Stranac u oku, nova ljubavna priča Milana Nikolića Izana

On i sada sanja njenu meku kožu. Muči ga zašto joj nije rekao da je voli

Leto. More. Posmatram usamljenog čoveka u gomili nasmejanih i od sunca opaljenih ljudi. Stranac. Klati se nervozno na drvenoj, neudobnoj, barskoj stolici. Sedi za šankom, nedaleko od plaže, ali dovoljno daleko da mu neritmični šum talasa ne prekida brzi tok nelagodnih sećanja. Ispija koktele i čeka da se sjaj želje u oku sam od sebe ugasi.

Gleda u daljinu, odmahuje glavom… Proganja iz uma sulude misli. Uskočio bi u slano plavetnilo, okušao bi sreću, ali… Odustaje.

Milan nosi odelo iz Modnog ateljea „Čarolija“, Beograd i Novi Sad

Karta za raj

Plaši se da će vetar pokrenuti buru i da će ga talasi prekriti. Izgubio je veru u svoj dah. Strah ga je nagnao da ubedi sebe da će odustati tamo negde između apsolutnog ništa i relativnog nešto. Teško je preživeo najsvežije emotivno razočaranje, još jedno, bilo bi previše za njegovo ranjivo telo i slomljeni duh. Zašto rizikovati, ionako, sve je zapisano?

Sudbina mu je nekada izgledala kao mala kuca s kojom je bilo moguće da se igra, ali sada zna da njegova ima izgled troglavog Kerbera, koji je svojim oštrim zubima već ostavio ožiljke po njemu i u njemu. Poslednji ugriz za dušu bio je bolniji od svih prethodnih. Strah, neverica, razočaranja, igra sudbine… Veruje da je pakao u njemu i oko njega, a nije svestan da mu je bila ponuđena karta za ulazak u raj.

Ljubavna reka

Pokušavam po njegovim grimasama da shvatim šta je to u njemu što mu ne dozvoljava da razvuče osmeh na licu? Koja laž se tako duboko zarila u njegovo srce da ne oseća žar cigarete da mu po prstima spaljuje kožu? Prolaznost života ili prolaznost ljubavi? Zna li on da je na ovom mestuu stranac, ali istog porekla kao što smo i svi mi? Tvrda svetlost.

Ne prolaze ni život, a ni ljubav. Mi smo ti prolaznici kojima je život bez ljubavi najgora moguća sudbina. Zašto je odbio poklon? Ko ga je slagao da se odrekne ljubavi? Niko! Odustao je od samog sebe. Dopustio je da ga napusti osećanje za onim što čini suštinu svakog bića. Ljubavna reka. Ona je u njemu, a on ne čuje njen žubor.

Mašta je lopta

Kako znam da je neprepoznavanje ljubavi i njen protok, ta crna mora koje se boji da će ga udaviti u plićaku?

Da, u pravu ste. Nekada sam i sam bio davljenik koji je imao neugasivi sjaj želje u oku. Savladao sam iluziju daljine koja spaja stvarno i nestvarno, beskonačno sa konačnim. Naučio sam lekciju iz predmeta: Gubljenje vremena u životu.  Želju iz oka sam spustio u srce i od nje stvorio nameru. Život je pored svega ostalog i igra ljubavi kojoj nisu potrebni pobednici, već samo igrači. Mašta je lopta s kojom se igra, dok su snovi poeni koji se boduju tek kada se ostvare po danu.

Miris njene kože

Iz stranca izbija patnja njegove mašte, sakupljena u svim onim neizgovorenim rečima i neprospavanim, neiskorišćenim noćima. Vidim je. Lebdi oko njega. Pritiska ga sećanjem. On i sada sanja njenu meku kožu. Muči ga zašto joj nije rekao da je voli. Šetao je pored nje, držao je za ruku, a i sada oseća taj nežni dodir.

Miris njene kože ga još uvek peče. Podseća ga na vrelinu strasti koja mu je grčila stomak i prevrtala utrobu, vezujući mu creva u nepostojeći čvor. Stvarala mu je divlje misli. Goreo je, drhtao je, preznojavao se. Pored nje, ali i kada je ostajao sam u svojoj sobi.

Osmeh joj je ulepšavao reči. Pune, blago ovlažene usne su joj prizivale poljupce. Stiskom ruke ga je ohrabrivala da mu zagrljaj neće završiti samo na ravnini njenih leđa. Nehotični dodir njenog boka mu je donosio nervozu, vrtoglavicu i bes. Njene obline su ga bolele. Umesto suza, iz sebe je isupštao glupave priče. Uveče je sam sebe mrzeo zbog njih, mada se ona smeškala njegovoj nespretnosti da sklopi dve rečenice u citat dostojan smelog udvarača. Čekala ga je da joj ponudi sebe i čvrstinu njegove volje da je voli.

Ljuti koktel

Gde je pogrešio? Možda je još malo, malo, malčice, ma zrnce ohrabrivanja očekivao da dobije od nje? Zašto mu ona nije predložila sve ono što je zamišljao da želi, dok je noću gutao svoju požudu usamljen u krevetu, gaseći je jecajima naslade? Zašto!?

Sad, za barom, grize svoje usne i proklinje svoj kukavličluk, muškarca mlakonje. Kvasi ih ljutim koktelima da razblaži sećanja na žive snove u kojima je video nju kako mašta o njemu, mazeći svoje grudi i butine, dok ga čežnjivim pogledom priziva da svom snagom prodre u nju. Miris njenih sokova tela mu je bio nedostupan, ipak, on ih je uvek na sebi osećao. Zato odbacuje slamčice i žedno ispija koktel, do poslednje kapi, očekujući da će tako popiti i sve njene tečnosti strasti koje nikada po njemu nije prosula. A mogla je.

Idi, potraži je

Gledam ga kako prstima prolazi kroz kosu. Sumnja u svoju maštu i snove. Da li ga je ona zaista tako želela, kao što mu je požuda kroz maštu poručivala? Ne zna, mada je siguran da je nekada na crnom nebu, međ’ zvezdama, video sjaj želja njenih očiju, upućenih njemu. Diže glavu, pogledom pretražuje nebo. Nema zvezda, dan je. Sunce je plavetnilom mora potopilo sve njegove želje. Gore, na nebu, nema ni sjaja želja njenih očiju. On ih u svojoj patnji ne može videti.

Moram mu reći. Moram!

„Stranče, zvezde su tu, samo ih trenutno ne vidiš. Život i ljubav su iluzije kojima nisu potrebne oči da bi postojali, već volja da se stvara i voli. Idi, potraži je. Reci joj da želiš da si uz nju, da zajedno stvarate i da ćeš zauvek da je voliš.“

Otišao je. Verujem da će mu ona opet doći.

Reci joj, stranče!

Milan Nikolić Izano
Milan Nikolić Izano

Pisac i poeta, Milan Nikolić Izano, autor je knjiga: „Lanac ljubavi“, „U dahu izdaha“, „Vinčanska kabala u lancu ljubavi“, „Dnevnik duše“, dvoazbučne knjige „Lanac ljubavi“ (sa muzikom grupe „Balkanika“ u DVD formatu) i najnovije knjige „Žig vrelih usana“ uz koju je urađena i krema za um i ljubav „O“. Za njegove knjige, kritičari nisu mogli da odrede žanr, tako da su ga proglasili piscem koji piše duhom.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena