Piše: Lada Ilić
Jasminu sam upoznao još na fakultetu, bila je to studentska ljubav. Vršnjaci smo, oboje smo bili druga godina prava kada smo se sreli i zavoleli. Bila je to jedna lepa, mirna ljubav, ne neko preterano ludilo. Jaca i ja smo se u svemu razumeli, voleli iste stvari.
U našim životima je sve išlo po „pe-esu“ – pošto smo oboje diplomirali pozapošljavali smo se, verili pa venčali, a zatim su došla i deca. Imamo dvoje srednjoškolaca, ćerku od osamnaest i sina od šesnaest godina. Naš brak se ni po čemu nije razlikovao od većine drugih, osim možda po tome što se zaista nikada nismo svađali, čak ni prepirali.
Samo jedna svađa
Pamtim samo jednu našu „svađu“. Renovirali smo kupatilo, majstori su već bili stigli, kada sam iz prodavnice doneo pogrešne pločice. Jaca je urlala na mene koliko je grlo nosi, a ja sam bio prvo zabezeknut, a onda sam prasnuo u smeh od koga su mi suze vrcale na sve strane.
Ni sam ne znam zašto mi je bilo toliko smešno to što sam ženu, sa kojom sam u tom trenutku živeo već šest godina pod istim krovom, prvi put video besnu. Smejala se posle i ona, dan danas taj događaj prepričavamo prijateljima kao anegdotu.
Svako od nas je u braku imao i obavljao svoje dužnosti, uvek smo se međusobno podržavali i pomagali. Deca su nam divna, zahvaljujući, pre svega, Jaci, koja je veoma požrtvovana mama. Nemam jedne reči zamerke za nju. Osim što je privlačna žena, na poslu je uspešna, a u kući nezamenljiva. Fantastično kuva i trudi se da balansira između svih naših prijatelja, rođaka i komšija.
Fatalno zaljubljen
Ali đavo nikada ne spava. Pre četiri godine, samo nekoliko dana pošto smo Jaca i ja proslavili petnaest godina braka, u moju firmu je ušetala nova koleginica. Kada je došla i do moje kancelarije, kako bi upoznala svog novog pretpostavljenog, knedla mi je zastala u grlu. Ona je bila SVE! Bila je lepa, zgodna, ženstvena, izazovna, temperamentna, nežna, a kasnije sam otkrio – i veoma pametna i sposobna.
Privlačnost je bila obostrana, tako da je nastupio period najstrašnijih muka, koji je potrajao nekoliko meseci. Moja i Tanjina nastojanja da se što manje srećemo bila su očigledna. Kada bismo se našli u istoj prostoriji, trudili smo se da nam se pogledi nipošto ne sretnu, a usiljeni razgovori bili su više nego smešni.
Tanja je znala da sam oženjen i oduvek je prezirala brakolomstvo, a meni nije padalo na pamet da prevarim Jacu, a naročito ne u firmi u kojoj radim.
Uprkos tome nisam uspevao da obuzdam lupanje srca i klecanje kolena kada bih bio u Tanjinoj blizini, niti je ona u tim situacijama uspevala da prikrije crvenilo na svom licu. Bilo je samo pitanje vremena i prilike kada ćemo Tanja i ja jedno drugom pasti u zagrljaj.
Čudno uzbuđenje
Negde oko sedam meseci od našeg prvog susreta, Tanja i ja smo, sa još dvoje kolega, morali službeno da otputujemo u Frankfurt. Nikada neću zaboraviti ta tri dana…
Stigli smo tamo oko devet sati uveče, iscrpljeni od dugog puta. Odmah posle večere svako od nas se izgubio iza vrata svoje sobe, potpuno ophrvan umorom. Zaspao sam čim sam video krevet. Usred noći sam se iznenada probudio. Nisam znao zašto, jer je u hotelu vladao potpuni mir…
Uzmuvao sam se po sobi, tragajući za uzrokom iznenadne uznemirenosti, a neka neobjašnjiva nervoza i čudno uzbuđenje prožimali su svaki atom mog tela. Iako ničim izazvan, krenuo sam da izađem iz sobe. Otvorio sam vrata i ostao u njihovom okviru potpuno konsterniran. Ispred njih je stajala Tanja… Snažno sam je jednom rukom šćepao za vrat, povukavši je tako unutra, dok sam drugom rukom zalupio vrata.
Kako bezbolno otići
Takvu strast i takvo ludilo za nekim nikada do tada nisam osetio. Vrativši se kući, Tanja i ja smo nastavili svakodnevno da se viđamo. Naši susreti su bili tako intenzivni, da mi je posle svakog od njih sve zujalo u ušima. Mislio sam da je u pitanju samo požuda, da će sve to ubrzo početi da slabi, ali sam se prevario.
Vremenom sam postao potpuni ovisnik o našim viđanjima, potpuno sam bio opčinjen Tanjom. Prva godina naše ljubavi prošla je brzo kao tren. Svestan da je ona, za razliku od mene, slobodna kao ptica, koja mi svakog dana može odlepršati, ozbiljno sam počeo da razmišljam o razvodu. Sama pomisao na to da bi moja ljubavnica jednog dana mogla otići sa drugim muškarcem, izazivala je u meni nagon za povraćanjem.
Isti nagon sam osećao i posle žučnih ljubomornih scena koje smo jedno drugom bezrazložno priređivali, te svaki put kada bi mi ona pred nosom zalupila vrata ili spustila slušalicu usred neke banalne rasprave. Otpatio sam svaki naš sukob, a bilo ih je bezbroj.
Griža savesti
Strah od toga da jednog dana može da mi se desi da izgubim Tanju vremenom je postajao sve nepodnošljiviji. Čitave sledeće dve godine prošle su u planiranjima kako Jaci saopštiti da je napuštam. Nisam želeo da je povredim, ničim to nije zaslužila, a posebno nisam bio spreman na eventualnu dečiju patnju i ispaštanje u slučaju našeg razvoda.
Hiljadu puta sam pomislio kako bi mnogo lakše bilo da je moja žena bar u nekom segmentu života bila loša, da me je bar jednom razočarala. Ali nije… Sve vreme moje vezanosti za Tanju ona ništa nije primetila, bio sam jednako pažljiv prema njoj i deci kao i ranije, možda čak i pažljiviji s obzirom na grižu savesti koju sam osećao zbog dvostrukog života koji sam vodio.
„Kakav te razvod spopao?“
Svoja dva najbolja prijatelja sam, tih godina, „ugušio“ nedoumicama kada i na koji način ženi da priznam da imam ljubavnicu sa kojom nameravam da živim, sve dok im se nisam smučio. Nenad, jedan od njih, mi je tada rekao: „Kad si već takvo muško da živiš sa dve žene, budi onda muško pa završi već jednom sa tim. Nemoj biti kukavica, pogledaj Jaci u oči i sve joj reci. To je jedini način.“
Bio je u pravu i odmah posle tog razgovora otišao sam kući. Zamolio sam Jacu da sedne i sasluša šta imam da joj kažem. Pravi šok je usledio tek kada sam završio svoje ispovedanje.
Jaca se nasmešila i potpuno mirno odgovorila na moju patetičnu priču: „Ma da li si ti normalan, kakav te razvod spopao? Živi ti kao i do sada sa tom tvojom Tanjom, pa kad vas ljubav prođe, ti se lepo vrati svojoj kući. Pa nećemo valjda zbog toga potresati decu, deliti imovinu koju smo mukotrpno sticali, šokirati stare i bolesne roditelje… Pa ja već osam godina imam ljubavnika, a da mi takve gluposti nikada nisu padale na pamet.“
Donja vilica mi se opustila, dugo nisam mogao da je vratim nazad.
Vratio sam se kući
Poslušao sam Jacu (kao i obično – uvek je imala pravo rešenje za svaku situaciju) i nastavio život kao da užasnog razgovora među nama uopšte nije ni bilo. Ili sam bar mislio da jesam. Nekako sam, ipak, sve češće radije ostajao kod kuće, jer sam primetio da Jaca tada nigde ne izlazi. Čim ja krenem negde, izađe i ona na svoju stranu.
Nekako me to negde „žuljalo“, nikako mi nije prijalo. Ne znam zašto, činilo mi se da zbog toga gubim tlo pod nogama, da ostajem potpuno sam. Tako sam jednom namerno uzeo bolovanje, napravio se slab i nemoćan, legao u krevet i u njemu ostao deset dana kako bih video koliko će puta za to vreme Jaca izaći.
Uzela je bolovanje i ona, ostala je kod kuće da me neguje, nije izašla ni jednom, sem do prodavnice. Eksperiment po eksperiment i ja sam se jednog dana „vratio“ kući, a da to nisam ni osetio. Tanja je ostala jedna prelepa uspomena, a zebnju da ću je jednog dana izgubiti zamenio je strah da bi moja Jaca možda, kada deca odrastu, mogla otići sa drugim. Užas!
