Lako je diviti se nekom kada gledamo u prošlost koju možemo samo zamisliti a razumeti tek uz nesebičnu pomoć mašte. Često je neshvatljivo da su stvari i pojave, danas tako svakodnevne i podrazumevajuće, nekad bile nemoguće, pa i čudne. U naše vreme kada je vrhunski ideal samoljublje, egoizam i lično blagostanje, nezamislivo je da su mnogi muškarci a posebno žene bili spremni da učine sve i daju celog sebe ne bi li povukli ili pogurali svoju zemlju i ljude u njoj, napred.
Za svoj ideal napretka neretko su žrtvovali sve a mogli su mirne duše da prožive lagodan život, okrenuti samo sebi. Biti prvi u mnogo čemu je teško a još teže da osvojena sloboda i mesto postanu i ostanu tekovina za budućnost. Jedna od tih, ipak malobrojnih, koja je utekla sudbini srpske žene s kraja 19. i početka 20. veka, ostavivši trajan trag za sobom a da taj trag jedva iko primećuje, bila je Marija ‘Maga’ Magazinović.
Kraljevsko držanje
Bila je neobično vitka, dugog i lakog koraka, lica optočenog zagasito crnom kosom, kraljevskog držanja i otmenih manira. Oči, ni crne ni plave, koje sijaju borbu i za koje pojam predaje ne postoji ali ipak i sanjalačke, nemirne, zagledane ‘tamo negde’ i radoznale.
Rođena je u Užicu 1. odnosno 14. oktobra 1882. u porodici zanatlije Riste i domaćice Stane. Od starina oni nisu bili Užičani. Magazinovići su se iz Metkovića preko Trebinja i Mostara našli u Užicu. Jedna nadasve borbena i istrajna familija. Majka joj je pak bila poreklom iz Dervente, pa je tako u uzburkanu Maginu krv ušla i kap bosanske usporenosti i smirenosti, onaj prirodni dar za trenutak kada treba stati i uzalud ne jurišati. Doduše Maga u svom dugom životu takvih mirnih dana nije imala mnogo.
Pozorište i igra
U Užicu završava osnovnu školu i realnu gimnaziju. Tada otac Risto dobija posao terzije u Narodnom pozorištu. U srpskoj prestonici završava Višu devojačku školu. Zbog nedostatka novca, od 1898. do 1902. godine bila je vanredni student Filozofskog fakulteta, ali zbog svog talenta i marljivosti prelazi na redovne studije. Godine 1904. diplomirala je kod profesora Brane Petronijevića. Međutim, njen život je tekao u dva pravca koji su se preplitali i dopunjavali.
Pošto joj je otac radio u Narodnom pozorištu, jedna od privilegija je bila što je nedeljom mogla sa treće galerije da gleda pozorišne predstava. Ti trenuci u pozorištu će je do kraja života vezati za umetnost. Uz pozorište ona neumorno igra i peva u Kulturno-umetničkom društvu „Obilić“. Ples odnosno igra će biti njen životni poziv.
Koliko je bila oduševljena plesom i igrom svedoči jedna njena dnevnička beleška sa prvog gostovanja u Jagodini: „Imala sam krem haljinu od batista sa sitnim plavim tačkama. Igrala sam u cipelama koje mi je nana kupila u radnji…. u Vasinoj ulici… A kakvo je uzbuđenje nastalo posle koncerta, na igranci u ‘Šarenoj kafani’! U zagrljaju partnera igrala sam kao da letim…“.
Klub studentkinja
Koliko god bila oduševljena plesom, sa još većim žarom je započela borbu za ravnopravnost žena a posebno za pravo da se sve, a naročito siromašne devojke, školuju. Tražila je da dobiju slobodni izbor zanimanja i zaposlenja van kuće sa jednakom platom kao muškarci. Osnovala je 1903. „Klub studentkinja“ čije su članice neumorno prevodile tekstove socijalistkinja i filozofkinja Elene Kej, Lili Braun, Klare Cetkin i dr.
Da scena bude još uzburkanija, u Beograd dolaze: nemačka feministkinja Kete Širmaher, danska književnica i borac za ženska prava Karin Muhaelis a tu su, naravno, i engleske sufražetkinje. Želeći da pokaže da za žene nema objektivnih granica, uz Filozofski, Maga upisuje i Pravni fakultet, postavši tako prva studentkinja prava u istoriji te ustanove. Po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, ona će napustiti studije prava smatrajući da je „otvorila vrata Pravnog fakulteta ženama“.
Uz sve aktivnosti i studije, zbog večite novčane oskudice, uglavnom za potrebe Narodnog pozorišta, prevodi Maksima Gorkog, Henrika Sjenkjeviča i druge.
Ženski svet
Upornost ali i obrazovanje će učiniti da postane prva praktikantkinja u Narodnoj biblioteci, kao i nastavnica u Višoj devojačkoj školi. Njen talenat je zapazio i vlasnik tek osnovanog lista Politika, Vlada Ribnikar. Tako će Maga u vreme kada je najveći uspeh žene bio da se dobro uda, početi da krči put ženama u novinarstvu. Postaće prva žena novinar i prva urednica. U Politici će uređivati rubrike Ženski svet i Feljton.
Da postane stalni saradnik Politike, sa dva zlatnika akontacije, preporučiće je uvodnik pod naslovom Obrazovanje ženskinja u Srbiji. S vremenom stiče poštovanje muških kolega a posebno njen ironični i sarkastični stil pisanja o navikama provodadžisanja, pokondirenosti mladih devojaka, balskog ‘pirlitanja’ i udaja za ‘dobre prilike’.
Pile moje
Zbog njenog beskompromisnog i krajnje ozbiljnog stava po pitanju ženskih prava bila je i predmet dobronamernog peckanja vlasnika Politike. On je voleo često da joj proriče kako će se jednog dana srećno udati za oficira. Govorio joj je: „Gospođice Mago, nećete uteći sudbinama tolikih žena. Utopićete se i vi u tu prosečnost. Sa zasukanim rukavima, opasani belom keceljom i zarumenjeni od šporeta, kao i sve ‘poštene žene’, pažljivo ćete stavljati na sto činiju sa supom, dok će vaš oficir otpasati sablju, skinuti mundir i podvrnuti rukave od košulje, pa kusajući slatko supu uštinuće ženicu za obraz i reći joj: ‘Pile moje’, a potom pevušiti ‘Rado ide Srbin u vojnike’.“ Ali Maga će uteći sudbini.
Zagledana u Evropu
Uprkos svim uspesima i aktivizmu, Maga je ostala zagledana u umetnost i igru. Dok je Srbija prvih godina 20. veka bila okrenuta prečim poslovima a pozorišna publika polako sazuvala opanke i čistila blato sa tek kupljenih cipela i gospodskih odela, trudeći se da koliko-toliko uhvati korak sa svetom, Maga je bila zagledana u Evropu. Pre svega u Minhen i Berlin, tadašnje prestonice modernog plesa i glume. Moderne umetnosti uopšte. Za njene vizije nije bilo mesta u Srbiji. Bilo je prerano.
Koliko god u dubini sebe bila moderna i želela to da javno iskaže, bila je svesna da ta modernost mora biti kontrolisana i u okvirima koje dopušta trenutak, inače bi je očas posla proglasili ludom ili nastranom. Tako je naučila da vodi dvostruki život. Javno je bila u okvirima dopuštenog a u sebi je osvajala slobode. Korak po korak.
Pre svega čita zabranjene ili nepoželjne knjige, postavlja neprijatna pitanja i iskreno žudi za većim dostojanstvom srpske žene. Zagledana u Evropu, tražila je način i trenutak da je se dočepa. I dočekala ga je.
Životna ljubav
Profesor Brana Petronijević je svoju već bivšu studentkinju stalno ohrabrivao da krene put Nemačke i tamo doktorira filozofiju i usavrši nemački jezik. I tako jednog sparnog jula 1909. Maga uzima svoju neveliku ušteđevinu i kreće u Minhen, duboko opredeljena za umetnost. Nakon što je odgledala u Beogradu gostovanje čuvene kanadske moderne plesačice Alan Mod, odluka da se otisne u svet postala je nepokolebljiva.
U Minhenu i Berlinu uči moderni ples kod Elizabete i Izadore Dankan, Minete Vegman, Žaka Dalkroza i Rudolfa fon Labana. U Berlinu kreće i na časove glume kod čuvenog Maksa Rajnharta. Pohađajući sve te časove, shvata da njen umetnički izraz nije klasično pozorište i balet, već slobodan i moderan ples, koji se temelji na tehnikama koje podrazumevaju igru kao proces samoiskazivanja i manifestaciju nesvesnog dela ličnosti. Ali kakav bi to život bio bez začina ljubavi. Svoju životnu ljubav će Maga upoznati na časovima glume kod Maksa Rajnharta.
Obrisi idile
Čovek njenog života je bio šest godina mlađi Nemac, student slavistike i zaljubljenik u glumu, Gerhard Gezeman. Iz ljubavi prema Magi naučio je srpski jezik, upoznao srpske pisce a posebno je zavoleo Boru Stankovića. Oduševljavao se srpskom narodnom poezijom, predano je skupljao, prevodio i objavljivao. Njihova ljubav kao da nije imala granice. Zbog ljubavi svog života on se 1914. doseljava u Beograd, prelazi u pravoslavlje da bi se sa Magom venčao u Sabornoj crkvi.
Ali pre njega u Srbiju će 1913. doći Maga koja će u Balkanskom ratu postati ratna bolničarka, zapisujući sav pakao ratne bolnice kroz koji je prolazila.
Kada se malo razvejao dim baruta Balkanskih ratova i po obavljenom venčanju, Gerhard Gezeman će se zaposliti kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji a radio je i kao lektor Univerziteta u Beogradu. U to vreme će Maga biti unapređena u redovnu nastavnicu Prve ženske realne gimnazije. Sve je nekako počelo da poprima obrise idile. Ali na vrata Srbije zakucao je Prvi svetski rat.
Golgota rata
Ubrzo će i njih dvoje zahvatiti golgota rata. Beže kroz Srbiju. Kragujevac, Kraljevo, Vranje… U zbegu sa trbuhom do zuba, Maga će se i poroditi. Rodiće sina sa dva imena. Nemačkim Harald i srpskim Rajko. Nemajući kud, ona se sa sinom vraća u Beograd. A njen muž, Nemac i srpski zet, goloruk prelazi Albaniju sa srpskom vojskom.
Ali ratni vihor je u jednom trenutku učinio da Gerhard netragom nestane. Da tragedija bude veća, njihov sin umire sa nepunih godinu dana 1916. Ali Magda se ne predaje. Obija pragove okupacionih nemačkih vlasti. Kuka, moli i plače. U jednom trenutku je nemačke vlasti obaveštavaju da joj je muž teško bolestan i da se nalazi na lečenju u senatorijumu u Švajcarskoj. Ona kreće na put da poseti muža, čime počinje i poslednji čin jedne ljubavne drame.
Kćerka Rajna
U sanatorijumu joj Gerhard priznaje da se zaljubio u drugu i da neće da se vraća u Srbiju. Ali Maga ne popušta. Neverstvo mu neće nikako oprostiti ali po svaku cenu hoće da izravna njihov ljubavni račun. Uprkos svemu, ona zahteva da sa njim dobije dete. U Lozani 1917. rađa kćerku Rajnu i sa njom se vraća u Beograd. Ovim činom je račun namiren. Zvanični razvod je završen 1923. a Maga se posle toga više nije udavala. Posvetila se Rajni i plesu.
Ona zapravo nastavlja tamo gde je stala po povratku iz Nemačke 1913. Naime, tada je sa novostečenim znanjima iz modernog baleta, sa prijateljicom Zorom Pricom otvorila Školu za recitaciju, estetičku gimnastiku i inostrane jezike. S obzirom da je škola širila modernizam kada njemu u Srbiji nije bilo vreme, nije imala nikakvu pomoć. Opstajala je uz pomoć školarina koje su plaćale imućnije gospođice a siromašne su dobijale časove besplatno.
Vernost plesu
U periodu između dva rata, Marija Magazinović odlazi na niz putovanja na kojima upoznaje najznačajnije ljude svog vremena koji su se bavili plesom, šireći tako neumorno svoje vidike i produbljujući znanja. Sve stečeno je donosila u Beograd da bi dalje prenosila mladim naraštajima. U duhu moderne igre, postavila je balete inspirisane heroinama narodne poezije: Jelisavka, majka Obilića, Molitva Kosovke devojke i Smrt majke Jugovića. Do svog penzionisanja 1941. intenzivno se bavila plesom, koreografskim poslom, gostovanjima po evropskim festivalima i pozorištima.
Posle Drugog svetskog rata je radila u KUD „Abrašević“, vodeći folklornu sekciju a istovremeno je u baletskoj školi predavala folklor, ritmiku i istoriju igre.
U svemu prva
Umrla je u Beogradu tačno dvadeset godina posle smrti Gerharda Gezemana, 8. februara 1968.
Iako je Marija Maga Magazinović skoro u svemu bila prva, da je čak uvrštena među tri najznačajnije novinarke u prvih sto godina srpskog novinarstva, ona kao da živi u nekoj dubokoj senci. Povremeno se neko seti njenog imena i svega onog što je za srpsku kulturu učinila. Ali imajmo na umu da je za skok srpske žene iz potpune anonimnosti u svakodnevni javni život bilo potrebno da Maga utekne svojoj sudbini.
Piše: Zoran S. Cvetković
Sjajan tekst !