Svetlana Ceca Bojković: „Popularnost me nije izmenila, ostala sam i dalje – radnik“

Stigla je pet minuta ranije od dogovorenog termina. S tamnim naočarama na licu, Svetlana Ceca Bojković ušla je u kafić i njen parfem ispunio je prostor. Crvene koralne minđuše i koralna ogrlica odavale su eleganciju, koja je tiha ali i opasna.
– Doživljaj sveta koji me okružuje, nažalost, nije dobar, ali ja se trudim da održim svoju sopstvenu higijenu duha i u tome dosta uspevam, između ostalog zahvaljujući svom pozivu, priča Ceca Bojković. – Gluma je moj spas. U umetničkom stvaralaštvu vi se izolujete od ružne svakodnevnice i krenete u neke lepše i plemenitije svetove. To je moj lični svet gde dajem celu sebe, svoja osećanja, svoju maštu… – naručujemo kafu i nastavljamo razgovor.

Nemam facebook

– Proces odrastanja i sazrevanja uticao je na to da sam se menjala s godinama. I ulazak u treće doba  doneo mi je pozitivne promene, jer ako je čovek zdravo postavljen, što mislim da ja jesam, on donosi jedan napredak u iskustvu. Kada prođu impulsi mladosti, nesigurnost i buntovništvo, dolazi se do nečega što je početak mudrosti. Tako bi trebalo da bude. To bih nazvala napretkom – Svetlana pali tanku, dugu cigaretu i nastavlja s pričom.
– Nikada nisam razmišljala kako će se buduća pokoljenja odnositi prema mom glumačkom imenu. Ne bih nikada stavljala sebe u prvi plan, a uzela bih u obzir i činjenicu da imamo slabo pamćenje i za neke istorijske stvari, a kamoli za umetnike. Danas mali broj mladih zna ko su bili Branko Pleša, Mira Stupica… Oni su pripadali generacijama koje nisu bile tehnološki razvijene i nisu zabeleženi na video snimcima, tako da su iza njih ostale samo knjige, ime i novinski zapisi o njima. Danas živimo u drugo vreme, ako niste prisutni na društvenim mrežama kao da vas nema. Nemam facebook i nisam uključena u društvene mreže, čak prezirem to, a i ne zanima me.

„U zdravom društvu ne postoji lak put do uspeha. Kod nas mladi imaju pogrešne idole jer im se to nudi“, priča Ceca Bojković

Slobodni duh

– Moja i svaka umetnost je, mislim, odlika slobodnog duha. Imala sam veliki repertoar i noseće uloge tako da sam mnogo napora ulagala, ali sam uspela da sve uvek dobro finiširam. Zadovoljstvo je igrati u dobroj predstavi. Najznačajnije uloge su mi bile u predstavama o Žanki Stokić, te komedijama „Gospođa ministarka“ i „Madam San Žen“. To su uloge koje su iziskivale da prokopam po sebi i pronađem nešto što do tada, u nekim drugim ulogama, nisam koristila. Čovek ni ne zna šta čuči u njemu. Gluma podrazumeva da ne istražujete samo druge ljude oko sebe, nego i sebe.
– Dok sam bila studentkinja, moj muž Miloš Žutić mi je davao podršku i ako se tako može reći bio je moj Pigmalion. Prekretnice u mom radu i životu stizale su nekako postepeno, ali prelomna uloga u komediji „Madam San Žen“ učinila je da ja lično budem zadovoljna. To je bio ulazak u drugu fazu glume, sećam se i datuma: 22. novembar 1985. godine. Od tada sam bez ikakvog grča pristupala radu na ulogama. Počela sam slobodno da igram.

Volim komediju

– Sudbina mi je bila naklonjena, imala sam veliku sreću, jer i to je važan faktor. Nisam nikada imala pauze, krize… kada čovek posumnja u sebe, pomisli da nije dovoljno dobar. Sreća je i vid socijalne inteligencije. Komunikacija sa ljudima je vrlo bitna, a ja nikada nisam bila ni u kakvim klanovima, ali takva kakva jesam ostavljala sam određeni trag, utisak na ljude, saradnike. Imala sam sreću da istovremeno radim različite žanrove: drame, tragedije, komedije… Do komedija sam dolazila kroz uloge heroina… S obzirom da sam bila dobar imitator i pričala viceve u glumačkom salonu, zaključili su da mogu da budem komičar. Tome sam se jako radovala jer volim komediju.
– Odluke koje sam donosila u životu uvek su bile moje, možda i riskantne, ali je vreme pokazalo da su bile dobre, donesene na dobrobit. Dosta sam disciplinovana, vredna sam, to sam još od kuće ponela. Od svega jedina nepromenjiva, jedina konstanta je ljubav prema mom poslu, to me je u svim situacijama, i lošim i gubitničkim, spašavalo. To me je držalo u vertikali sa samom sobom. Rad, rad, rad.

Najteže scene

– Divila sam se Miri Stupici, Oliveri Marković i drugim glumcima, ali nikada nisam imala uzor da bih nekog, recimo, imitirala. Realna sam i zadovoljna svojim životnim bilansom, jer mislim da sam dala svoj maksimum. Sve je išlo onako kako je trebalo da ide, jer glumcu treba vremena da sazri. Čovek stalno uči, gluma je učenje i istraživanje kome nema kraja.
– Nisam krenula da se bavim glumom da bih bila poznata i popularna. Motiv mi je bio da se time bavim iz zadovoljstva i on se nikada nije izgubio, traje i danas. S obzirom da sam počela rano da radim, još kao studentkinja, na televiziji i paralelno u pozorištu, popularnost je došla nekako prirodno. Njen maksimum je bio kada sam radila seriju „Bolji život“, a ja sam tada imala 38 godina. Bila sam već oformljena i shvatila sam da je popularnost prateća stvar. To me nije izmenilo da mislim da sam bolja, više vredna, ukratko ostala sam i dalje – radnik.
– Dve scene iz TV drame „Smrt gospođe ministarke“, gde sam igrala Žanku Stokić, bile su mi najteže. Ustvari najteže je bilo kada sam skidala audio snimak Žankinog govora i kada ona upada u dijabetičnu komu. Ja sam se danima informisala kako izgleda ta koma, šta je to i kako se ispoljava. Posle su čak i lekari govorili da sam odlično odigrala. Trebalo mi je dugo vremena posle toga da se vratim sebi.

„Sudbina mi je bila naklonjena“, kaže glumica Bojković

Dobro zdravlje

Na pitanje šta očekuje od sebe u budućnosti, naša legenda glumačke scene, Svetlana Ceca Bojković, kaže:
– Od zrelosti očekujem samo dobro zdravlje. Jako volim život, prepuštam mu se i radujem, i volim da sve oko mene bude lepo. Moj životni moto je da svaki dan treba uraditi nešto, bilo šta, ali ne ispustiti dan. Rad je i gledanje nekog dobrog filma… Sve što vam napaja duh je vrsta rada. Volim da čitam, slušam klasiku i džez. Završila sam muzičku školu i sviram klavim. Prijatelji obogaćuju moj život i u društvu raspravljamo o svemu što nas zaintrigira. Optimista sam. I dalje radim u Ateljeu 212 predstavu „Moja ti“, gostujem u Banja Luci, imam lepu ulogu u „Ričardu Trećem“. Često sam u Finskoj sa mužem ali ovde me čeka posao i ja mu se predajem čim dođem.
Za kraj evo jedne zanimljive Cecine opaske:
– Kritike ne čitam redovno, ponekad se slažem a ponekad ne, jer ja taj zanat poznajem iznutra. Publika je čista, naivna i uvek u pravu. Možda publika danas nešto ne razume, ali i ona se vremenom razvija.
Posle te rečenice Ceca zamahuje glavom, gasi cigaretu, namešta kosu. Susret se završava neobaveznim razgovorom o vremenu, izlazimo iz kafića i ona žuri da se sretne sa mužem koji je vodi na ručak.

Piše: Daniela Mitrović

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena