Suze na krovu sveta: Katja Jakovljeva, o moto-avanturi kroz indijske Himalaje

Indija je čudna zemlja jer te nagna da se otvoriš, budeš ono što jesi, bolje upoznaš i prihvatiš sebe

Katja Jakovljeva: „Moć Himalaja trebalo bi da se oseti uživo“

Iako je nežne građe, Ekaterina Jakovljeva (35), koju prijatelji zovu Katja, nosi u sebi srce lava. Kada posluša glas srca i pođe gde je ono vodi, za Katju nema nepremostivih prepreka. Tako se iz rodne Moskve pre 13 godina preselila u Beograd, gde je poslednjih godina uspešno radila u oblasti PR-a. Istraživanje je njena omiljena aktivnost, bilo da su u pitanju novi recepti za njen blog o zdravoj hrani www.vita.rs, posete dalekim zemljama i upoznavanje sa drugim kulturama ili načini da unapredi svoj život.
Još jedna njena velika pasija, vožnja motora, odvela ju je prošle godine na sasvim drugi kraj sveta, u Indiju, gde se posle nesvakidašnje moto-avanture po Himalajima Katja zaljubila u tu „kraljicu planina“ i ove godine je ponovo otišla tamo. Provela je šest meseci, vozeći motor po najvišim putevima na svetu i po jednom od najmnogoljudnijih gradova – Bombaju. Kroz njenu priču ćete bolje upoznati Induse, saznati da imaju naviku da postavljaju indiskretna pitanja, ali i shvatiti da su ljudi svuda isti jer teže istim stvarima: ljubavi i sreći.

Šta je za vas motor, a šta avantura na motoru?
Motocikl je za mene mnogo više od prevoznog sredstva. Pruža mi osećaj slobode, koja je za mene jedna od najvažnijih stvari u životu. Kada vozim motor, kao da sam u centru dešavanja, u potpunom kontaktu sa okolinom, upijam svet svim čulima – slike, mirise, vetar, sunce… Uopšte ne može da se poredi sa vožnjom kolima. Avantura na motoru ne mora uvek da bude daleko od kuće. To može da bude i vožnja šumskim putevima na nekoj planini u Srbiji. Za dobru avanturu je potrebna doza neizvesnosti, da osećate uzbuđenje i da prevazilazite svoje granice.

Svet na dva točka

Kada ste počeli da istražujete svet, putujući na dva točka? Koje ste sve zemlje obišli na motoru?
Počela sam da vozim motor pre devet godina, a moje prvo „daleko“ putovanje je bilo 2010. godine – iz Beograda na Crnogorsko primorje, i to u jednom danu. Tada je za mene to bio vrhunac avanture – otišla sam na more sa još tri prijateljice (svaka na svom motoru), a vraćala se sama. Nikad neću zaboraviti kako smo nas četiri krstarile obalom na motorima i privlačile puno pažnje. Od tada sam obišla motorom puno zemalja: sve države bivše Jugoslavije, Nemačku, Češku, Mađarsku, Austriju, Italiju, Španiju, Francusku, Bugarsku, Grčku. Od daljih zemalja vozila sam kroz Gruziju i Indiju.

„Zajednička avantura i prevazilaženje prepreka definitivno zbližavaju ljude“, poručuje Katja Jakovljeva

Genijalni reditelj

Pamtite li ko vam je prvi predložio da provezete trasu Manali-Leh kroz indijske Himalaje?
Himalaji me privlače odavno, oduvek sam osećala neku duhovnu povezanost sa tim regionom. Još 2011. sam prvi put posetila državu Sikim u severnoj Indiji, pa sam putovala u Nepal i Butan. Sve te države nalaze se na obroncima Himalaja i ostavile su na mene veliki utisak. Za vožnju motora po Himalajima sam se zainteresovala posle dokumentarca koji je snimio jedan poznati indijski reditelj i putnik, Gaurav Đani. Potpuno sam je krenuo motorom na put u najzabačenije delove indijskih Himalaja i napravio od toga fenomenalan film „Riding Solo to the Top of the World“. Tada nisam ni pomišljala da ću ikada voziti po tim krajevima! Nakon nekoliko godina i ostvarenih dužih putovanja motorom, naletela sam na informaciju da upravo taj reditelj organizuje moto-ture po Himalajima, koje uključuju i vožnju po čuvenoj magistrali Manali-Leh. Pomislila sam da sam spremna na tu avanturu, kontaktirala sam ga i prošle godine došla sam u Indiju sa prijateljicom iz Beograda da vozimo svi zajedno. Obezbedili su nam motocikle, vodiče, kombi koji je nosio sav naš prtljag i gorivo, mehaničara, smeštaj i hranu. Ali čak i u takvim uslovima ovo je bila najteža vožnja u mom životu. To putovanje mi je promenilo život. Od tada sam se potpuno zaljubila u planine, a posebno u indijsku državu Ladakh koja se graniči sa Tibetom i samo sam želela da se vratim tamo. U julu ove godine sam ponovo otišla u Indiju i još dva puta provozala tom rutom.

