Svako ima svoj san, ali njen je stvarno neobičan: Tanja Dautović sanja o utočištu za nezbrinute

Želim da svu svoju ljubav prema profesiji usmerim ka onima koji su bolesni, nesrećni i nemoćni da sami sebi pomognu

Tanja Dautović: Maštam da otvorim dom za stare, same i napuštene koji bi se zvao „Utočište“

-Još kao devojčica, vrlo jasno sam znala da želim da budem medicinska sestra, da pomažem drugima i da se svojim znanjem i umećem borim za ljudske živote, kaže Tanja Dautović (38) iz Beograda, zaposlena već 15 godina na VMA, trenutno na klinici za kožne i polne bolesti.
-Iako su svi mislili da su to samo dečiji snovi i da ću se vremenom predomisliti, želja me nikada nije napustila.Tako sam završila srednju medicinsku školu na Zvezdari i zaposlila se na VMA, na odeljenju intenzivne nege i reanimacije – u šok sobi.
To je klinika gde se ljudi intenzivno bore za život, gde su važni minuti, a neretko i sekunde… Tu sam naučila svoj posao, tu sam ga još više zavolela i bila ponosna na sebe i ekipu sa kojom sam radila, za svaki spašen život, za svaki osmeh posle duboke kome, za svako hvala, jer su se mnogi sećali mog glasa koji im je govorio da se bore i da će sve biti u redu. Već tu sam primetila da neke ljude nikada niko ne obiđe, nikada niko za njih ne pita.

Kad duša pati

Nekoliko godina kasnije, prešla sam na kliniku za kardiologiju. Tu sam se susrela sa potpuno drugačijom patologijom, sa ljudima koji su svesni i prestravljeni, koji gledaju u medicinske sestre kao u bogove, dok ih mole za pomoć kada se guše ili imaju jake bolove u grudima.
Tamo je bilo još mnogo jasnije da postoje pacijenti koje niko ne posećuje, o kojima niko ne vodi računa. Neretko ih ostave i odu i nikada ih ne obiđu, nikada više ne dođu po njih.
Ti ljudi se bore sa svojom bolešću ali i sa emotivnim bolom, jer shvataju da nikome tako bolesni i iznemogli nisu potrebni.
Tada bi se u sve uključila služba za socijalni rad, koja bi te tužne ljude po stabilizovanju zdravstvenog stanja odvodila u domove za napuštena lica. I znate, oni su jako brzo umirali… ali ne od bolesti, već od tuge.

Majke i očevi

Imala sam priliku da posetim jedan takav dom… Danima nakon toga bila sam šokirana u kakvim uslovima ljudi tamo provode svoje poslednje dane. Jako mi je bilo teško.
Zapitala sam se ko zaslužuje takvo poslednje putovanje u svom životu? Da li neko može da pomogne, pa to su nečije majke, očevi, bake, deke…? Da li je moguće da sada bolesni nikome ne trebaju i nikome ne pripadaju?
Kada sam pre tri godine završila visoku medicinsku školu, rekla sam sebi pa zašto ja ne bih bila ta koja bi sve to pokrenula. Svima nam je žao, ali sve se na tome završava i to nije dovoljno. Ti ljudi od žaljenja nemaju ništa, hajde da im pomognemo, da ne zatvaramo oči pred istinom i našom realnošću.

Ko zna, jednog dana

Odlučila sam da se pokrenem i pokušam da napravim dom za sva nezbrinuta lica. Znam, sigurna sam da postoje oni koji će razumeti značaj postojanja jedne takve ustanove! Svesna sam da sama ne mogu i da je potrebno da me podrže ljudi koji imaju finansijsku moć, da sklonimo bolesna lica sa ulice i smestimo ih u dom koji će im omogućiti da dostojanstveno dočekaju svoj kraj, okruženi toplinom i pažnjom. Smatram da svako ljudsko biće to zaslužuje.
Ko zna, možda će i nekome od nas ovakva institucija zatrebati, možda jednog dana i za nas niko neće imati vremena…
Potaknuti ovim nesvakidašnjim snom mlade Beograđanke Tanje Dautović, da napravi veliki i humani dom za stara i napuštena lica, poželeli smo da joj postavimo nekoliko pitanja.

„Vratimo osmeh nemoćnima“, poručuje Tanja Dautović, medicinska sestra sa VMA

Beg od stvarnosti

Srećno ste udati i majka dve ćerke. Imate li neku krilaticu sa radnog mesta koju često ponavljate svojoj deci?
Tanja Dautović: Baveći se ovom profesijom naučila sam da je zdravlje najveće bogatstvo i da ga treba čuvati. To je jedna od onih retkih, dragocenih stvari koje se ne mogu kupiti niti zameniti bilo čime. To je ono što svojoj deci stalno govorim.

