U rodnoj kući Bore Stankovića, velikog srpskog pisca iz Vranja

Muzej čuva sećanja na piščevu baba Zlatu, na Pasu – njegovu prvu ljubav, na suprugu Angelinu, na pravu Sofku i pravu Koštanu… Osim žutog cveća u Borinom dvorištu i velikog crnog duda, tu cveta i ljubav Vranjanaca prema njihovom slavnom zemljaku

Kuća Bore Stankovića je spomenik kulture od velikog značaja. Kustosi, Lidija ili Dragana, javiće se na telefone: 017 423073 i 064 29 29 821

U našem najjužnijem gradu u Srbiji od 21. do 28. oktobra organizuju se 42. „Borini pozorišni dani“. Tokom šetnje kroz „grad sa dušom“, kako Vranje još zovu, primetićete ime majstora srpskog realizma na Gradskoj biblioteci, gimnaziji, pozorištu i u nazivu jedne ulice. U gradskom parku naići ćete na spomenik Bori Stankoviću.

Ipak, na samo jednom mestu u Vranju imaćete osećaj da je pisac „Nečiste krvi“ i „Koštane“ još uvek živ. To je rodna kuća Bore Stankovića u Baba Zlatinoj 9, koja je pretvorena u muzej i otvorena za posetioce sedam dana u nedelji.

– Baba Zlatina ulica je raskopana, postavljaju novu kaldrmu, ali sada je suvo pa možete doći njome – obavestila nas je Lidija Ilić, kustos Muzeja Bore Stankovića u Vranju, objasnivši da se sada ulazi zapravo sa zadnje strane kuće, iz ulice Oca Justina Popovića, preko kapidžika.

U naselju prizemnih kuća sa dvorištima, povezanim kapidžicima, koje se graniči sa kvartom stambenih zgrada zvanim Češalj, još živi duh starog Vranja

Kapidžik je tajni prolaz između dva komšijska dvorišta, koji je omogućavao ženama u Vranju da skoknu do komšinice a da ne izađu na glavnu ulicu, da se ne pokažu pred svetom.

Dvorište u kome je najveći pisac sa juga Srbije napravio prve korake i u kome je u krilu baba Zlate slušao priče o starom Vranju, graničilo se sa dvorištem poznatog vranjskog trgovca Dobrivoja Pribojčića. Danas se u kući Pribojčića, građenoj u orijentalno-balkanskom stilu, nalazi uprava Narodnog muzeja Vranje a uskoro će tu biti Centar za očuvanje vranjske gradske pesme.

Kustos Lidija Ilić je učiteljica, koja se, umesto škole, odlučila da sa ljubavlju vodi goste kroz dom svog omiljenog pisca

Na sredini oba dvorišta, koje i danas krasi žuto cveće, kanal za odvod kišnice i česma, nalazi se ogroman dud. Kod Borinih je dud – crni, kod komšija Pribojčića – beli. Ljudi su se u 19. veku držali navike da prvo iskopaju bunar i zasade usred dvorišta dugovečno drvo. Tek tada bi kopali temelje za kuću.

Kako je svoju zlu sudbinu baba Zlata okrenula na dobro

To je uradila i baba Bore Stankovića, odvažna da izgura muške poslove, kada je po drugi put ostala udovica. Kupila je imanje na periferiji tadašnjeg Vranja, nekadašnjoj Donjoj mali (danas u centru Vranja) i svila gnezdo za svog sina jedinca i sebe. Bilo je to oko 1855. godine.

Baba Zlata će odigrati glavnu rolu ne samo u očuvanju ognjišta porodice Stanković, već i u odgajanju malog Borisava. Bora je, naime, do sedme godine izgubio oba roditelja, kao i mlađeg brata, tako da je ostao sa Zlatom, koja je tada već imala 75 godina.

U muzeju se nalazi libada baba Zlate, koja svedoči da je ona bila vitka i visoka žena. Posuđe i drveni avan pripadaju letnjoj kuhinji

Baba Zlatu je Stanković s razlogom smatrao majkom jer ga je, po njegovim rečima, „od mrvu mrvkinu“ odnegovala.

Ispravno je pretpostaviti da je baba Zlata bila vrlo snažna i odvažna ličnost. Uprkos zloj sudbini, našla je snagu da podigne svoje jedino bogatstvo – unuka Boru. Bio je još dečak kada ga je smatrala domaćinom. Tkanjem na razboju, preprodajom starih stvari i pletenjem izdržavala je sebe i svog unuka.

„Jedna umetnost, ako ne pokrene plemenita osećanja u vama, nije umetnost.“
Bora Stanković

Poput babe koja je odgajila Markesa i svojim pričama uticala na njegov magični realizam, tako je i Zlata uticala na formiranje literarne crte u Borinom umetničkom biću, kao i na njegovu kasniju odluku da vranjski narodni govor pretoči u književno delo.

Kada je ona umrla u svojoj 90. godini, Bora je bio na studijama prava u Beogradu. Bol zbog gubitka baba Zlate pisac je opisao u pripovetki „Na onaj svet“.

Ne mogavši da se izdržava bez njene pomoći, bio je prinuđen da proda svoju porodičnu kuću 1898. godine svešteniku Arsi Popoviću iz Vranja za 1386 dinara. U vlasništvu Popovića ona je ostala skoro 70 godina, posle čega ju je država otkupila i pretvorila u muzej.

Bora Stanković je zapisao: „Naša kuća beše stara, široka, suva, glomazna i zaudaraše na čađ. S ulice je bila ograđena visokim zidom…“

Putovanje Sofkine marama iz Londona u Vranje

Kada je otvorena piščeva muzej-kuća, ustanovljena je i književna manifestacija „Borina nedelja“ koja se održava poslednje nedelje marta u Vranju. Tada se tradicionalno dodeljuje nagrada za najbolju knjigu proze u Srbiji u prethodnoj godini.

Dok Borinu kuću pohode brojni posetioci, naročito u vreme „Borine nedelje“ i „Borinih pozorišnih dana“, malo se zna da je nedaleko od nje i kuća Justina Vranjskog i Ćelijskog o kojoj, takođe, brine Narodni muzej u Vranju.

Ono što Muzej-kuću Bore Stankovića čini življom od drugih jeste činjenica da su u njoj prisutni i junaci njegovih drama, romana, pripovedaka i pesama, koji su zaista hodali pločnicima Vranja. Tu su i njegovi savremenici, poput prve ljubavi Pase koja je ostala piščev neostvaren san iz mladosti ili prave Koštane koja je sačuvana na jednoj fotografiji načinjenoj u njenim zrelim godina. Tu je i Sofka, čiju je maramu Muzeju poslala poštom, i to iz Londona, njena praunuka Milica Bek-Liler.

U propratnom pismu Milica je napisala: Ova marama, vezena srmom i koncem, bodom koji izgleda isto sa obe strane, pripadala je Sofiji – Sofki, ženi čuvenog Mitketa Stajića, a kćeri poznatog Janje Vlajinca, domaćina i industrijalca iz Vranja. Sama Sofka bila je isprošena za Mitku 1868. godine.

Prava Koštana, slikana u zrelom dobu i Borina prva ljubav Pasa, koja je ovekovečena u pripovetki „Uvela ruža“. Stanković je sa svojom suprugom Angelinom rado odlazio u rodno Vranje, gde je posećivao Pasu i njenog muža

Šta su piščeve ćerke poklonile muzeju?

U Muzeju žive i Borine tri ćerke, koje su došle na otvaranje istog 1967. godine i svi Borini potomci po baba Zlatinoj liniji, koji su upisani u porodično stablo, istaknuto kao eksponat.

O svim detaljima u muzej-kući, poput kecelje Borine majke i mangala za grejanje soba, govoriće vam kustos Lidija Ilić

– Svi živi potomci se međusobno poznaju i komuniciraju – otkrila nam je kustos Lidija Ilić, koja je i sama kao devojčica crtala svoje porodično stablo, ponoseći se što se, igrom slučaja, prezivala Stanković.

Borine ćerke, Ružica Stanković Janković (1913-1990), Desanka Živadinović (1903-1985) i Stanka Stanković (1904-1986), na otvaranju Muzeja 1967. godine. One su poklonile Muzeju porodične fotografije i stolicu, na kojoj je Bora napisao svoja dela

Da Vranjanci s ponosom nose svoj rodni grad u srcu, govori i posveta na Borinoj tabakeri. „Svoji svome“, piše na njoj. To je poklon Vranjaca voljenom piscu iz 1924. godine i jedan od nekolicine ličnih predmeta slavnog književnika, izloženih u Muzeju.

Tu je i stolica na kojoj je Bora sedeo i pisao o svom Vranju, dok je živeo u Beogradu i obavljao različite pravne i administrativne poslove. Stolicu su Muzeju poklonile njegove ćerke.

Gostinska soba, koja po pravilu treba da bude najlepša u svakoj kući, postavljena je prema opisu iz Borine pripovetke „Uvela ruža“

Po čemu se merila finansijska snaga domaćinstva?

Muzej inače predstavlja rekonstrukciju unutrašnjosti vranjske kuće, koju su muzeolozi opremili na osnovu opisa iz Borinih pripovedaka i na osnovu sećanja starih Vranjaca. Upečatljiva je gostinska soba, u kojoj se vodilo računa da svaki detalj bude reprezentativan. Po lepoti plafona merila se finansijska snaga domaćinstva. Sobu krasi uramljena slika Jerusalima, koja govori da je baba Zlata bila iz hadžijske porodice.

Naročitu pažnju gostiju privlači baba Zlatina soba sa gvozdenim krevetom (što je bio luksuz u njeno doba) i sa njenim razbojem, na kome je ona tkala raznobojne ćilime. Preko puta njene nalazila se Borina soba a između njih bilo je ognjište. Sa ognjišta se uzimao žar za mangale, kojima su se grejale sobe u kući.

Muzej-kuća Bore Stankovića u Baba Zlatinoj 9 pod upravom je Narodnog muzeja Vranje

U dvorištu je bila letnja kuhinja, u kojoj su danas izloženi sudovi i alatke, uključujući i drveni avan za tucanje čuvene južnjačke crvene paprike. Ne treba zaboraviti da Vranje, osim Borine proze, vranjske pesme i igre, odlikuju i kulinarske čarolije.

To je jedan razlog više da posetite rodni grad književnika, koji je bolje od svih opisao „žal za mladost“ i da zaronite u priče Bore Stankovića koje nije napisao on, već njegov život.

Upečatljiva je priča kako mu se desila ljubav, najveća od svih. Bilo je to 1902, kada je pisac imao 26 godina. Tada je upoznao svoju supugu Angelinu i venčao se s njom nekoliko nedelja kasnije.

Angelina Gina Milutinović u zrelim godinama i iz devojačkih dana, 1894. godine

Kako se Bora zaljubio u fotografiju devojke u mornarskom odelu

Bilo je to u vreme vrtoglavog uspeha Borisava Stankovića, koga su označili završetak studija, objavljivanje prve zbirke pripovedaka, pozitivna kritika Jovana Skerlića za izvođenje predstave „Koštana“ i štampanje ovog dela.

Dok je u Beogradu šetao ulicom kralja Milana, zastao je ispred fotografske radnje, zagledavši se, u moru fotografija, u jednu od njih, koja je prikazivala devojku u mornarskom odelu. Bora je toliko bio očaran fotografijom, da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li je ponovo pogledao.

Iste večeri na maskenbalu, Bora je, ne verujući svojim očima, ugledao devojku sa fotografije i potpuno se zbunio. Sakupio je snagu, prišao devojci i sve joj ispričao. Ni devojka nije ostala ravnodušna. Tako je rođena ljubav između Borisava Stankovića i Angeline Gine Milutinović. Venčali su se 27. januara 1902. godine.

U Vršačkoj ulici u Beogradu Bora i Angelina su kupili staru kuću i prepravili je „po vranjanski“. Bora je imao u toj kući omanju sobicu za rad.

Njih dvoje su dobili tri kćeri: Desanku, Stanku i Ružicu. Sve tri su živele u Beogradu. Srednja se nije udavala. Ružica nije imala dece, dok je Desanka iz braka sa Jovanom Živadinovićem dobila sina Dragana, pravnika i ćerku Zoru Živadinović Davidović (1932-2018), profesora Fakulteta primenjenih umetnosti, kostimografa i slikarku.

Dragan je iza sebe ostavio dvoje dece, Jovana i Milicu a Zora je imala sina Zorana koji je iza sebe ostavio dve kćeri, Tatjanu i Milicu. Njih četvoro su sada direktni živi potomci Bore Stankovića.

Stihovi Gustava Krkleca govore o Borinim brkovima, požutelim od duvana i o njegovom stavu da je mladost poput odbegle ptice koju čovek ne bi trebalo da juri uzalud

Bora i njegovi preci
Borin deda po ocu, Ilija, došao je u grad iz sela da izuči obućarski zanat. Oženio se Vranjankom Zlatom, devojkom starijom od sebe, ali iz ugledne vranjanske porodice trgovaca Jovče. U braku su dobili sina Stojana, jedinca. Ilija je umro mlad, pa se Zlata preudala za Cvetka Anđelkovića, ćurčiju iz Vranja, poreklom takođe sa sela. Zlata je imala „ukletu“ sudbinu jer joj je i drugi muž umro mlad. Više se nije udavala, već je od dugo sakupljanog novca (nešto je dobila i od svog pastorka), kupila plac u Donjoj mahali Vranja i sagradila kuću.
Iz pijeteta prema svom prvom mužu Iliji, Zlata je svog jedinca dala na obućarski zanat. Oženila ga je Vranjankom Vaskom, devojkom iz imućne porodice. Stojan i Vaska rodili su sina Borisava 23. marta 1876. godine u Vranju, u tadašnjem Osmanskom carstvu. Mlađi sin, Timotije, umro im je rano, u drugoj godini. I Borin otac Stojan umro je mlad, 1881. godine a za njim i majka Vaska 1883. godine.
Boru je odgajila baba Zlata. Posle završene škole, on je upisao Pravni fakultet u Beogradu. Dalji život nastavio je van Vranja, ali mu se u delima uvek vraćao.
Upravo je uvođenje vranjanskog govora u književnost izazvalo najveće kritike, ali i kasnije priznavanje od strane publike. Pisac Stanković bavio se prikazivanjem života običnog čoveka svoga doba, zanatlija i starih trgovačkih porodica. Najpoznatija dela, među kojima su ona koja se čitaju kao lektire za srednju školu, su: „Nečista krv“, „Koštana“, „Tašana“, „Pokojnikova žena“, „Gazda Mladen“...

U Muzeju se nalaze prva izdanja Borinih knjiga i književni časopisi, u kojima su izlazili Borini stihovi i proza. Tu jei njegova bista, rađena za piščeva života

Branislava Mićić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene, posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog licencnog ženskog nedeljnika u Srbiji „Burda Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće još jedno licencno izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji bez prekida izlazi do danas.