Veterinar iz Pecke, koji uzgaja samo srpske autohtone rase: „Dosta su životinje radile za nas. Sada nek radimo mi za njih“

Izlet na imanje „Sokolske kolibe“ najbolje je napraviti nedeljom. Po dogovoru, tamo može da vas sačeka i jagnje u furuni, pita domaća… To je jedina farma u Srbiji na kojoj su životinje – svoje na svome. Njihov je jedini zadatak da budu zdrave, jer nose gene koji će biti dragoceni u budućnosti

„Mene ovde sve podseća na detinjstvo, doživela sam flešbek!“, uzviknula je jedna članica ekipe Ona magazina, kada smo se našli na imanju Igora Rabata na planini Rožanj u zapadnoj Srbiji. Igor je veterinar iz Pecke, koji je na Rožnju, koji pripada Sokolskim planinama, podigao „Sokolske kolibe“. To je farma životinja na 900 m nadmorske visine, u kojoj četvoronošci vode glavnu reč: jedu šta vole, rade šta vole, prilaze onome koga vole… Čovek je tu ako nešto zaškripi, ali čini se da sve klizi kao po loju.

„Sokolske kolibe“ su jedinstveno mesto u Srbiji, gde su pod jednim krovom sve stare, autohtone, srpske rase životinja: krava buša, planinski konj, karakačanska ovca i vitoroga pramenka, bosanski tornik, balkanski magarac i balkanska koza, svinja mangulica… Kako se radi o životinjama u izumiranju, „Sokolske kolibe“ su i banka gena. Štalu u kojoj zimuju njegovi ljubimci, Igor je nazvao „Arka“, aludirajući na Nojevu barku.

Za životinje koje gajite na svom imanju kažete da ne mogu biti više naše nego što već jesu?

Igor Rabat: Nabavio sam životinje koje su sa ovog podneblja – Podrinja i koje su deo naše tradicije. Radi se o iskonskim životinjama, koje su pre uvoza, selekcije, genetike, pre nego što se nauka umešala, živele ovde. Ljudi su od njih dobijali hranu, mleko, meso… Sve je to bilo u mnogo manjim količinama nego danas, ali mnogo kvalitetnije. Potreba za što jeftinijom hranom, u što većoj količini, dovela je do toga da mi sada imamo industrijske životinje koje skoro ceo svoj vek provedu u kavezima, od rođenja do klanja.

Banka gena

Po zanimanju ste veterinar. Kakva je razlika između industrijskih i autohtonih životinja?

I.R: Radim kao seoski veterinar već 20 godina. Danas se susrećem sa afričkom kugom svinja, koju smo na fakultetu samo pominjali kao bolest. Šta je poenta moje priče? Moderne životinje, koje su stvorene da daju što veću količinu mesa i mleka, izgubile su sposobnost samostalnog imuniteta. Sada to nauka leči, popravlja, okreće-obrće… Autohtone životinje imaju jak imunitet, jake i zdrave gene. I jedina mogućnost da se popravi imunitet kod životinja od kojih mi danas živimo, jeste da se malo vratimo u rikverc i da se iskoriste geni iskonskih životinja. A te gene koji će ih spasti – moguće je čuvati samo na izvoru. Preporuka Svetske zdravstvene organizacije svim vladama sveta je da sačuvaju svoje genetičke resurse.

Po ekonomskoj računici 21. veka izvorne rase su neisplative?

I.R: Tačno je da niko danas ne može da drži moje krave, ovce ili konje da bi živeo od njih. Ali ne zaboravimo da su sav teret istorije čovečanstva podnele te životinje. Svi ratovi, svi putevi, sve pruge, sva zemljoradnja rađena je sa izdržljivim planinskim konjićem, dok nije uvezen engleski kasač i druge veštačke vrste konja. Autohtone životinje su sposobne da prežive same, moderne ne mogu bez veštačke hrane. Ne bi mogle ni da se šetaju ovde, sa težinom od skoro jedne tone.

Krava buša

Koju ste životinju prvu doveli na Rožanj i kada?

I.R: Kobilu Stelu, pre godinu i po. To je baš ta kobila koja je rodila mule. Nju sam kupio još kao ždrebe. Ona je prva, ona je kraljica. Doduše, sakupljao sam životinje šest-sedam godina i čuvao ih po selima, kod prijatelja. „Sokolske kolibe“ su moja dugogodišnja ideja, moj san.

Šta bi trebalo da znamo o kravi buši, koja je othranila naše pretke?

I.R: Buša je kravica koja raste do 250 kg težine. Krave koje se danas drže u Srbiji, teške su do 800 kg. Buša daje tri litra mleka dnevno, moderna krava do 35 litara. Bespotrebno je govoriti o kvalitetu mleka. U mleku buše je dobar protein, u mleku industrijskih krava –loš. On može da dovede do šizofrenije ili insuficijencije srca. U industrijskim mlekarama moraju da uklone taj protein. Stoga se naučnici pitaju da li je mleko danas za ljudsku ishranu ili nije. Buše se tek sa dve i po godine pare. Sa tri-četiri dobijaju mladunče i mleko. A industrijske krave se sa nepunih godinu dana pare i već sa dve ulaze u proizvodnju mleka.

Jagnjad od iskona

Koje vrste ovaca gajite na vašem imanju?

I.R: Vitorogu pramenku. To je jedna stara ovca, koju sam video na arhivskim fotografijama Visokih Dečana i Pećke patrijaršije. U Srbiji je ostalo još oko 300 takvih ovaca. One imaju otvoreno runo, koje pada u dugim pramenovima. Kod modernih rasa vuna je mekša, ali je na uštrb finoće runo zatvoreno. Kada te ovce pokisnu, sva vlaga ostaje u krznu i naravno slede bolesti i infekcije. Vitoroge pramenke ne mogu da pokisnu jer se kapi kiše slivaju niz njihovo runo. Predivo od njihovih dugačkih vlakana je čvrsto. Ćilimi naši, zaboravljeni, mogu godinama da traju. Proizvodi od mekše vune se kidaju, jer je vlakno kratko.

Na imanju gajimo i karakačansku ovcu, koju sam doneo sa Stare planine. Dok je u uzrastu jagnjeta ona je crna, potom njena dlaka sedi. Karakačanska ovca je sa Ilirima naselila balkanske prostore. Služila je da naši stari imaju belu, crnu i sivu vunu.

Po čemu su vaše koze specifične?

I.R: To su balkanske koze. Svaka je drugačija. Ne postoje na svetu dve identične koze. One su se šišale da bi dale kostret svih boja: belu, braon, crnu… Kostret se koristila za finije radove, za šare. U stara vremena nije bilo farbanja tkanine.

Da li je i vaša živina od iskona?

I.R: Imamo stare kokoške, čije je žumance žuto. Ali one svaki drugi-treći dan snesu jaje a ne jedno do podne i jedno od podne. Naše guske su opasne. To su pouzdani čuvari imanja. One pre osete opasnost nego psi. Mi ovde gajimo bosanskog tornjaka. To je ovčarski pas, ime je dobio po toru. On je jedini, pored šarplaninca, koji se usuđuje da se suprotstavi vuku ili medvedu. Ne može da ih pobedi ali može da napravi lavež i to je nama dovoljan znak. Kod drugih pasa je urođen strah od vuka. Čim osete njegov miris, oni pobegnu. Ujutru čovek nađe štetu na imanju.

Pametni magarci

Čudno je da svi vaši magarci imaju krst na leđima?

I.R: Ljudi ne primećuju da svaki magarac na svetu ima krst. On je sveta životinja kod hrišćana. U Bibliji piše da je bio Isusov pratilac od rođenja do smrti. Magarci su takođe služili za donošenje vode kad nije bilo vodovoda, da bi ljudska vrsta opstala. Mleko je njihovo jako kvalitetno i lekovito, opet zato što su to jako male količine. Da bi se dobilo pola ili jedan litar, čovek mora da bude 12 sati pored ženke magarca. Toliko sati u toku dana ona luči mleko.

Magarci sa vaše farme prilaze ljudima bez zazora?

I.R: Magarci su divne životinje, plemenite, ljupke. Ako se jednoj od naših 18 ženki magarca neko obrati, one sve dolaze i čulje uši da saznaju šta se priča. Neverovatne su. Izuzetno pametne. Kontakt sa njima je nešto normalno i prirodno. Kad turisti dođu, neki se plaše, neki ne, ali kad provedu vreme na imanju, ja vidim na njihovim licima – da su srećni. A zašto? Zato što su u prirodi. Deca plaču kad polaze, neće da se rastanu od magarca.

Kako se zovu bebe i tinejdžeri domaćih životinja?
Mladunče krave i bika je tele a tinejdžer june/junica.
Mladunče kobile i konja je ždrebe a tinejdžer ome.
Mladunče ovce i ovna je jagnje a tinejdžer šilježe.
Mladunče svinje je prase a tinejdžer nazime.
Mladunče koze i jarca je jare. 
Mladunče magarca je pule.

Zov prirode

Ko vas je zarazio ljubavlju prema autohtonim životinja?

I.R: S godinama provedenim na poslu, kad sam video koliko taj svet nestaje, kako nema nade da neko drži te životinje, da ih gaji, ja sam onda odlučio – ja ću. Životinje su moja ljubav od malih nogu. Završio sam zato i veterinu. I sve što imam u životu, i što sam naučio, i prošao, sve sam zaradio na životinjama.

Da se našalimo malo: da li je vaša žena tražila razvod zbog „Sokolskih koliba“?

I.R: Moja žena je profesor informatike, ali mi živimo od mog posla – veterine. Neko je ribolovac, neko lovac, neko skijaš, valjda svaki muškarac mora da ima neku drugu ljubav. Nije joj baš bilo pravo ali lepo je i njoj ovde. Nju malo više boli što ja dosta vremena provodim na Rožnju, ali deca će porasti pa ćemo moći da budemo zajedno ovde. Sticajem okolnosti sad nam dolaze i turisti. I oni finansiraju imanje. Dokle god oni budu dolazili i dokle god ja budem mogao, držaću životinje. Cela priča je zbog njih. Dosta su životinje radile za nas. Sada nek radimo malo mi za njih.

Kako ste se odlučili da turistima dozvolite dolazak na vaše imanje?

I.R: Živeo sam u Beogradu, sa suprugom, za vreme studija i kad sam se zaposlio, ali ja jednostavno nisam mogao da zamislim da provedem ceo svoj vek u gradu. Napustio sam posao u Beogradu, došao u Pecku i postao samostalni veterinar. Nisam se pokajao. Kad sam na Rožnju napravio prvu kolibu, dosta mojih prijatelja iz grada je došlo, pa smo išli u šetnju po planini, hodali bosi po travi, brali gljive, kupine, pekli jagnje… I među turistima danas najviše je ljudi iz gradova. Ima ih i iz sela. Generacije iz tridesetih godina prošlog veka možda pamte ove životinje. Već generacije posle toga ne znaju kako izgledaju naše krave buše. Dosta ljudi ima čak averziju prema selu i životinjama. Trudim se da im pokažem da su tradicionalne vrednosti skroz OK, da je normalno živeti i raditi ovde.

Kupanje u šumi 
Igor Rabat je preuzeo japansku tradiciju i svoje goste vodi na kupanje u šumi. O tome priča: „Bitno je da prvo doživimo jedan blag fizički zamor, da nam puls i disanje budu ubrzani, a onda se pravi pauza u jako gustoj šumi. Najbolje u bukovoj i borovoj. Svako drvo ima svoj imuni sistem, čije se dejstvo oseća u krugu od šest-sedam metara. Drveće tako brani sebe od virusa i bakterija. Mi udišemo taj imuni sistem biljaka. Pola sata disanja u takvoj šumi dnevno i mi za tri meseca podižemo 100 posto svoj imuni sistem. 

Stela i Boško

Na nekoliko drvenih tabli na imanju citirate Bibliju?

I.R: Nisam izraziti vernik ali jednostavno poštujem sve to. Kad čovek radi iskreno i bez loših namera, verujem da to mora da ide kako treba. Znate li da je naša planina Rožanj mistična? Tu duvaju neki posebni vetrovi. Nedaleko je Petrina stena. Priča se da je u doba Rimljana na tom mestu postojao grad Petras. Po jednoj legendi opet, devojka Petra koja je povedena iz sela Carine, po zakonu prve bračne noći na Soko grad, što je bilo poslednje tursko uporište na Balkanu, skočila je sa stene i poginula.

Na Petrinoj steni je u Prvom svetskom ratu poginuo i Vladislav Ribnikar, osnivač „Politike“. Postoje šančevi koji svedoče o velikim i teškim borbama. Austrougarska vojska je napala Srbiju i tu, na potezu Petrina stena, Mačkov kamen do Zvornika, bila je glavna odbrana Valjeva i Beograda.

Na pešačkoj razdaljini od nas je i manastir Sv. Vasilija Ostroškog. Njegove dve monahinje, Darija i Paraskeva, i ja – jedini smo stanovnici planine Rožanj preko zime. Preko leta dosele se tu i pastiri.

Da li vam se desilo da se razboli neka životinja na farmi?

I.R: Ne, nije. Bilo je fizičkih povreda ali klasičnih bolesti nije bilo. Životinje jedu prirodnu hranu, one biraju koliko će uzeti čega, ne dozira im se ništa.

Ima li prinova?

I.R: Ima, i kod ovaca i kod konja. Od junica nema, one su još mlade, ali sledeće godine verujem da će biti i teladi.

Da li se sve životinje prirodno pare?

I.R: Pare se same, ali kontrolisano. Ne može se dozvoliti parenje u srodstvu.

Kako je na svet došlo mule? Kako je magarac Boško osvojio srce kobile Stele?

I.R: Stela se parila s kim je trebalo, sa pastuvom sa kojim nije bila u srodstvu, ali nije ostala ždrebna. Pustili smo je posle toga, međutim, dobili smo mule. Nek je živo i zdravo, šta fali? Mule ima boju konja, ali ima i krst na leđima, i velike uši… Kad se pare dve različite vrste, dobija se samo jedna generacija. Takve životinje su neplodne. Ljudi su ih ranije ukrštali namerno da bi dobili jaču i izdržljiviju vrstu, robusniju za radove: oranje njiva i izvlačenje drva iz šume.

Wellness u prašini

Sve vaše životinje su čiste. Ko brine o njihovoj higijeni?

I.R: One same. Legnu u travu i valjaju se. Ili u prašinu. Da li ste primetili da su divlje životinje uvek čiste? Ako im odgovara – izaći će na kišu, ako im ne odgovara – skloniće se. Sve je to prirodno. Biće ružno ovo što ću sada reći ali mi, ljudi, najgora smo životinjska vrsta. Mi sve pokvarimo. Životinjama ne treba ništa. Samo ljubav!

Da li postoji ljubav među životinjama?

I.R: Kako da ne.

Zoran Mirčetić, radnik na imanju: Evo kad je Stelu zaskočioBoško, šta je to drugo nego ljubav? Postoji jedna tačka na vratu kobile, koju magarac pronalazi bez greške. Tačno zna gde treba pritisnuti da ona bude mirna.

Vi ste vlasnik imanja na kom su „Sokolske kolibe“. Pored svoje,nešto zemlje ste i zakupili?

I.R: Nisam zakupio. Nešto sam dobio na korišćenje, za pašu. Dosta ljudi mi je dalo planinsko, zdravo seno da im ne bi zarasle livade.

Koliko životinje nose svoje mladunce?
Ovca nosi svoje mlade pet, krava devet, kobila 11 a magarica 12 meseci.  

Srpski safari

Da li ste vi srećan čovek?

I.R: Ja jesam srećan. Imam dva divna sina i divnu ženu, koji me podržavaju u svemu. Pored toga, gledam moj san kako postaje java. Imam 12 konja i mulu. I dvadeset magaraca. Negde oko 120 ovaca i koza. Pet goveda, pet pasa, dve mačke, šest gusaka, jednu mangulica, dva pauna… Paune sam dobio na poklon od mog šuraka, iako nisu naša životinjska vrsta. Ukupan broj grla na imanju nemam u glavi. Ali kad bi mi nedostajala jedna životinja, ja bih to primetio.

Posmatrajući životinje kako pasu, primećujemo da se svaka drži svoje rase…

I.R: Da, uglavnom su krave s kravama, konji s konjima… Svako sa svojim društvom.

Na vašem imanju vlada mir, koji presecas vremena na vreme njakanje magarca. Da li životinje pričaju među sobom?

I.R: Komunikaciju imaju, ali nema tu nekih emotivnih izliva. Nema onog – da se ja pomerim da ti piješ vodu. Preživljavanje je njihov osnovni zakon.

Da li su životinje plemenitije od nas?

I.R: Jesu. Spokojnije, mirnije… Jako malo potreba imaju. Da li primećujete dok sedimo i gledamo u njih, koliko one utiču smirujuće na nas? Putovanje na Rožanj zapravo je„srpski safari“.

Sneg i vukovi

Kakve su zime na Rožnju?

I.R: Zime su jako teške, surove, duge. Dok traju snegovi, od polovine novembra do kraja maja, životinje hranimo planinskim senom jer one ne bi mogle da podnesu veštačku hranu. Magarci su jedno vreme bili na čuvanju kod čoveka koji ima gradsku vodu na svom imanju. Nisu hteli da taknu njegovu pojilicu, on je morao da im donosi u kofi vodu sa izvora. Konji su pili vodu iz vodovoda ali magarci ni slučajno.

Ima li na Rožnju vukova?

I.R: Ovde ima dosta vukova, ne smemo da pustimo životinje na pašu kad je magla.

Zašto se divite vuku?

I.R: Divim se njegovoj inteligenciji, njegovim savršenim taktikama. Lovci ga nikad nisu ubili prevarom, već je neka slučajnost uvek bila u pitanju. Nikad nisam video vuka a tragova sam video milion. On oseća čoveka, tačno zna šta mu čovekmisli.

Ima li medveda na vašoj planini?

Na Rožnju imamo tri medveda. I suri orao se gnezdi već nekih 10 godina a u poslednje dve godine imamo dva para beloglavog supa. Oni su došli iz kanjona Trešnjice, udaljenog tri kilometra. Narod je smatrao da im beloglavi sup uzima stoku, pa su lupali njegova jaja. A beloglavi sup je lešinar. Kad neka životinja ugine, on to počisti.

Za beloglavog supa seljani misle i da je veštica?

I.R: Pre neku godinu me zove čovek iz jednog sela i kaže: „Doktore, dođi, nešto je na štalu sletelo. Da li je veštica ili nije, mi ne znamo šta je.“ „Što mene zovete?“, pitam ja. „Ti si doktor“, odgovara čovek. Nije mi bilo baš prijatno, stigao sam u suton. Vidim da su se ljudi uplašili, nije šala. Pogledam „vešticu“ i shvatim da je beloglavi sup. Obavestim NVO„Natura“ iz Valjeva. Međutim, sup je sledeći dan pao sa štale. Donesem ga u ordinaciju. Dam mu infuziju. Imao sam mesa od pregleda svinja, dam mu i on pojede. Bio je to mladi ptić sa Uvca. Pošto je bio čipovan, znalo se da je tog dana leteo do Budimpešte. Na putu nazad, iznemoćao je i pao. Ne kaže se zalud: Orlovi rano lete…

Za razliku od ptica, ljudi moraju kopnenim putem do vas. A put do „Sokolskih koliba“ je, na poslednjoj deonici od par kilometara, jako loš…

I.R: Jeste, ljudi dođu, put ih slomi, ali se relaksiraju tokom dana. Svi odu nasmejani i zadovoljni. Asfaltni put će jednom proći, bilo bi dobro da to može da se ubrza. Žao mi je ljudi koji bi došli, ali neće ili ne smeju zbog puta. Ovde je jako zdrava sredina, ukrštaju se mediteranski i kontinentalni vetrovi. Imamo i odličnu vodu, baznog karaktera. Slična je Prolom vodi. Utiče pozitivno na štitnu žlezdu. Kod nas je sve dobro, sve može ali bez puta – nema ništa.

Klinka planinka
Na imanju „Sokolske kolibe“ jedna grupa osnovaca iz Beograda imala je jednodnevnu radionicu „Klinci na planini“, gde je akcenat bio na lekcijama o vuni. Prepešačili su 16 kilometara, šišali ovce, naučili razliku između neopredene i opredene vune. Pomoću razboja napravili su tkanice. Igor Rabat priča: „To će im ostati za ceo život. Jednom mi se javila jedna simpatična devojčica na ulici i da bi mi objasnila ko je, uzviknula je: Ja sam klinka planinka!“

Tekst i fotografije: Branislava Mićić