U vremenu kada se humanost izgubila a milost preusmerila na kuce i mace, vi maštate o domu za napuštena lica. Po čemu bi se on razlikovao od državnih institucija tog tipa? Kako bi se on zvao?
Nemam ništa protiv humanosti prema životinjama, naprotiv. I sama sam vlasnica psa i vrlo često sa svojim ćerkama nahranim i napojim napuštene životinje. Ali duboko me potresa što nisam primetila da se društvo na ozbiljan način bavi bolesnim i napuštenim ljudima. Vrlo često svedočimo da ljudi zaziru od njih, okreću glavu, beže, otvoreno pokazuju gađenje… Da li je moguće da u Beogradu postoji samo jedan dom za napuštena lica sa 115 kreveta, da li iko zna da je takvih ljudi mnogo, mnogo više? I da im je potrebna ozbiljna pomoć…
Moj dom mora biti jako veliki, kako bi mogao da primi sve napuštene osobe na teritoriji Beograda i zadovolji njihove osnovne životne potrebe: za vodom, hranom, održavanjem lične higijene, snom, sprovođenjem terapije ukoliko je ona neophodna i druženjem. Moj dom bi se zvao „Utočiste“.

Skeptičnost boli

Kada zažmurite, kako vidite svoj dom?
Vrlo često zamišljam taj moj dom. Velika kuća, okružena cvećem i zelenilom. Unutrašnjost bi bila obojena svetlim bojama, bilo bi puno soba nameštenih tako da podsećaju na pravu kuću i prilagođenih potrebama svakog pojedinca. A ukućana bi bilo mnogo, svi bi bili čisti i siti, nasmejani i zadovoljni, jer bi konačno osetili da nisu sami i da o njima neko brine. Ne bi čak bili ni u pidžamama, već u odeći kakvu su nosili kod svoje kuće. Sigurno bi bilo i onih koji bi i dalje bili setni, ali njima bismo se posebno bavili i svim silama bismo se trudili da i na njihovom licu ponovo zasija osmeh.

Na kakve reakcije ljudi nailazite kada im iznesete svoju ideju?
U prvi mah svi su fascinirani mojom idejom i shvataju značaj postojanja jedne takve kuće. Ali već u sledećem trenutku mi kažu da odustanem jer se moja želja ne može nikada ostvariti, jer niko neće želeti da mi pomogne. Ne slušam ja njih, sanjam ja svoj san i verujem u ispunjenje.

Da je svima dobro

Ko vam je najveća podrška?
Moja najveća podrška je moj suprug. On apsolutno veruje, poznajući mene, da ću uspeti. Vrlo često i pričamo o tome i zajedno planiramo kako bi sve to izgledalo.

Da li postoje slične ustanove, kao dom o kome maštate, u drugim zemljama i kojim?
Da, postoje. U Norveškoj, naprimer. Njihov dom za nezbrinuta lica je fenomenalno osmišljen.

Kako će vaš hram humanosti da se finansira?
Moj plan je da u domu prvenstveno budu smešteni oni koji nemaju gde i kome. Ali u drugom delu doma bili bi oni koji su u mogućnosti da plaćaju svoj boravak. Sigurna sam da će biti i onih koji će, punog srca, da doniraju… Znate kako, ja nisam neko ko se razume u finansije, time će se baviti oni koji su za to školovani. Ja znam šta hoću, oni neka osmisle kako treba, tako da svima bude dobro.

Kruna ljubavi

Šta je vaš lični interes u svemu tome?
Nema tu ličnog interesa, osim ako se želja da se pomogne nemoćnima ne zove tako. Želim da ovo bude kruna moje ljubavi prema poslu i prema ljudima.

Koje profile ljudi biste zaposlili? Koje osobine biste tražili da oni pokažu? Ko nikad ne bi mogao da radi u vašem domu?
Za jednu takvu ustanovu potreban je veliki i ozbiljan tim ljudi, koji će se, svako u svom domenu, postarati da nikome ni u jednom trenutku ništa ne zafali. Neophodno je zaposliti: lekare, medicinske sestre, negovatelje, fizioterapeute, kuvare, spremačice, baštovane, ekonomiste, psihologe… Svi zaposleni moraju posedovati empatiju, imati osmeh na licu, biti strpljivi i blagi i naravno moraju biti stručni. U mom domu nikada ne bih zaposlila one koji se ne smeju, koji nemaju osnovnu kulturu ponašanja, niti strpljenje i volju za sve te ljude.

Vratimo im osmeh

Koje ste korake već preduzeli na putu do svog cilja?
Osim što sam obišla neka mesta koja se zovu domovima, nisam se konkretno obratila ni jednoj državnoj instituciji. Nekako sam pustila da sve to sazri u meni, da budem precizna u onome što želim i čekala sam pravi momenat da krenem sa prvim korakom.

Kako vidite svoje sledeće korake?
Svakako planiram da se obratim državnim institucijama za koje smatram da bi mogle da mi pomognu ili makar da me usmere na pravi put ka ostvarenju mog sna. I od ovog razgovora sa vama očekujem dosta, jer verujem da će ga pročitati baš oni koji mogu da pomognu. Ne žurim, želim da svaki detalj isplaniram do savršenstva, ali se nadam da ću u narednih pet godina imati sa vama razgovor u kome ćemo pričati koliko ljudi je ponovo srećno, zadovoljno i ispunjeno.

Kada biste dobili besplatnu reklamu na televiziji, kako bi ona izgledala? Kako bi glasio njen slogan?
S obzirom da slika govori više od hiljadu reči, pokazala bih kako izgleda čovek koji je sam, gladan, neokupan, tužan i beživotan… Drugom slikom pokazala bih kako sa malo truda taj isti čovek može da izgleda potpuno drugačije. Pokazala bih koliko naše ‘malo’, njima znači ‘puno’. „Vratimo osmeh nemoćnima“, glasio bi slogan za moj dom „Utočište“.

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena