Beogradska priča na poklon: „Strah“

Nedavno je na poznatoj svetskoj aplikaciji za čitanje knjiga „Bookmate“
objavljena zbirka priča „Beograd.bgd“ autora Dejana Voštića. Kroz 21 kratku priču, Dejan opisuje probleme savremenog čoveka u modernim tokovima Beograda. Poklanjamo vam jednu od beogradskih priča koja govori o anksioznosti, koja nas sve muči…

U svojoj drugoj knjizi “Beograd.bgd” autor Dejan Voštić govori o savremenom Beogradu, kao metropoli u kojoj se život običnog čoveka i osnovne ljudske vrednosti gube u kovitlacu globalizacije i sveopšte trke za novcem i slavom

Iako je tek došao sa posla, odlučio je da ode do Ade Ciganlije i da prošeta. Hteo je da napravi krug oko jezera, jer ga je posao duže vreme opterećivao. Dugo nije išao u tom pravcu, a odmor od obaveza mu je bio potreban. Nije voleo trčanje, ali je šetnje voleo.

Uzeo je ključeve od stana sa stola i polako krenuo. Suvi decembarski vazduh ošinuo ga je po nozdrvama. Živeo je sam na Banovom brdu, u Požeškoj ulici, pa mu Ada Ciganlija i nije bila daleko. Odlučio je da se spusti pored tržnog centra Beteks, a zatim skrene pored zgrade Opštine Čukarica i direktno izađe na pumpu.

Beograd i Beograđani glavni su junaci u prvoj zbirci priča Dejana Voštića

Iako je bilo tek pet sati popodne, mrak se već uveliko spustio. Nije imao osećaj za vreme jer je uglavnom radio uveče, te je ove periode dana nekako preskakao. Voleo je da radi. Radom je skrivao samoću posle razvoda od Katarine. U pauzama na poslu se prisećao braka, zajedničkih trenutaka, ali je radom uvek uspevao da odvrati misli od svega što je sa njom prošao.

Znali su se još iz srednje škole. Tada su se samo družili, ali odlaskom na isti fakultet provodili su više vremena zajedno, prepoznali zajednička interesovanja i zbližili se. Vremenom, rodila se ljubav, koja je posle pet godina zabavljanja krunisana brakom. Međutim, sve se završilo brže nego što je mislio.

„Idem sa ove strane, pa ću posle nekako lakše da prođem Makišku stranu. Više mi prija da završim šetnju onom drugom stranom.“

Prešao je na drugu stranu ulice. Prošao je Lidl i krenuo ka početku Makiške strane.

„Nigde nikog. Šta je ovo? Koliko dugo nisam bio ovde?“

Nekoliko pasa lutalica mu je išlo u susret. Mahali su repovima, bez neke preterane želje da mu se približe. Prošli su pored njega. Stao je i počeo je da razmišlja kojim putem da krene. Odlučio je da pređe biciklističku stazu i da šetnju nastavi pored same obale jezera.

Prolazio je pored velikog napuštenog kompleksa koji je trebalo da bude Akva park. To se nije desilo. Umesto Akva parka, stajalo je ogromno gradilište, podsećajući na kakav sablasni i ukleti grad.

Pogledao je u pravcu kolibe koja je bila namenjena za blagajnu i video izbeglice kako sede u mraku, umotane u ćebad.

Mračne misli su mu preplavile glavu.

„Kreću ka meni! Napašće me! Moram da ubrzam!“

Pogledao je opet ka njima. Sedeli su na svom mestu. Nisu se pomerali. Hladan decembarski vetar ih je zakovao u kolibe i nisu imali nameru da mrdaju odatle. Posmatrali su njegov ubrzani, pomalo neprirodni hod.

Šta mi je? Zašto paničim? Ljudi samo sede i gledaju u mene, nisu se ni pomerili. Moram da se krećem više, zabio sam se u one projekte i kompjutere, ni ne znam šta se oko mene dešava!“

Knjiga Dejana Voštića “Beograd.bgd” bila je na listi najčitanijih na platformi “Bookmate”

Izašao je kod kafića Shine i nastavio šetnju pored obale jezera. Lokali su bili prazni, tek ponegde se mogao videti pokoji gost ili par koji je sedeo i razmenjivao nežnosti. Ada Ciganlija je početkom decembra bila uvek pusta, ostavljena sama sebi. Ogrnuta tišinom i mrakom, predstavljala je sigurno utočište za svakog ko je želeo da pobegne od gradske gužve i buke. Za razliku od leta, kada su plaže bile pune i u večernjim satima, zimi je Ada oblačila drugačije ruho i poprimala drugačiji izgled. Nekome sablastan, nekome romantičan.

„Šta je ovo? Nigde nema nikog! Da li je moguće da ljudi ne dolaze ovde zimi? Nije nešto ni posebno hladno. Mada, možda je i dobro što je tako. U ovom miru i tišini može se uživati u istinskoj lepoti Ade. Leti se od gužve i buke ništa ne može videti ni osetiti.“

Počeo je da razmišlja o Katarini, kada mu je malo i veoma brzo stvorenje prešlo preko staze. Sledio se.

„Šta je ovo proletelo, čoveče?“

Oblio ga je hladan znoj dok je gledao u pravcu šume. Napregao je oči i video da je to bio mali duguljasti pas, koji je pronašao drvo pored kog će da mokri.

„Uh, dobro je, svašta sam pomislio.“

Prošao je polako i Time out, u kom je video samo konobare koji su sređivali račune. Izašao je na čistinu gde nije bilo kafića, već samo put koji se gubio u daljini u mraku.

Sablasno sve izgleda… ali i romantično… Kao i sve u životu… u zavisnosti od toga da li nas u procenama vode vera u dobro ili strah. To me je i razdvojilo od Katarine. Bio sam mnogo plašljiv i nepoverljiv. Nisam hteo da je izgubim, a na kraju se to i desilo. Uopšte nisam ispao čovek prema njoj.“

„Izvinite, gde je ovde skretanje za parking?“

Začuo je grub muški glas iza sebe. Sledio se od straha. Okrenuo se ne bi li video ko ga je prenuo iz razmišljanja i ugledao je visokog čoveka sa bradom u dugačkom tamnosivom kaputu.

„Idite samo pravo nagore, pa onda desno.“

„Hvala.“

„Preseče me. Šta se to sa mnom dešava? Odakle mi ovaj strah? Trzam se na svaku reč, na svaki šum. Moram da se smirim!“

Ubrzao je malo hod ne bi li što brže prošao deonicu u kojoj nije bilo rasvete. U zloglasnoj tišini mogao je da čuje samo svoje korake i ubrzano lupanje srca. Odjednom, u pozadini je čuo korake kako mu se ubrzano približavaju. Jeza mu je prostrujila kičmom. Ubrzao je. Koraci su se još brže približavali. Počeo je da trči. Koraci su mu sada bili za vratom.

Pogledao je levo i video mlađeg čoveka u trenerci kako trči.

„Ovo već nije normalno!“

Stao je ne bi li se malo smirio. Video je pun krug Ade Ciganlije i zaključio je da se nalazi negde na polovini jezera.

„Da li je moguće da ova tišina tako sablasno deluje na mene? Gori sam od najveće kukavice!“

Nastavio je šetnju, ali sa velikim oprezom. Nije hteo da se tek tako prepušta razmišljanjima. Sa desne strane je čuo blago šuštanje talasa koji su udarali u obalu. Vetar je stao, pa je sada imao drugačiji osećaj nego na početku šetališta.

„Bože, pomozi!“, zavapio je u sebi, dok je gledao dugačku stazu ispred sebe.

Odjednom, napetost je zamenilo neko neobično olakšanje. Krajolik mu je izgledao nekako drugačiji. Osetio je neki unutrašnji mir, ispunjenje. Mrak, koji mu je do malopre izgledao sablasno, sada je poprimio sjajne obrise. Umesto straha, osetio je neko čudno romantično raspoloženje.

Nije više osećao tenziju i napetost kao na početku šetnje.

„Kako je ovo sve čudno? Jedna obična šetnja po Adi može biti izvor zadovoljstva ili paničnog straha! Kao i u životu. Ada je sada dobila neku drugu dimenziju. Romantičnu. Mirnu. Idiličnu.“

Stigao je do Varadera, a nakon toga je nastavio šetnju u istom ritmu. Opuštenijem nego na početku.

Ubrzo je prošao Aqua ski i došao do samog kraja jezera, odakle je mogao da vidi ceo grad. Sve mu je izgledalo nestvarno, jer nikad pre nije bio na Adi po mraku u zimskom periodu.

„Kakva čarolija!“

Začuo je neko šuštanje u žbunju iza sebe. Sledio se. Ovog puta to nije bio pas. Osećao je da šuštanje dolazi od nekog čoveka.

Nije imao hrabrosti da se naglo okrene. Osećao je da ga neko gleda.

Polako se pokrenuo ka drugoj strani.

Ubrzao je hod kao i osoba u žbunju. Oko njega nije bilo ljudi. Bio je prepušten sebi i svojoj sudbini. Hladan vetar je počeo opet jače da duva.

Idilu, koju je osećao do pre par minuta, opet je zamenio strah. Jeza mu je prodrla gotovo do kostiju, jer mu se ovako što nikad ranije nije dogodilo.

Koliko god da je ubrzavao korak, osoba u žbunju ga je pratila u istom ritmu. Odlučio je da stane. Da ispita sebe i svoju hrabrost.

Okrenuo se u pravcu žbunja. Video je čoveka kako ga posmatra. Nije mu jasno video crte lica, ali je osetio da je i on uplašen. Nije znao ko je. Krenuo je ka njemu.

Osoba u žbunju je počela da se povlači i da beži u suprotnom smeru ka malom jezeru, smeštenom u produžetku Ade na Makiškoj strani. Ubrzao je. Videvši da joj se približava, osoba u žbunju je počela panično da beži kroz šipražje.

Stao je i gledao u pomeranje žbunja u mraku.

„Ko zna ko je? Možda azilant, možda psihopata, manijak?“

 Sačekao je još par minuta ne bi li video da li će se vratiti. Ali, od povratka nije bilo ništa. Tamne sene su prekrile taj deo rastinja.

Nastavio je šetnju, polako dolazeći sebi. Nije očekivao ovu situaciju, ali se iznenadio svojom hrabrošću.

Došao je na drugu stranu jezera koja je delovala napušteno i pomalo jezivo. Za razliku od Makiške strane, gde je bilo smešteno mnoštvo kafića, na drugoj strani ga je zatekla pusta plaža na kojoj se leti kupaju nudisti, hladno i pomalo mračno drveće i jeziva tišina. Tišina koja ulazi u svaki delić kože.

Ova deonica mu je bila mučnija. Bio je na oprezu, trudio se da čuje svaki šum. Vetar je počeo jače da duva; njegovi fijuci prelamali su se kroz ogoljeno drveće, formirajući čudesnu simfoniju raznorodnih zvukova.

Posle nekoliko kilometara samoće u daljini je spazio da mu neko ide u susret. Iako nije bio preterani ljubitelj društva, ovog puta se zaista obradovao. Pogledao je malo bolje i video je da su to dva penzionera.

Približavao im se i posle svega proživljenog dobio je poriv da ih, usled iznenadnog naleta sreće, čvrsto zagrli.

Mimoišli su se.

Posle njih, na oko stotinak metara, video je tri druga kako stoje pored staze i razgovaraju. Svi ti ljudi koje je sretao delovali su mu neobično. Imao je osećaj kao da je bio u nekoj imaginarnoj pustinji, odsečen od sveta. Sam. Sa nebom. Sa đavolom. Ili Bogom.

U tih nekoliko kilometara tišine i samoće toliko je naučio o sebi, o strahu i moći ljudske psihe da boji svet prema sopstvenim merilima.

„U panici i strahu pravio sam razne gluposti…“

„Samo od nas zavisi kakvim ćemo se mislima prepustiti u životu. Da li ćemo u celosti verovati u dobro ili ćemo robovati strahu. Strah mi je uništio vezu i odnos sa Katarinom. Da sam imao više vere, sigurno bismo više trajali.“

Talas melanholije mu je preplavio telo. Katarina mu je bolna tačka i teško se mirio sa činjenicom da je više ne viđa i da više nije deo njegovog života.

„Kako sam bio samo glup? Umesto da sam joj verovao, u panici i strahu pravio sam razne gluposti. Kao i u ovoj šetnji. Trčim jer mislim da me neko juri?! Čovek treba da se osami, da uđe u predvorje straha i da ga razbije, jer ako to ne uradi, uvek će da mu robuje bez ijedne pomisli na to da uzrok straha možda i ne postoji. Da je to samo isprazna fantazija svakog čoveka koji zamišlja scene užasa koje i ne moraju da se dese. Zašto bismo brinuli u životu ako sve može biti idilično kao i ova šetnja? I ništa mi se nije desilo, dok je moj um svašta zamišljao.

Vetar koji je počeo jače da duva ispratio ga je na poslednjoj deonici Ade – kod restorana Jezero.

Dejan Voštić u knjizi „Beograd.bgd“ promišlja o trajnim vrednostima kao što su ljubav, prijateljstvo, nada, vera, religija, ali i o razočaranjima, strahovima, predrasudama i svemu onome što prati život čoveka današnjice, razapetog između izazova savremenog doba i onoga što on zaista jeste ili bi hteo da bude
Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. pojavio se Ona Magazin, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera. To je prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ (ali i njihovim jačim polovinama). U jesen 2020. izašao je jubilarni Ona magazin broj 100.

4 Comments
  1. Top prica! Sledila sam se u jednom trenutku! Naizgled bez neke radnje ali prica puna unutrasnje drame.

  2. Vrlo vešto ispričana priča. Vrlo vešto kroz priču vođene razne modulacije straha, simbolično date kroz krug oko Ade – kao krug u kome svako od nas treba da se suoči sa sopstvenim strahovima. Tema koja je,svakako, i nažalost, vrlo aktuelna danas. Zainteresovala sam se i pročitala knjigu na Bookmate-u. Ima sjajnih priča. Sa lepom i jasnom,aktuelnom porukom i vrlo vešto ispričanih. Danas kada ljudi sve manje čitaju,možda su priče,za koje ne treba mnogo vremena, najbolji način za povratak književnosti. Autoru želim uspeha i što više čitalaca.

  3. Sjajno uradjena prica! Hickokovski ostra a puna iscekivanja. Autor je odlicno uklopio deonice Ade na koju cesto idem. Postoji li stampano izdanje knjige?

    1. Koliko je poznato redakciji, knjiga je objavljena samo u elektronskom izdanju.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.