Trasa Manali-Leh

Možete li taj put uporediti sa nečim sličnim kod nas?
Ne bih mogla da uporedim ovu vožnju ni sa čim kod nas, jer, pre svega, tamo se vozi na velikim nadmorskim visinama – u proseku od tri do pet hiljada metara, u Srbiji toga nema. Visina utiče na stanje puteva, predele, vremenske uslove, stanje organizma i celokupan doživljaj. Neki pejzaži podsećaju na Durmitor i Taru, ali to je samo mali deo. Moć Himalaja trebalo bi da se oseti uživo.

Kada ste pročitali da ta trasa vodi jednim od najviših i najlepših puteva na svetu, koji je podigla vojska u strahu od atomskog rata, da li ste se uplašili?
Istina je, ovaj put je napravljen zbog teritorijalnih neslaganja i konflikata između Indije i Pakistana. Država Ladakh graniči se sa Pakistanom na zapadu i sa Kinom na severu. Zato se i dalje u ovom teško pristupačnom regionu nalaze brojne indijske vojne baze. Međutim, za turiste je tamo potpuno bezbedno. Na putu Manali-Leh nalazi se šest vojnih ček-punktova, gde putnici moraju da se prijave sa pasošem. Oni su tu zbog bezbednosti turista i kako bi bilo lakše da nađu putnike u slučaju njihovog nestanka. Mene je više brinuo teren po kom ću voziti, jer treba imati dosta iskustva u vožnji motora van asfaltnih puteva. Ali htela sam da dokažem sebi da mogu da pređem taj put i ništa nije moglo da me pokoleba.

Pola godine u Indiji

Kada pogledate unazad, čini li vam se da vas je u Indiju odvelo vaše srce? Gde je danas vaš dom: u Rusiji, Srbiji ili Indiji?
Sigurna sam da me je tamo odvelo srce, sa Indijom ne može drugačije. Od raznih ljudi sam više puta čula da ih je Indija jednostavno „pozvala“. Tako je bilo i u mom slučaju. Indija je čudna zemlja jer te nagna da se otvoriš, budeš ono što jesi, bolje upoznaš i prihvatiš sebe. Ponekad to može da bude veoma bolan proces, ali svakako koristan, na kraju se razvijaš i napreduješ.
Nakon provedenih šest meseci u Indiji, vratila sam se u Beograd i definitivno shvatila da je moj dom tu. Rođena sam u Moskvi, provela sam u Srbiji 13 godina, dosta sam putovala po svetu, imam sa čime da je uporedim, ali na kraju, način života u Beogradu mi najviše odgovara. Želja mi je da živim ovde, a da nastavim da putujem i da istražujem našu planetu.

Previše intenzivno

Šta se ne zna o Indiji i njenim stanovnicima, uprkos mnoštva knjiga i filmova?
Kada bih morala da opišem Indiju jednom rečju, rekla bih „previše“. U Indiji je sve previše intenzivno: boje, mirisi, doživljaji, priroda, ljudi, saobraćaj. Za turiste koji dođu tamo prvi put, Indija predstavlja pravu eksploziju za sva čula. Potrebno je vreme da se naviknete. Pravilo koje pomaže u tome je da se samo opustite i prepustite, sve će biti kako treba da bude. To važi za sve: hranu, saobraćaj, komunikaciju sa ljudima. Još jedan kvalitet koji dolazi do izražaja upravo u Indiji i koji tamo vežbate, jeste strpljenje.
Indijci su vrlo otvoreni, komunikativni i radoznali. Pošto je Indija prenaseljena država, česte su gužve svuda i tamo kod ljudi vlada drugačija predstava o privatnosti. Ljudi na ulici mogu opušteno da vam priđu i počnu da postavljaju razna pitanja, pa i privatna. Tamo se smatra normalnim da pitate komšiju ili poznanika koliko zarađuje. Kod Indijaca ima baš dosta osobina čudnih za nas, teško ih je sve nabrojati. 

Saobraćaj u Bombaju

Kakvi su Indusi kao učesnici u saobraćaju?
Saobraćaj na prvi pogled deluje kao potpuni haos, svi voze kako hoće, pravila možda postoje ali ih niko ne poštuje. Uobičajena stvar je da vam neko vozi u susret u vašoj traci, čak i na autoputu. Česti učesnici u saobraćaju su: krave, konjska zaprega, ulični prodavci koji guraju tezge… Trebalo mi je vremena da se naviknem da vozim u takvim uslovima, ali čim sam se opustila i „uplivala“ u njihov tok, prihvatila zakone po kojima funkcionišu, postalo je mnogo lakše i sada opušteno vozim motor kako u centru Bombaja, tako i u himalajskim selima. Na vožnju levom stranom puta se navikneš za samo par dana. Moram da dodam da za šest meseci u Indiji nisam videla ni jedan sudar, dok ih u Beogradu viđam svaki dan. 

Katja je tri puta prokrstarila motorom kroz Himalaje, trasom Manali-Leh

Sneg i plavo nebo

Kako biste nam dočarali Himalaje? Ko su ljudi koji žive tamo?
Severna Indija nudi raznovrsne prirodne lepote – od pejzaža sa puno zelenila, reka, vodopada i četinarskih šuma do predela kao na drugoj planeti – beskrajnih planinskih pustinja i nepristupačnih stena u svim bojama duge. Posebnu pažnju zaslužuju sami vrhovi – najviši na planeti, prekriveni večitim snegom. Na prevojima preko 4.000 m, koje smo prelazili tokom putovanja, čak u avgustu možete videti zidove snega pored puta. Tako neverovatno intenzivnu plavu boju neba nisam videla pre toga. U Himalajima, kao nigde drugde, postaješ svestan da je čovek samo mala mrvica u odnosu na svemoćnu prirodu.
Od svih regija kroz koje se prostiru Himalaji, najveći utisak na mene je ostavilo budistično kraljevstvo Ladakh, čiji se naziv prevodi kao Zemlja visokih prevoja a koji često nazivaju „mali Tibet“. Ranije je Ladakh zaista pripadao Tibetu, kasnije se odvojio, ali je sačuvao prastaru kulturu tibetanskog budizma koja je sada skoro uništena u samom Tibetu. Pored brojnih vojnih baza, Ladakh obiluje drevnim budističkim manastirima, stupama i hramovima koji vas prenose u potpuno drugi svet. Ladakh je dugo bio izolovan od spoljnog sveta, a za posete stranaca se otvorio tek 1974. godine. Zbog toga je tamo dobro sačuvana njihova autentična kultura što se oseća na svakom koraku – narod živi isto kao i pre nekoliko stotina godina, stanovnici nose nacionalnu odeću, bave se poljoprivredom i stočarstvom, na ulicama nema semafora, a u nekim zabačenim delovima struje ima samo tri sata dnevno.

Kamp, zvezde i čaj

Koliko ste kilometara provezli letos kroz bespuća Himalaja? Ko vam je pravio društvo?
Letos smo ukupno prešli motorima oko 2.000 kilometara. Dužina trase Manali-Leh je svega 490 km, ali vam je u proseku za to putovanje potrebno tri dana jer je put izuzetno zahtevan i prolazi kroz veliki Himalajski venac i pet visokih prevoja, od kojih dva prelaze 5.000 m nadmorske visine. Važno je dodati da je put otvoren za saobraćaj samo četiri meseca godišnje (od juna do kraja septembra), što isto doprinosi izolovanosti Ladakha. Ostalo vreme je zatvoren zbog snega i klizišta. Letos sam vozila iz Manalija u Leh sa grupom drugih bajkera iz celog sveta, a nakon tri nedelje boravka i fenomenalnih vožnji u samom Ladakhu, vratila sam se sa dečkom istim putem nazad.

Da li su velike avanture zapravo idealna prilika da čovek upozna svog partnera i da se zbliži sa njim prisnije nego u svakodnevnom životu?
Definitivno! Pre svega, put je vrlo težak, čak i za iskusne vozače. Doživeli smo sve vremenske neprilike – pljuskove, maglu, hladnoću, vožnju po blatu, snegu, potocima, kamenju i pesku, klizišta… Treba imati živce da ostaneš pribran u takvim uslovima, da se izboriš sa strahovima, napetošću i da budeš strpljiv. Prirodno je da se dešavaju svađe i nerazumevanja. Upravo na ovakvim putovanjima dobro vidiš ko je ko, upoznaješ jače i slabije strane partnera. Partner je tu da te podrži, ohrabri i da ti pruža osećaj sigurnosti. Neprocenjiv je osećaj kada posle naporne celodnevne vožnje sedite pored vatre u kampu, gledate zvezde koje osvetljavaju vrhove Himalaja, pijete vruć čaj i sa osmehom prepričavate dogodovštine.

Sama na svetu

Da li vam se dešavalo da se nađete na Himalajima, na trasi Manali-Leh, u nekom trenutku sasvim sami, u zagrljaju oblaka i planine?
Jedan deo puta, deonica od 250 km, je potpuno nenaseljena, tu nema ni čvrstih kuća, ni stalnih stanovnika, jer je veći deo godine sve prekriveno snegom, a nivo kiseonika u vazduhu je jako nizak. Ovde nema ni signala mobilne telefonije što predstavlja još jednu opasnost, pogotovo za putnike koji putuju sami. Iako sam putovala u društvu, svako vozi brzinom koja mu odgovara i često se dešavalo da vozim sama. U tim trenucima sam uživala punim plućima, sa ushićenjem razgledala fenomenalne pejzaže i još bolje osećala beskonačnost himalajskih prostranstva. Imala sam osećaj kao da na ovoj planeti postojimo samo moj motor, put i ja.

Na kom delu trase ste se najviše uplašili i zašto?
Magistrala Manali-Leh važi za jednu od najopasnijih na svetu. Često je put uzan, sa jedne strane su strme litice, a sa druge duboke provalije, u kojima možete da vidite prevrnute kamione. Teren je jako težak za vožnju motorom. Ali strah nisam osećala često, nema tamo vremena za to, treba da se koncentrišete da prođete teške deonice što bolje. Ponekad sam se bojala da pređem motorom neki potok ili vodopad, jer je teško proceniti dubinu vode i teren ispod.

Ljubav i sreća

Da li ste na nekoj deonici zaplakali?
Zaplakala sam jednom, ali ne zbog straha. Tokom uspona na prevoj Taglang la (5.328 m), drugi na svetu po visini, iznenada sam postala vrlo emotivna i neprestano plakala zbog neopisivo lepih krajolika koje sam posmatrala usput i od osećaja sreće što imam priliku da budem na krovu sveta. Toliko su me obuzele emocije da nisam mogla da zaustavim suze.

Šta vas je bodrilo da izdržite ledene, planinske noći u šatoru, jednoličnu hranu, razređen vazduh, odsustvo kupatila…? Šta je čoveku istinski važno, što shvati tek kada ode daleko od grada?
Bez obzira na to koliko je bilo teško, uživala sam u celoj avanturi, jer sam svaki dan gledala najlepše pejzaže na svetu i upijala sve utiske od života koji je tako dalek od naše svakodnevice i uređenog zapadnog sistema. Bodrila me je sama činjenica da sam tamo i da radim ono što najviše volim – motorom istražujem svet.
Ovakva putovanja pomažu da shvatite šta je zaista važno u životu, da bolje upoznate sebe, postanete jači u svakom smislu i da naučite da cenite ono što imate. Kada svakodnevno primate mnogo utisaka, shvatite da doživljeno iskustvo vredi daleko više od materijalnih stvari. Takođe shvatite da su, bez obzira na velike kulturne razlike, ljudi svuda isti i teže istim stvarima: ljubavi i sreći.

Moć svetle puti

Koliko puta vam se desilo da vas Indusi zaustave da bi se fotografisali s vama jer su fascinirani beloj bojom vaše kože? Da li je teško biti drugačiji?
U Indiji se svetlija boja kože veoma ceni i smatra se lepšom. Na svim bilbordima, u časopisima, filmovima i reklamama na TV-u glumcima se izbeljuje koža, što izgleda neprirodno. Tamnoputi Indijci glume retko i samo sporedne uloge. U svakoj prodavnici kozmetika za izbeljivanje kože zauzima nekoliko polica. Čak i po najvećoj vrućini Indijci nose garderobu sa dugim rukavima i kišobran od sunca da im ne bi koža potamnela. Kada sam pričala tamošnjim prijateljima da mi u Evropi imamo solarijume i kreme za potamnjivanje, oni bukvalno nisu mogli da veruju. Nažalost, idealizovanje svetle kože često prerasta u neku vrstu rasizma, čitala sam dosta o tome da svetloputi ljudi lakše nađu posao i više se poštuju u društvu, dok se tamnoputi diskriminišu. Moja boja kože je presvetla čak i za Rusiju i Srbiju, pa možete da zamislite kako me gledaju u Indiji. Više puta su mi obični prolaznici tražili da se slikam sa njima, pogotovo u ruralnijim delovima. Ta vrsta pažnje mi uopšte ne prija i u tom smislu je teško biti drugačiji. U Bombaju ima veoma malo belaca i čak tokom obične šetnje ulicom ili kupovine u tržnom centru privlačila sam puno pažnje i pogleda.

Indijska kuhinja

S obzirom da vodite blog o zdravoj hrani www.vita.rs, kakvo je vaše mišljenje o indijskoj kuhinji?
O indijskoj kuhinji mogu da govorim puno, veoma je raznovrsna, ona uključuje u sebe tradicionalne kuhinje mnogobrojnih naroda koji tamo žive. Kuhinje se puno razlikuju u zavisnosti od zemljišta i regije gde živi određen narod, od klime i kulture. Veliki uticaj na indijsku kuhinju imaju religije i tradicije. Većina Indijaca su vegetarijanci, što mi savršeno odgovara, jer ne jedem meso više od 10 godina. Njihova kuhinja bazira se na povrću, voću, mahunarkama, žitaricama i začinima. Po meni, njihova hrana generalno nije lagana, dobro zasiti ali često sam morala da prilagođavam recepte kako bi bili lakši za varenje i zdraviji. Volim začine, zahvaljujući njima jelo čak od istih sastojaka uvek ispadne drugačije, ali trebalo mi je dosta vremena da se naviknem na njihovu ljutu hranu. Oni stavljaju čili papriku u 90 odsto jela, čak i u omlet! Sviđa mi se što malo koriste belo pšenično brašno, a više brašna od mahunarki (leblebije, sočiva, graška), koja su mnogo zdravija.

Šta u toj mnogoljudnoj Zemlji mora da se proba?
Ne postoji jedno jelo koje mora se proba, ima ih više i svako nađe nešto po svom ukusu. Na Himalajima moje omiljeno jelo je „momo“ – loptice od testa punjene povrćem i kuvane na pari, malo podsećaju na ruske peljmene. To je tradicionalno tibetansko jelo, služi se uz umak od paradajza, kikirikija i ljute paprike. Preukusno je, dešavalo se da ga jedem i tri puta dnevno! Jedno od omiljenih indijskih jela mi je „palak panir“ – presni beli sir kuvan u umaku od spanaća. 

Motivacioni znaci

Šta ste na putu Manali-Leh posebno zapamtili, čega se i danas često setite?
Bilo je dosta toga, ali često se setim jednog prizora. Taj dan smo se vozili po gustoj magli i kiši, vidljivost je bila samo par metara. Bila je to naporna i stresna vožnja: jedva vidiš vozila koja ti dolaze u susret, voziš po blatu, okolo su strme litice, užasno je hladno, duva vetar… I na silasku sa prevoja, negde na visini oko 3.000 metara, odjednom se magla malo razilazi, kroz oblake se pojavljuju vrhovi planina i stoletni borovi. Odjednom, vidim kako bukvalno iz oblaka izlaze divlji konji koji mi preprečavaju put. Morala sam da se zaustavim, siđem sa motora i pomazim ove plemenite životinje. Taj magičan susret sa konjima je bio nagrada za zahtevnu vožnju. Osećala sam se kao u bajci.
Još jedna stvar koja me je oduševila na tom putu su indijski motivacioni saobraćajni znaci sa vrlo kreativnim natpisima. Svaki put bi mi izazvali osmeh natpisi poput: Road is hilly, don’t drive silly (Put je brdovit, ne vozi kao šašav); It’s not rally, enjoy the valley (Ovo nije reli, uživaj u dolini); After whisky driving risky (Posle viskija, vožnja je riskantna), Speed is a knife that cuts life (Brzina je nož koji seče život); Drive like hell and you’ll be there (Ako voziš kao u paklu, tamo ćeš se i naći)… Omiljeni mi je (pred svaku deonicu sa krivinama) – Be gentle on my curves (Budi nežan prema mojim krivinama/oblinama).

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena