Darko Mirčeski u slobodno vreme pravi minijature seoskih kuća i makedonskih crkava, što zahteva ogromno strpljenje. Kao nagrada, iza neprospavanih noći ovog mladog Prilepčana ostaju mala remek-dela koja sijaju u hladnim noćima i greju dušu
Postoje ljudi koje je Bog predodredio da sačuvaju tradiciju kroz slike, ukuse, mirise ili zvuke koji su grejali dušu i radovali naše pretke. Darko Mirčeski iz Prilepa na jugu Makedonije dobio je „zadatak“ da sačuva slike starih seoskih kuća, na koje je domaćin okačio ašov i motiku, a domaćica najlepši ćilim. U takvim kućama, za današnje standarde skromnim, rađala je jedna majka sedmoro, devetoro pa i više dece, a za stolom se okupljalo na desetine duša. Pevalo se, družilo, smejalo…
Videvši da se ti magični svedoci prohujalih vremena pretvaraju u ruglo, koje nema ljudsku ruku ni da ga popravi i okreči ni da ga sruši, Darko je došao na ideju da on te kuće ponovo gradi, od temelja do krova, samo u minijaturi. Zanimljivo je da je naš sagovornik po profesiji daleko od tradicionalne arhitekture. Darko je završio Vojnu akademiju u Skoplju i radi kao komandir policije u sudu u Prilepu. Porodičan je čovek i dobar domaćin.
U njegovom neobičnom hobiju, koji zahteva ogromno strpljenje, pomažu mu supruga i deca. Za nagradu iza neprospavanih noći ovog mladog Prilepčana ostaju remek-dela, koja izgledaju kao prave seoske kuće sa okućnicom, kao žive slike domova pod snegom sa novogodišnjih čestitki ili kao velelepne makedonske crkve. „Lepše su uživo nego na slici. Stvarno su žive“, kažu Darkove mušterije, koje se kućicama raduju kao deca. Još veća je radost kada ih kupci nekome odnesu na poklon.
Ona magazin: Ko vas je inspirisao da izrađujete minijature?
Darko Mirčeski: Inspiracija za izradu mojih maketa i minijatura nastala je iz potrebe da se sačuva tradicionalni način izgradnje makedonskih kuća u selima. To su kuće iz starih vremena, kada su se kao osnovni građevinski materijal koristili kamen, drvo i blato, što se nažalost danas više ne koristi…
Ona: Šta ste prvo napravili u mini-formatu i da li čuvate taj rad?
D.M: Prvi moj rad u mini-formatu bila je fontana 3 х 3cm, koja se nalazila u okviru dvorišta jedne male kuće.
Ona: Gde pronalazite motive za svoje minijature?
D.M: Među starim kućama u seoskim sredinama, koje se iz dana u dan sve više i više raspadaju. Što se tiče novogodišnjih kućica sa zimskim motivima, pravim kombinaciju naše arhitekture, s jedne strane i arhitekture koju pronalazim na slikama zimske idile na internetu.
Ona: Od kojih materijala izrađujete svoje kućice?
D.M: Osnovni materijali su prirodni, baš oni koji su se koristili u stara vremena, a to su: kamen, drvo, blato, slama… Za novogodišnje kućice koristim isto tako kamen i drvo, a za osnovu – karton. Kao pobornik reciklaže, imam želju da udahnem novi život kartonu, koji bi bio uništen.
Ona: Šta je najzahtevnije kod izrade jedne makete?
D.M: Svakako da je najviše vremena i pažnje potrebno posvetiti najsitnijim i najmanjim delovima, koji bi trebalo da se uklope u celinu, počev od klupa, stolova, peći, roštilja, drva za ogrev, zaprežna kola, pa sve do motike, grabulja, lopate…
Ona: Koliko neprospavanih noći je ostalo iza vas, zbog vašeg hobija?
D.M: Svaki rad iziskuje mnogo vremena. Kada se jedna faza završi a druga započne, onda mora da se završi, bilo da je dan ili noć.
Ona: Da li kućice radite za svoju dušu ili po porudžbini?
D.M: Makete radim po porudžbini. Ali svakoj posvećujem toliko ljubavi i pažnje, kao da ih radim za samog sebe.
Ona: Da li vam neko pomaže u izradi i da li se neko ljuti što mu nedostajete za to vreme?
D.M: U određenim fazama tokom izrade pomažu mi moji najbliži, a to su supruga i naša deca. S obzirom da su aktivno uključeni u svaki projekat, nadam se da im ne nedostajem.
Ona: Ko se najviše raduje kad završite vaše delo?
D.M: Kad završim rad, trebalo bi pre svega da budem zadovoljan ja. A svakako da se najviše raduju moji klijenti. Taj trenutak kada im stigne porudžbina i kada proučavaju moj rad širom otvorenih očiju i s toliko sreće, ne može da zameni nikakvo finansijsko zadovoljstvo. Tek tada moja kreacija dobija dušu i počinje da živi, a ja sam zadovoljan što sam uspeo da bar na kratko usrećim nekoga na svoj originalni način.
Ona: Koju ste minijaturu najduže radili a koju najskuplje prodali?
D.M: Najduže sam radio, skoro tri meseca, maketu jedne crkve dimenzija 1 m x 1 m x 1 m. Moj najskuplji rad do sada prodat je za 600 evra.
Ona: Da li su minijature, poput vaših, rekviziti u filmskoj industriji?
D.M: Moji radovi nisu do sada odigrali takvu ulogu, ali se nadam da u budućnosti hoće.
Ona: Kako ljudi čuju za vas, s obzirom da vašeg imena nema na internetu?
D.M: Najčešće saznaju za mene od mojih klijenata, od nekoga ko je dobio moj rad na poklon ili preko moje FB-strane: Уникатна рачна изработка на декоративни куќарки
Ona: Šta trenutno radite od minijatura?
D.M: Trenutno radim na maketi poprečnog preseka unutrašnjosti crkve iz petog veka, pronađene nedaleko od Ohrida.
Ona: Da li vam je prisutna ideja o izložbi vaših dela?
D.M: Da, tokom svake nove izrade proleti mi kroz glavu ideja da bi trebalo da se organizuje izložba. I, naravno, biće mi potrebno dosta vremena da napravim makete kuća iz cele Makedonije i da ih uklopim u jednu celinu, kako bih se konačno mogao negde predstaviti.
Ona: Gde biste voleli da bude prva izložba vaših mini remek-dela?
D.M: Voleo bih da se to desi negde van Makedonije, kako bi svet bolje razumeo čime naša država raspolaže.
