Stefan Tićmi, povodom svoje nove knjige „Kaput od mahovine“: Kolut napred u snegu

Stefanu u izolaciji nedostaje saznanje o omanjem čoporu crnih mačaka koje je sreo na Terazijama: stavi li im neko komad salame u zdelicu, sipa li mleka, mjauču li drugačijim tonalitetom i čime se zanimaju svih ovih dana dok traje pandemija, svih ovih dana kada nemaju kome da pređu put.  

Stefan Tićmi je rođen u Leskovcu i kaže: „Zvezde nad mojim rodnim gradom krajem septembra su dimljene, kao kobasice. Mirišu na roštilj…“ Foto: Katarina Šikuljak

Prvo je došla „Akiko“… Svi su je čitali ili poklanjali. Stefanu je donela i nagrade Politikinog Zabavnika i Trga od knjige, a uskoro će biti snimljen i animirani film.

Novi poetski roman Stefana Tićmija je „Kaput od mahovine“, opojan, bajkovito mudar, duhovit i topao. „Da li sam čovek ili stablo?“, pita se Najdan, glavni junak „Kaputa od mahovine“ i nastavlja: „Naprosto: gola krošnja koja je rasla iz mojih leđa nametala mi je to pitanje. Nisam rastao, ne. Ja sam se granao. Ka plavetnilu, i još više. Granu po granu…“

Pred vama je intervju sa najpoznatijim Leskovčaninom posle Tome Zdravkovića, dvadeset osmogodišnjim Laguninim hit-piscem Stefanom Tićmijem.

Vaša prva knjiga koju je objavila „Laguna“ („Ja sam Akiko“) svrstana je u dečiju, a sledeća („Kaput od mahovine“) u tinejdžersku. Da li to pisac u vama raste?
Izgleda da raste, baš kao što rastu ’hedere’, puzavice, pa sve uz kosti. A one nisu paraziti, ne štete drvetu ili kostima na koje se prilepe. Međutim, mehanički mogu naneti štetu ako ga u potpunosti obrastu. Ako ga obrastu toliko da se od zeleniša ne vidi Stefan. Bršljani se pisac u meni. Ako taj pisac uopšte i postoji.

Koliko dugo ste krojili i šili vaš „Kaput od mahovine“?
U našem naselju bila je jedna malena krojačka radnja. U njoj je radio deda Stanimir. Vrlo često smo je posećivali u detinjstvu. I dalje pamtim krojački metar, krojačke makaze, kredu, igle, konac, uredno naslagan štof, okačena odela, jastuče sa špenadlama… Ništa od toga mi za ovaj Kaput nije bilo potrebno, tek ta zamrznuta slika. Literatura zahteva drugačiju krojačku umešnost. Šnitovi i čitav nacrt nastali su za dan, dva. Onda sam dugo premeravao rečenice. U svojoj glavi, ponajpre. Zatim sam seo i dovršio ga: spustio sam prste na tastaturu, čulo se: ckckckckckckckckck i toliko. Na kraju je Dobrosav Bob Živković dodao revere i dugmeta. Zoran Penevski je klimnuo glavom i rekao: „Dobro je ispalo.“

Čovek sa čudesnom sudbinom

Rođeni ste na Bogojavljenje, pre 28 godina. Da li su zvezde nad Leskovcem znale već tada da ćete biti Čovek sa čudesnom sudbinom?

Zvezde nad mojim rodnim gradom krajem septembra su dimljene, kao kobasice. Mirišu na roštilj zbog festivala roštilja. Tad su sve padalice i sve bi da padnu pred neki štand i naruče punjenu ljutu sa malo urnebesa i luka. Čuo sam da im nešto ne uspeva. Videćemo. A januara, na Bogojavljanje, kada sam rođen, te devedeset druge, ne znam kako su mirisale i šta su slutile ili znale. Znam samo da se moj deda, pijan, skinuo go do pojasa, istrčao u dvorište i u snegu napravio kolut napred i najzad, kada je ustao, ostao je trag. Kao što se čuvaju prvi otisci dečjih stopala, onako u glini, ja sam oduvek želeo da je taj trag u snegu ostao sačuvan, kao podsetnik na slavlje. To mi je jedna od neostvarenih želja. A i dileme nema: sudbina svakoga od nas je čudesna.

Glavnom junaku Najdanu, koji se pretvorio u drvo, nedostaju topla supa i topla ljudska reč. U izolaciji zbog pandemije korone, šta vama najviše nedostaje?
Jednom sam se popeo uz Kameničku i u parku na Terazijama sreo sam omanji čopor crnih mačaka, delovalo je kao da nešto smeraju, kao da smišljaju i prave plan kome će sve danas preći put. Eto, nedostaje mi saznanje o njima: stavi li im neko komad salame u zdelicu, sipa li mleka, mjauču li drugačijim tonalitetom i čime se zanimaju svih ovih dana dok traje pandemija, svih ovih dana kada nemaju kome da pređu put. Sem tog saznanja, nedostaju mi i moji „pokeraši“, devojka, baka koja je u staračkom domu, književni susreti sa decom, kej, plivanje, rolovana džigerica u kafani „Vruć vetar“, jedan kutak u KCB-u, basket sa drugarima nedeljom uveče… Što veli Biserka Alikadić u jednoj pesmi: Ma šta ljudi o sebi rekli, ma šta o njima mislila, kada bih ostala sama na svjetu, s komadićem ugljena u ruci, prvo bih čovjeka nacrtala…

Intuitivan jesam, prozorljiv ne

Čini se da ste bili vidoviti kad ste glavnog junaka izolovali u duboku šumu a svakom stanovniku grada dali sopstvenu skulpturu i sopstvenu pozorišnu predstavu, pa još pod vedrim nebom. Stvarno, da li ste prozorljivi?
Na jednoj proslavi koja se odvijala u nekom slikarskom ateljeu, veli Ernesto Sabato u jednom eseju, Dominges, pijan i besan, bacio je čašu na jednoga od prisutnih; ali pošto je gađani uspeo da se izmakne, čaša je pogodila u lice Viktora Braunera, i izbila mu oko. Zaprepašćuje to što je Viktor Brauner već neko vreme slikao čitav niz likova sa probodenim ili iskopanim okom i, ako se dobro sećam, jedan autoportret sa strelom, zabijenom u desno oko, sa koje je visilo slovo D… Eto, mene je reč „prozorljivi“ na to asocirala. Intuitivan jesam, prozorljiv ne. Ako sme tako da se kaže… A sme, što ne bi smelo.

Akiko ima samo tatu, a Najdan samo baku Anetu. Zašto su glavni junaci vaših knjiga „samonikle koštice“, oslonjene na jednu jedinu „grančicu rodoslova“?
Mislim da to ima veze sa stvaralačkim postupkom i stvaralačkim izazovom. Nema više pismenih zadataka iz srpskog, sam sebi zadajem neobične zadatke i postavljam zamke. Jednostavno volim da svojim junacima pronađem adekvatan smeštaj, da ih smestim u Bezizlaz, u nekakvu Neobičnu Situaciju, u nekakvu Teskobu, a da ih onda odatle nateram na razmišljanje: Kuda sad? Kako? I onda putujemo, svi zajedno ka Nekud, ka Razrešenju. Sve to podseća na avanturu, na avanturu pred ekranom ili avanturu nad hartijom. Pored je šoljica kafe. I još jedna. I još jedna. I još jedna. ‘Op, hipertenzija.

Stefan u svom omiljenom kafeu i u luna parku sa svojim prijateljem Lacom. Foto: Jana Gligorijević

Kvržica na leđima

Ima li svako od nas „kvržicu na leđima“ kao Najdan, neku svoju strašnu tajnu zbog koje mu pubertet prođe u nekoj vrsti agonije?
O toj „kvržici na leđima“, o odrastanju i detinjstvu, pokušao sam da pišem u knjižici „Tu, nadohvat muke“ koju je objavila „Povelja“ iz Kraljeva, a uredio Dejan Aleksić. Objavljena je marta ove godine. Kjerkegor je govorio: što se više udubljujemo u sebe, to se više udubljujemo u bića drugih. A mislim da je to pravi put spoznaje, samospoznaje, svetospoznaje. Mene zanima pojedinac, koji univerzalnu misao kao lubenicu nosi pod miškom. Što kaže Pekić: prvo lice je lice meditacije, lice treće je lice akcije. A roman „Kaput od mahovine“ je upravo takav, iz meditacije prelazi u karneval. Jako bih voleo da neki reditelj iščupa Najdana iz knjige, zajedno sa korenjem, granama i njegovim razmišljanjima, i da takvog, izopštenog, postavi na pozorišne daske da se zabezeknemo.

Jedan od junaka iz vaše nove knjige, Viktor, vratio se na selo da sluša poj slavuja i žubor reke, da pije sok od zove. Imate li vi svoje selo i svoju šumu?
Selo: Donje Krajince. Naj na kraj je. Naj na kraj ravnice pa otuda ime, a odatle počinje zona planine. Takođe, tu se i Vlasina uliva u Moravu. A na Moravi most. Dobro, ZamaloMost, jer da bi ga prešao moraš na drvene merdevine… Ne šalim se, izguglajte. A planina: Čemernik.

Čudak iz kraja

Koliko u „čudaku iz kraja“, filozofčiću kome je baba bila „fenjer“ a tobogan – sve i svja – ima vas? 
Taman koliko treba.

Odbačen od ljudi, Najdan pronalazi utočište u prirodi, kraj kurjaka i veverica. Kako to da u svetu flore i faune nikoga ne odbacuju, niti nazivaju nakazom kao u „humanom“ svetu?
U predgovoru romana „Obojena ptica“ Kosinski piše kako se zabava seljana, u njegovom detinjstvu, sastojala u hvatanju ptica, bojenju njihovog perja, a zatim u njihovom  puštanju da se pridruže svom jatu. Čim bi takva drečavo ofarbana stvorenja pohrlila među svoje srodnike, ostale bi ptice, doživljavajući ih kao preteće tuđine, napadale i kljuvale dok ih ne bi usmrtile. Tako da i u svetu faune i flore ima odbacivanja. Škorpije su, recimo, noćne životinje, što znači da miruju tokom dana, a aktivne su tokom noći – one nikako ne bi podnele da im se uvede policijski čas. Ali mogu da izdrže 12 meseci bez hrane tako da ne bi morale čas po čas do marketa po bubašvabe, crviće i jogurt. Imamo i prelepu priču o psima koji su u vreme epidemije po neverovatnim vremenskim uslovima prešli hiljadu kilometara i uspeli da dostave lek koji je spasio čitav grad… (Pogledati film „Togo“)

Nema knjige bez kafe. Stefan to opisuje ovako: „Pored je šoljica kafe. I još jedna. I još jedna. I još jedna. ‘Op, hipertenzija“, foto: Katarina Šikuljak

Zabezeknut – Tooooooliko puta. A ima još toooooliko toga

„Umetnost je izgleda ono kad se zabezekneš“, kažete u vašoj novoj knjizi. Kada ste se vi  zabezeknuli pred umetnošću?
Zabezeknut – veličanstvenom glumom Nebojše Glogovca u predstavi „Hadersfild“ Uglješe Šajtinca u režiji Aleks Čizholm; zapisom na jednom kenotafu u Spomen parku u mom rodnom gradu; svakim versom Kruksa iz Bauq Squada (+niška scena); Brankovim poznavanjem literature, slikama Egona Šilea, Poloka, Joškin Šiljana… dogodovštinama Bucka iz Mezgraju; portretom Ruže Meštrović u Narodnom muzeju; notama Ludovika Einaudija, Erika Satia, dijalozima koje je napisala Fibi Voler-Bridž, arhitekturom Rikarda Bofila, pasusima Georgi Gospodinova, Agote Krištof, Andreja Tarkovskog, Dina Bucatija, Srđana Valjarevića… Radovima Dobrosava Boba Živkovića, Mine KokoDaš, Vaneta Kosturanova, Alekse Gajića, Tisje Kljaković, Pijaniste, Ognjena Milanovića, Dušana Pop Đurđeva, Vladimira Lukaša… Zabezeknut – Tooooooliko puta. A ima još toooooliko toga.

Postoji li poseban razlog zašto ste samo jednoj pozorišnoj režiserki dopustili da se penje Najdanu „na glavu“?
Zato što je ona Ta.

Suza gusta kao bagremov med

„Ima nas praznih“, jedna je od poruka vaše knjige. Na koje reči ili postupke „praznih“ ste posebno osetljivi? Zbog čega može da vam se omakne suza gusta kao bagremov med?
Osetljiv sam na bezosećajnost, nepravdu, vrdanje, neiskrenost, laž, manipulaciju, neodgovornost… A suza gusta kao bagremov med se omakne obično nakon izlaska iz staračkog doma.

Da li ste imali zebnju da posle nagrađivane „Akiko“ nećete uspeti da prevaziđete samog sebe?
Malu, baš malu, kao zrnce. Toliko malu, da se od ’hedere’ u meni, nije ni primetila.

Branislava Mićić
Branislava Mićić

Branislava Mićić je više od četvrt veka glavni urednik ilustrovanih izdanja posvećenih „malim stvarima koje život znače“. Zanat je pekla u „Turističkoj štampi“, da bi se 2002. potpisala iza prvog srpskog licencnog nedeljnika za žene „Lisa“. Prelaskom u novinsku kuću „Color Press“ pokreće izdanje „Tina“. Godine 2009. osniva „Ona Magazin“, koji izlazi bez prekida do danas.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena