Virtuelno putovanje na Tahiti, u društvu jedine tamošnje Srpkinje: Moja rajska avantura

Tropska klima, bujna vegetacija i more bogato ribom čine Tahiti ostrvom blagostanja

Snežana Loyant Kostić sa suprugom

Snežana Loyant Kostić je jedina Srpkinja na Tahitiju ili jedina Tahićanka iz mesta Papeete koja brine da li je Beograd zavejan, dok je kod nje toplo, nekad pakleno vruće. Samo onaj ko se nije otisnuo daleko od svoje rodne kuće, taj ne zna kako nostalgija ume da se javi niotkuda u praskozorje i da zaboli duboko i oštro, kao nož. Da, to je moguće čak i u tahićanskom raju.
Na sreću, svuda su ljudi po malo nalik Srbima. Tahićani pišu „Vukovim pravopisom“ i govore „nema problema“ čak i kad je problem očigledan. Za razliku od nas, ne mudruju i nikom se ne podsmevaju. Pitanja Snežani Loyant Kostić rojila su se kao pčele. Krenuli smo redom. Kojim jezikom govore ljudi kojima je Bog dao da žive u raju? Kojim jezikom govore prelepe žene sa cvetnim vencem oko glave, koje su osvojile srce Marlona Branda, Žaka Brela, Gogena…?
„Tahićanski je prost jezik“, kaže Snežana, koja na Tahitiju živi već 27 godina, sa suprugom Brunom, Francuzom koji je svojevremeno bio direktor Francuskog kulturnog centra u Beogradu, i njihovom decom, ćerkom Tessom (27) i sinom Igorom (25). „Tahićani nemaju buduće i prošlo vreme. Tu odrednicu postižu samo jednom rečju na početku rečenice. Pravi Tahićani ne žale za prošlošću i ne prave planove za budućnost.
Sam jezik ima malo reči a jedna reč često ima više značenja. Pravila za čitanje ista su kao u srpskom. Prvih godina na Tahitiju Bruno me je zadirkivao: „Ako propadnemo sa restoranima, moći ćeš da budeš spikerka na tahićanskoj televiziji“. Ja sam tečno čitala tahićanske tekstove, sa tahićanskim akcentom (čist srpski akcenat), ne razumevši ni jednu reč. To me je jako zabavljalo.
Reči koje najčešće koristimo na tahićanskom su: ia ora na (zdravo), nana (doviđenja ili ćao), mauruuru (hvala), maeva (dobro došli), manuia (živeli!)… Na tahićanskom se „da“ kaže „e“ a „ne“ se kaže „aita“.

Tahiti: obilje voća, ribe i lepih žena. Na fotografijama su Snežanina i njena deca, Igor i Tessa

Aita pea pea

Koju tahićansku poslovicu često ponavljate?
Tahićani nemaju puno poslovica ali oni se nikada ne nadmudruju. Kod njih je sve „cool“. Poslovica koju smo svi usvojili i koja rezimira tahićanski život je „aita pea pea“, što znači „nema problema“. Divno je što to njihovo „aita pea pea“ čujemo i u najdramatičnijim situacijama. Uvek nađu načina da izgovore „nema problema“. I mi, Srbi, po tome ličimo na njih.

Umeju li Tahićanke da bacaju čini i u kojim prilikama to rade?
Meni su ovde moji tahićanski radnici uvek govorili da se čuvam „čini“. Kako da se čuvam, nikada mi nije bilo jasno. Rekli su mi da ne uzimam nikada ništa od nekoga nepoznatog, da ne pijem tahićanska pića ako ne poznajem osobu koja ih je pravila. Ovde je magija jako prisutna. Svako na nekoga baca čini! I biva omađijan. Bacaju pepeo, kosu, neke zamotuljke u dvorište ili kuću. Ja se od toga ne plašim ali i ne provociram sudbinu. Poštujem reč mojih radnika i tahićanskih prijatelja. Čuvam se od nepoznatih osoba.

Neutralna teritorija

Koje argumente je koristio vaš suprug Bruno Loyant kad vas je „nagovarao“ da se preselite iz Pariza na Tahiti? Da li biste promašili jedan rajski život da ga niste poslušali?
Bruno i ja nikada nismo stvarno živeli u Parizu. Mi smo na Tahiti otišli direktno iz Beograda. Bruno je uzeo „neplaćeno odsustvo“ u francuskoj vladi da bi posvetio što više vremena našoj ćerki Tessi, koja je rođena u januaru 1990. godine. Ja sam bila čvrsto rešena da nikada ne budem „žena diplomate“. Postavila sam uslov Brunu: zajednički život smo mogli nastaviti samo na neutralnoj teritoriju na kojoj bismo se profesionalno dokazivali. Moja je ideja bila Tahiti. Mi smo bili dva puta na godišnjem odmoru na Tahitiju gde je živela i još uvek živi Brunova porodica (roditelji, brat i sestra). Ja sam bila potpuno očarana ostrvom. Bilo mi je jasno da su ljudi koji žive na Tahitiju jako privilegovani jer su daleko od stresa i histerije megalopolisa. Njihov opušten način života me je fascinirao. Bruno je bio oduševljen mojim predlogom. Odmah se organizovao i sa bratom kupio jedan restoran da bismo mi imali svoj biznis. I tako je počela naša „rajska avantura“ koju ne bih nikada zamenila. Putovala sam po svim kontinentima, videla mnoge zemlje, ljude, običaje. Nigde nisam osetila tu lepotu i lagodnost življenja kao na Tahitiju. Za mene je prava sreća da živim na Tahitiju.

Snežana sa porodicom na ostrvu Moorea

Krug prijatelja

Sećate li se tačnog datuma kada ste kročili prvi put na Tahiti i utiska koje je to ostrvo ostavilo na vas?
Bilo je to u julu 1988. godine. Bruno i ja smo došli na godišnji odmor na Tahiti i proveli nezaboravnih mesec dana. U početku ostrvo Tahiti mi je izgledalo jako malo a grad Papeete kao neko naše veće selo. Nije bilo pozorišta, bioskop je bio dosta star, postojao je samo jedan tržni centar. Brzo sam shvatila da je ogromna greška tražiti evropski način života na ovom rajskom ostrvu. Priroda i ljudi učinili su svoje. Tahiti je teritorija koja se ne može porediti ni sa čim na svetu: svuda zelenilo, ogromne tropske biljke sa neverovatnim cvetovima, tirkizne lagune… Ljudi ležerno obučeni, okićeni cvećem, nigde ne žure… Bruno mi je otkrio čari ronjenja sa bocom i ja sam iskoristila to vreme da dobijem diplomu za prvi nivo ronjenja do dubine od 29,5 m. Upoznavanje sa morskim svetom bilo je za mene neverovatno iskustvo. Ronjenja mi nikada nije bilo dosta, jer sam ga svaki put drugačije doživela. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim da se ja na ovom tropskom ostrvu osećam kao kod kuće i iskreno sam poželela da tu ostanem neko vreme.

S kim ste se prvo sprijateljili na Tahitiju?
Pravi Tahićani su divan i jednostavan narod. Tačno je da se oni nikome ne podsmevaju, zapravo ne obraćaju pažnju na vaš izgled, niti na vaše bogatstvo ili siromaštvo. Sa njihovim prilaskom na „ti“ i njihovim blagim osmehom, uspešno ruše sve granice. Nemaju nikakvih religijskih predrasuda, u koje su Evropljani „zabarikadirani“. Bruno i ja smo vrlo brzo napravili širok krug prijatelja. To su uglavnom ljudi koji su rođeni iz mešovitih brakova (Tahićani, Kinezi, Francusi, Englezi…). To je ovde toliko normalno i spontano, da ja za većinu ne znam kog su porekla tačno. Moja ćerka Tessa živi sa Vaimanom koji je rođen na Tahitiju. Vaimanov deda je Francuz, baka pola Tahićanka – pola Kineskinja a mama mu je sa Reunionskih ostrva. Takvu mešavinu samo ovde možete naći.

Pod uticajem „došljaka“ Tahićani su poklekli pred porocima. Piju i napijaju se strašno

Cena struje

Kako se Tahićani snalaze da zarade novac za život, s obzirom da je Tahiti jedno od najskupljih mesta na svetu?
Kada smo mi došli, pre 27 godina, Tahićani su radili samo da bi zadovoljili određene potrebe. Ako bi želeli da kupe televizor ili frižider, radili su dok ne zarade dovoljno da ih kupe. Uvek je jedan član tahićanske porodice radio a ostali su koristili njegovu platu za osnovne životne potrebe. Tahićani su velikodušan narod. Kada imaju, lako podele. Kada nešto nemaju, to za njih nije važno. Imaće drugi put! Vremenom, navike su se promenile. Tahićani su počeli da štede, što ranije nikada nisu radili, da putuju i ulažu pare u nekretnine. Sada ozbiljnije rade, postali su ambiciozni. Rade sve poslove kao Evropljani, u skladu sa svojim diplomama.

Koliko košta struja na Tahitiju?
I kod nas na Tahitiju postoji jeftinija i skuplja struja, u zavisnosti od potrošača i zone. Za normalno domaćinstvo cena sa različitim taksama varira od 30 do 70 dinara po kilovatu. Reći ćete mi da to nije tako skupo jer mi na Tahitiju nemamo potrebe da se grejemo na struju. Naš problem je klimatizacija bez koje teško da možemo da funkcionišemo a znamo koliko su rashladni uređaji veliki potrošači struje. Zamislite sve naše klime, aparate za vodu i led, frižidere i, naravno, bazene (koji ovde nisu neki veliki luksuz).

Snežana Loyant Kostić sa ribom „papagaj“, ražom i ribom „kofer“ koja se naduje kao balon kada se uplaši

Deo plavih dubina

Iako vaš život liči na bajku, koje trenutke smatrate najtežim od kada živite okruženi tirkiznom vodom Pacifika?
Udaljenost Evrope i, naravno, Beograda često mi teško pada. Nostalgija je neizlečiva bolest koja se samo povremeno zalečuje dok ne dođe do nove krize. Nedostaju mi moji prijatelji, rodbina, izložbe, pozorišta, koncerti, kulturni život Beograda i Pariza. Povremeno osetim neodoljivu potrebu za duhom i ambijentom nekog velikog evropskog grada. Naravno, Beograd mi nedostaje najviše i sve činim da dođem što mogu češće.

Koje ste neistražene tajne života spoznali u dubinama Pacifika? U čemu je lepota ronjenja pod ekstremnim uslovima?
O mojim utiscima sa ronjenja mogla bih da napišem roman. Ronjenje obožavam! Kada ronim sa bocom, imam utisak da sam na neki način deo plavih dubina. Koralni sprud je ogromna kolonija, u kojoj živi raznobojni, prelep i neobičan svet. Možete desetinama puta roniti na istom mestu i nikada vam utisci neće biti isti. Ne znam da li se više divim neobičnim račićima, elegantnim ribama ili uzbudljivim školjkama. Priroda je učinila da su svi oni savršeno lepi. Naravno, nikada ništa ne bi trebalo dodirivati jer se većina tog šarenog morskog sveta brani otrovnim ubodom, koji ponekad može biti fatalan za čoveka.

Grbavi kit

Ronila sam među velikim ražama čiji raspon krila može da dostigne sedam metara. Potpuno su bezopasne za čoveka jer se hrane planktonom. U moru ispred naše kuće, na ostrvu Moorea, nalaze se pripitomljene sive raže sa kojima se redovno kupamo i igramo. Grbavi kitovi, bežeći od predatora, dolaze jednom godišnje u Francusku Polineziju da odgaje svoje mlade. Često sam plivala sa njima i uživala u njihovoj pesmi. Mužjak ispušta zvuke koji liče na pesmu i to se čuje nadaleko. Kitovi se takođe hrane planktonom i vrlo su pažljivi prema ljudima. Kod nas nikada nije došlo do konfliktne situacije između čoveka i kita. Prošle godine naša vlada je uvela zakon o zaštiti kitova koji propisuje način ophođenja ljudi prema ovim sisarima da bi im se što je moguće manje smetalo. Ta pravila svi strogo poštujemo.

Snežana Loyant Kostić: „Ronila sam u pećini sa preko stotinu ajkula. Plašim se jedino ajkule tigar“

Hranjenje ajkula

Imate li strah od ajkula?
Obično se svi jako plaše ajkula, iako u svetu puno više ljudi umire od napada slonova, zmija, krokodila, komaraca… Mi ovde imamo puno ajkula ali one nikada ne napadaju čoveka. Stručnjaci misle da je to zato što u laguni ima puno ribe, kao i da bi te iste ajkule napale ljude na otvorenom moru, gde se, naravno, niko ne kupa. Ja sam puno ronila sa ajkulama i uvek su me impresionirale svojom aerodinamičnom linijom. One kroz vodu samo klize. Čovek uopšte nema utisak da plivaju, jer im se ne pomera ni jedno peraje. Na ostrvu eolskog porekla Fakarava ronila sam sa preko stotinu ajkula koje su bile grupisane u jednoj „pećini“. Taj prirodni fenomen njihovog grupisanja niko nije znao da nam razjasni. Na ostrvu Rangiroa sakupljaju se ajkule čekićare. Impresivno ih je posmatrati. One se pare u januaru i tada se na jednom mestu nađe preko dvesta ajkula. Ima ih i jako velikih, dugih preko pet metara. Ni sa tom vrstom ajkula nikada nije bilo problema. Ovde nema bele ajkule, niti ajkule buldog, kojih se surferi najviše plaše. Naša najopasnija ajkula je ajkula tigar. Ona živi na otvorenom okeanu, na preko 50 m dubine, jako je opasna i niko od nas ne želi da je sretne. Grupe hrabrih ronilaca organizuju „hranjenje ajkule tigar“ gde ih namamljuju da isplivaju na površinu iz velike dubine. Neophodno je da tog dana bude dobra preglednost, da ne pada kiša i da je voda bistra. To je jako opasna i zabranjena aktivnost.

Duh Gogena

Koliko članova sada broji šira porodica Loyant na Tahitiju? U kojim prilikama se okupljate?
Kompletna porodica Loyant je na Tahitiju. Čine je Brunovi roditelji, brat Olivie sa suprugom i dvoje dece, kao i Brunova sestra Marina sa njenim suprugom i njihove dve ćerke. Bruno i ja imamo Tessu i Igora. Ne okupljamo se često jer svi puno radimo i puno putujemo a vikende koristimo za sport i svoje vanprofesionalne aktivnosti. Viđamo se za Božić i dečje rođendane.

Slikar Pol Gogen proveo je na Tahitiju svoju poslednju deceniju života, impresioniran jednostavnošću i neiskvarenošću ljudi. Da li je duh Gogena još uvek prisutan? Postoji li njegov muzej? Vole li ga Tahićani?
Gogen je sahranjen na ostrvu Markiz. Bolovao je od sifilisa. Nije imao novca da kupi lekove pa mu je apotekar davao lekove besplatno a Gogen je za uzvrat apotekaru davao svoje slike. Kada je apotekar umro, apotekarova supruga je spalila sve Gogenove slike jer su po njenom ukusu bile razvratne. Kao što znate, Gogen je bio inspirisan Tahićankama. Slikao je scene iz svakodnevnog tahićanskog života. U to vreme Tahićanke nisu pokrivale grudi, pa su na slikama obavijene tradicionalnim pareom i golih grudi. To je bio razlog što ih je apotekarova žena spalila. Ovde se Gogenovo ime puno koristi u komercijalne svrhe ali Tahićani ne pridaju naročitu pažnju njegovim slikama. Na Tahitiju su tri ili četiri Gogenove slike (niko od nas nije baš siguran u broj). One su deo privatne kolekcije prebogatih Tahićana–Kineza i ne mogu se lako videti. Znamo, takođe, da jedan prebogati biznismen ima u svojoj kolekciji ceo ragastol – okvir vrata koji je oslikao Gogen. Taj ragastol je od neprocenjive vrednosti. Imamo i muzej po imenu Gogena ali su u njemu samo kopije i nema niti jednog originala. To je sasvim normalno jer je tu vrstu umetničkih dela neophodno konzervirati na određenoj temperaturi i na određenoj vlažnosti vazduha. Tih uslova na Tahitiju nema.

Na kraju sveta

Tahiti je ostrvo blagostanja, koga nisu zaobišli mnogi poroci. U kojim porocima su Tahićani svetski rekorderi?

Klima, bujna vegetacija i more bogato ribom čine Tahiti ostrvom blagostanja. Nažalost, uticaj „došljaka“ je učinio da su Tahićani vrlo brzo poklekli pred porokom. Piju i napijaju se strašno. Lokalno pivo marke „Hinano“ je jako dobrog kvaliteta ali ga Tahićani konzumiraju ne po jednu ili dve flaše, već po jednu ili više gajbica od 12 flaša. Takođe piju i druga alkoholna pića koja mešaju sa sokovima ili pivom. Na udaljenim ostrvima Tahićani prave svoj alkohol od fermentisanog kokosa koji je užasno opasan za ljudski mozak. Alkohol često mešaju sa drogom „pakalulu“ (lokalni kanabis) i to su fatalne kombinacije koje dovode do smrtonosnih saobraćajnih nesreća, velikih tuča, seksualnog zlostavljanja…

Tahićanka Pola Gogena, lokalno „crno zlato“ i Marlon Brando, koji je oženio Tahićanku sa kojom je glumio u filmu.

Ne jure slavne

Od 250.000 turista koji godišnje stignu na Tahiti, iz kojih zemalja ih je najviše?
Tahiti je sa Japanom najskuplja destinacija na svetu. On je daleko od svih teritorija: do Los Anđelesa ima devet sati leta, Novog Zelanda sedam, Australije 10, Čilea 12 i do Japana 13 sati leta. Najbliži su nam Havaji do kojih ima oko šest sati leta. Turisti nam dolaze iz svih ovih zemalja po malo. Ima još i Brazilaca a od Evropljana najviše je Francuza, Italijana… Najčešće su to mladi ljudi koji dolaze na medeni mesec ili je to rodbina, odnosno prijatelji ljudi koji ovde već žive. U Francuskoj Polineziji je stacionirano više prekookeanskih luksuznih brodova. Turisti sa tih brodova posećuju Tahiti i ostala ostrva. To su najčešće američki turisti više srednje klase. Inače, Francuska Polinezija je u celini poznata po jako visokom i skupom turizmu. Nekoliko hotela na ostrvu Bora Bora i Hotel „Brando“ na ostrvu Marlona Branda, Tetiaroa, privlače zvezde iz šou biznisa i svetske bogataše. Jedna noć u jednom od luksuznih hotela košta preko 5000 evra. Javne ličnosti jako vole Tahiti jer ih ovde niko ne juri i ne slika. Tahićani ne obraćaju pažnju na popularne osobe, indiferentni su na njihovu slavu. Naprotiv, osećaju ponos kada zaštite nekog poznatog gosta od radoznalih pogleda i paparaca.

Feta sir na Tahitiju

Gde se nalazi vaš restoran L’Oasis, šta je specijalitet kuće i ko su vam glavni gosti?
L’Oasis je dnevni restoran u kome se služi doručak i ručak. Nalazi se u samom centru Papeetea, preko puta katedrale. Naši glavni gosti su ljudi koji rade u blizini L’Oasisa. Naravno, naš restoran turisti ne mogu da zaobiđu. Privlače ih sveže ceđeni sokovi, Hinano pivo kao i specijaliteti od žive ribe. Tuna je u Francuskoj Polineziji fantastičnog kvaliteta. Koristimo je najviše živu, pripremljenu u formi karpaća ili tartara. Specijalitet – salatu od žive ribe u svežem kokosovom mleku sa zelenim limunom, svi obožavaju i svi obavezno probaju. Mi takođe spremamo i dnevna jela od ribe ili mesa. Sve je sveže i napravljeno u našoj kuhinji. Takođe smo poznati po slatkišima. Naši specijaliteti su tart od tropskog voća i jabuka, čokoladni mus kao i osvežavajući kupovi sa voćem i francuskim sladoledom. Na našem jelovniku uvek se nađe neko iznenađenje jer puno eksperimentišemo, unosimo nove začine i kreiramo nova jela. Nametnula sam feta sir u više jela i to se našim gostima jako sviđa. Po profesiji nisam kuvar ali jako volim kuhinju, puno čitam i inspirišem se našom balkanskom kuhinjom kao i specijalitetima japanskih kuvara. Ne plašim se improvizacije, imam profesionalne kuvare koji me prate i zajedno uvek uspevamo da izmislimo nešto novo da obradujemo naše stalne goste i prijatelje.

“Tahiti je sa Japanom najskuplja destinacija na svetu”, kaže Snežana Loyant Kostić

Crno zlato

Koliko koštaju crni biseri, poznati kao „tahićanski dijamanti“? Dajte nam savet za njihovu kupovinu?
Crne perle su tahićansko „crno zlato“. Predivnih boja i odsjaja, potpuno su očarale najveće svetske zlatare. Jedna perla može koštati od 20 do više desetina hiljada evra. Sve zavisi koje je veličine, koje je boje i odsjaja, kao i koje je debljine nakra kojom je perla obložena. To se proverava rendgenskim pregledom perle. Jako je važan njen oblik. Najskuplje su potpuno okrugle. Crne perle bi trebalo kupovati kod proverenih odgajivača i u zvaničnim radnjama za prodaju perli. Svaka perla mora imati svoj sertifikat i opis. Ako ga nema, onda je to otpadna perla koju je trebalo uništiti jer nije odgovarala standardima za prodaju. Onaj koji je prodaje, ne poštuje zakon o prodaji perli.

Da li su tahićanski štapići vanile zaista najukusniji na svetu? Da li je taj ukus tako zanosan da opravdava cenu od 700 evra po kilogramu?
Tahićanska vanila je izuzetnog kvaliteta, mirisa i ukusa. Ima tretman luksuznog proizvoda kao da je dragi kamen ili plemeniti metal. Već nekoliko godina njena cena je preterano visoka i mnogi čuveni poslastičari traže načina da je zamene vanilom „burbon“ sa Madagaskara, koja je takođe jako dobra i skupa. Kao što znate, vanila je orhideja i potrebno joj je vremena da poraste. Odrasla biljka daje plod – vanilu samo nekoliko godina i onda je potrebno posaditi nove biljke. Odgajati vanilu je mučan posao, vezan za veliki rizik jer je samu orhideju teško sačuvati od biljnih bolesti i parazita. Orhideja ne daje sama po sebi plod. Neophodna joj je pomoć ljudske ruke da bi se cvet oplodio i da bi skupocena vanila počela da raste. Dalje, kada je vanila zrela ona mora da se osuši da bi dobila aroma. Takva vanila puno gubi u težini u odnosu na svež plod. Svi ti faktori utiču na cenu. Verujem da će se vremenom ta cena ipak spustiti jer ima novih odgajivača kojima je potrebno vreme da izađu na tržište. Bez obzira na cenu, na Tahitiju smo navikli na miris i ukus naše vanile i uvek je imamo u kući. Koristimo je za pripremu kolača, slanih jela i predivnih koktela sa ili bez alkohola.

 

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena