pozorišnih glumaca. Dešavalo mi se da se na krilima uspešne premijere mjuzikla, u kojem igram jednu od glavnih uloga, sretnem sa opaskom: „E kako si zeznuo Đošu za ono zlato, svaka ti čast…“ Potpuno zbunjen, shvatim da je to situacija iz serije „Porodično blago“ u kojoj sam imao recimo dan ili dva snimanja i koja se reprizira po ko zna koji put. Eto, tako je bilo do oktobra prošle godine, kada sam se opet, sa Ivanom Ožegovićem, na velika vrata vratio na male ekrane.

Najvažnija mi je uloga koju igram te večeri

Odigrali ste celu galeriju raznorodnih uloga. Koja je bila najzahtevnija, a koja je vama veoma važna?
Imao sam oko osamdeset premijera u pozorištu. Možda i nije mnogo, ali ja sam zaposlen u Pozorištu na Terazijama koje jedino u državi izvodi isključivo mjuzikle, a to su veliki sistemi sa mnogo izvođača, pa imamo samo jednu, dve, a retko tri premijere u toku sezone. Ranije je toga bilo više, jer smo igrali i komedije. Prva u profesionalnom pozorištu bila je uloga Ivana Katića u legendarnoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Kolubarska bitka“. U JDP sam i nekoliko sezona igrao moju diplomsku monodramu „Odbrana i poslednji dani“. Te dve predstave su mi omogućile da upoznam i velike pisce. Dobrica Ćosić me je pozvao u svoj dom na prijem, a sa Borislavom Pekićem sam proveo nezaboravnu noć koja je počela formalnom večerom u tadašnjoj „Stupici“. Posle toga su se nizale uloge, a izdvojio bih Katula u baletskoj predstavi „Katul i Karmina“, Narodnog pozorišta, u kojoj sam bio jedini glumac. Zanimljivo je da je, kada sam otišao na odsluženje vojnog roka, tu ulogu preuzeo nezaboravni Predrag Ejdus. Trenutno najviše volim da igram Bila u mjuziklu „Mamma mia“ i da izvodim svoje muzičko-poetsko veče „Kao da sam te sanjao“. Najvažnija mi je uloga, a samim tim i najzahtevnija, ona koju igram te večeri.

Vladan Savić: “Kao i kod žena koje vole snagu kod muškaraca, a obožavaju njihove slabosti, tako i glumci vole likove koje mogu da nijansiraju”

Izaberi posao koji voliš i naodmaraćeš se

Šta vam je doneo, a šta uzeo život glumca?
Fakultet dramskih umetnosti upisao sam sa 16 godina. Iz ove perspektive 56-godišnjaka vidim kako nisam imao pojma u šta se upuštam. Tada sam mislio da sam uhvatio Boga za bradu… Naročito što je na prijemnom ispitu bilo nekoliko stotina kandidata, a primljeno je nas petnaestak i to u dve klase. Gluma, kao osnovno zanimanje, donela mi je mnogo zadovoljstva. Kinezi kažu: „Izaberi posao koji voliš i naodmaraćeš se“. Naravno, bilo je tu i teških trenutaka. Prošli su ratovi devedestih, hiperinflacija, bombardovanje i evo sad ova pandemija. U našem poslu moraju prvo svi ostali, što bi rekao Hari Poter „normalci“ da se namire, pa da mi dođemo na red. Zanimljivo je da sam se ja u tim periodima krize bavio i drugim poslovima i po mom mišljenju bio vrlo uspešan, ali sam ih uvek ostavljao i vraćao se glumi kao onome što me ispunjava. Možda sam i pogrešio, jer gluma je pretežno za mlade ljude. Jedno znam sigurno: Da se nisam vraćao glumi, bio bih kudikamo materijalno bogatiji čovek.

Na jesen stiže novi mjuzikl „Sa druge strane jastuka“

Koje ste uloge odbijali, a koje priželjkivali, da li ste uopšte bili u prilici da birate šta igrate?
Obraz mi ne dozvoljava da se baš pravim važan i da vam kažem kako sam bogznakako odbijao uloge. Mi, glumci, kao izvođači prostih glumačkih radova, kako se našalio jedan od kolega, nemamo neko pravo glasa. U pozorištu smo na plati, pa imamo i moralnu i profesionalnu odgovornost da igramo ono šta nam se da. Što se tiče snimanja, u ovoj hiperprodukciji glumaca, oduševimo se kada nas neki producent ili reditelj uopšte pozove da radimo, a tek onda razmatramo ulogu. Naravno, bilo je tu i nepristojnih ponuda, na ovaj ili onaj način i to sam odbijao. Višedecenijskim radom u pozorištu zaslužujete i neki status, pa se dešava da sa umetničkim direktorom i upravnikom pozorišta razgovaram o ulozi koju bih voleo da igram. Tako sam došao i do moje najnovije uloge Profesora u novom mjuziklu „Sa druge strane jastuka“, čija se premijera očekuje na jesen.

Vladan Savić sa Milicom Milšom u TV seriji “Igra sudbine”

Nema ručka i dremke pre predstave

Svoje privatno i poslovno vezali ste za Pozorište naTerazijama. Koliko je to koštalo?
Biti glumac u Pozorištu na Terazijama razlikuje se od istog zanimanja u drugim teatrima. Dok glumci u drugim pozorištima odrade glumačku probu i odu na ručak, pa kući da dremnu pred predstavu, mi pre glumačke često imamo pevačku probu, a posle koreografsku, pa uklapanje sa horom i eto već je vreme za predstavu, znači nema ručka i dremke. Malo se šalim, nije uvek tako i nije često. Ovo „privatno“ u pitanju se, verovatno, odnosi na to što sam poslednjih dvadesetak godina oženjen Kristinom Savić, solistom hora i glumicom u našem pozorištu. Iako je diplomirani pijanista i prima platu kao horistkinja, ovo, glumicom, kažem jer je igrala mnoge uloge, a najznačajnija za mene je uloga Marije u mjuziklu „Grk Zorba“.

Ko je vama otkrio detalje iz mog bračnog života?

O lepoti i značaju braka i ljubavi napravili ste i predstavu. Osim što ste napisali tekst, vi ste i reditelj, a igrate je sa suprugom Kristinom.
Predstavu „Brak u stvari ljubav“ odigrali smo oko 150 puta na matičnoj sceni Teatra „Kult“ i na mnogim scenama u zemlji i inostranstvu. Obišli smo većinu evropskih zemalja, a jednu od poslednjih predstava u inostranstvu odigrali smo na Islandu. Svuda smo naišli na odličan prijem, jer je brak univerzalna tema na svim prostorima i u svako vreme. Naravno, kreirajući predstavu trudili smo se da ne budemo opšti, već vrlo konkretni i to su stvarno naše privatne situacije i situacije nama bliskih ljudi, ali dovedene do grotesknosti. Doživeli smo da nas jedna ugledna galeristkinja iz Njujorka pita isto što i jedan trolebusdžija iz Bazela: „Ko je vama otkrio detalje iz mog bračnog života?“ Ova predstava je zanimljiva i zbog toga što smo je smestili u žanr nekog mini mjuzikla, kabaretskog tipa, u kojem dominira Kristinino pevanje.Na momente se može osetiti prava koncertna atmosfera. U vreme kada se sve više brakova raspada, želeli smo da pošaljemo poruku da smo, bez obzira na raznorazne razmirice, u braku zajedno jači i bolji i da se ne treba razvoditi na prvoj prepreci. Inače, Kristina i ja se u toj predstavi siti isvađamo, pa nam je glupo da to ponavljamo kod kuće…

Droga jednako smrt i posao jednako život

Čemu učite sinove, koje su vrednosti koje treba da ponesu iz roditeljskog doma?
Od malena sam im ponavljao dve stvari: Droga jednako smrt i posao jednako život. A trenutni posao im je škola. Marko je jednom nogom na fakultetu, a Filip pored osnovne završava i muzičku školu. Filip je već osetio ukus „dasaka koje život znače“, igrajući ulogu Gavroša u mjuziklu „Jadnici“ u Madlenianumu. Marko je odličan basista i iskusni debater. Obojica su, takoreći, odrasli u pozorištu i izgradili zavidan pozorišni ukus.

Autor ste „Srbologije“, koja je išla na RTS. Recite nam nešto o toj seriji.
„Srbologija“ je nastala na temeljima mog kabarea „Kako razumeti Srbe“, koji sam nekoliko sezona izvodio na sceni „Milenko Zablaćanski“ u mom pozorištu. U seriji, kao i u kabareu, tretirao sam probleme našeg naroda na satiričan način. Kakvi smo mi Srbi, kako nas stranci vide, a kako bismo mi voleli da nas vide i u čemu je tu problem? Bilo je tu raznih segmenata: srpska hrana, srpsko piće, kafane, kumovi, slave i sve ono što je karakteristično za nas. Ta serija je nastala tako što je urednik RTS, Zoran Stanojević, video predstavu i velikodušno mi ponudio seriju…

Sa suprugom, Kristinom Savić, u predstavi „Brak u stvari ljubav“

Porodično smo svirali i pevali neke pesmice

Gde ste i kako prošli dane izolacije, koliko vam je to teško palo, čemu vas je naučilo, čemu opomenulo?
Ova pandemija me pronašla u velikom spidu, što bi rekli klinci. Usred svakodnevnog celodnevnog snimanja serije „Igra sudbine“, presecanog probama „Sa druge strane jastuka“. Iz hiperaktivnosti u potpunu inhibiciju izolacije. Prve nedelje sam se dobro naspavao, a onda je san postajao sve ispresecaniji brigama o budućnosti našeg posla. Baš u to vreme pročitao sam da je Šekspir za vreme epidemije kuge tri godine bio u izolaciji i baš tada napisao neke od svojih najvećih dela. Kad je izašao iz izolacije, pozorišta nisu radila još deset godina, znači ukupno trinaest! Nije baš neki podatak za miran san. I ja sam iskoristio vreme izolacije da napišem novu predstavu za Kristinu i mene, pa se može reći da sam nešto i radio. Pored toga porodično smo svirali i pevali neke pesmice, snimali ih i kačili na moj instagram profil vladansavicofficial, gde ih možete pogledati. Jedna od lepih stvari izolacije je da smo svi u porodici bili sve vreme zajedno i s obzirom da se Marko sprema na studije u inostranstvu, bili smo više nego zadovoljni njegovim prisustvom.

Serija „Igra sudbine“ nastavila je da se snima. Ponovo ste u Ivanovom životu, šta to za vas znači?
Znači mi povratak u milione domova svakoga dana. Kažu mi nadležni da ta serija ruši sve rekorde gledanosti i da je to prosto fenomen. Znači mi najviše to što će mene, pozorišnog glumca, mnogi od televizijskih gledalaca sad doći da vide i u pozorištu.

Piše: Emina Ćirić,
fotografije: Aleksandar Krstović, Pozorište na Terazijama, privatna arhiva

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena