Stara japanska izreka kaže da vezivanje tela neminovno oslobađa dušu: Ljubavni okovi

Umetnost erotskog vezivanja – kinbaku – potiče od japanskih ratničkih veština

Scenario erotskog vezivanja po pravilu zahteva duboko poverenje, jer je jedan partner u poziciji bezrezervne predaje, dok drugi poseduje potpunu kontrolu. U pitanju je unakrsna igra razmene moći i iznenađujućih obrta. Zahvaljujući alhemiji strasti, stid nestaje u zanosu, bol postaje zadovoljstvo, strah se rastapa u uzbuđenju, iz privremenog obuzdavanja izrasta ultimativno oslobođenje. Očigledno, lanac, kao i konopac, nisu slučajno simboli spone ili odnosa između dve krajnosti.

Kultura vezivanja

Stara japanska izreka kaže da vezivanje tela neminovno oslobađa dušu. Generalno, Japan je „kultura vezivanja“: delovi tradicionalnog kimona ne pričvršćuju se dugmadima, nego uvezanim vrpcama, a prema postulatima šinto religije, obmotavanje užetom je kreiranje svetog prostora (zato je uže čest prizor na kapijama japanskih svetilišta).
Jedna od tajnih samurajskih veština bila je posebna tehnika vezivanja zarobljenika radi njihovog javnog prikazivanja ili iznuđivanja priznanja. Čak i u tako surovim okolnostima, majstori vezivanja brinu o fizičkoj i mentalnoj bezbednosti zatočenika, a vezovi ne samo da moraju biti sigurni – nego i začuđujuće lepi.

Princeza u zarobljeništvu

Vremenom, ratnička veština je evoluirala u umetnost seksualnog vezivanja pod nazivom kinbaku. Preobražaj agresivnog nagona u primarnu seksualnu emociju započet je u japanskim pozorištima, na čijim scenama su prizori borbe i tela u zatočeništvu, visoko estetizovani. Jedna od čuvenih pozorišnih predstava prikazuje arhetipski motiv princeze u zarobljeništvu, a drama se ne odvija kroz agoniju iščekivanja princa koji će je osloboditi, nego se dramatizuje proces oslobađanja ženske unutrašnje moći.
Dok je vezana za trešnjino drvo, princeza vrhovima nožnih prstiju iscrtava obrise miša u laticama trešnjinog cveta, da bi nacrtani miš oživeo i pregrizao konopac kojim je vezana. Ograničavanje fizičke slobode aktivira spiritualne procese, a nametnuti okovi samo su most kojim princeza stiže do božanskih moći unutar sebe same.

Slikar perverzija

Dramski motiv tela u zatočeništvu nadalje se prenosi u japansku grafičku umetnost, gde prikazani likovi nemaju izraz mučeništva, nego odražavaju meditativno stanje svesti. Na tom ukrštanju kulturoloških, religijskih, spiritualnih i umetničkih elemenata nastaje kinbaku, u doslovnom prevodu – lepota uskog vezivanja. Ocem modernog kinbakua smatra se japanski slikar Seiu Ito, koji krajem 19. veka jasno demonstrira erotsku ulogu ove tehnike vezivanja.
Slikar je primenjivao kinbaku na svojoj supruzi koja mu je ujedno bila i model, a erotično žensko telo u kompleksnim i asimetričnim vezovima, sputano u izazovne položaje, centralni je motiv njegovog stvaralaštva. Iako je umetnik radio pod budnim okom javne moralne cenzure koja ga deklariše kao slikara perverzija, kinbaku postaje široko popularan sredinom prošlog veka.

Vreme i strpljenje

Kinbaku kao seksualna praksa zahteva vreme i strpljenje, u svojoj osnovi – to je praksa puta, a ne krajnjeg odredišta. Vešto isprepleteno uže dekoriše torzo kao provokativna mreža, a dobro pozicionirani vezovi stimulišu erogene zone i oslobađaju telesne senzore zadovoljstva – u telu se luči endorfin, prirodni opijat čije dejstvo je nalik morfijumu. Ako telo nije u potpunosti sputano, deo igre može biti i stavljanje partnera pred izbor udobnijeg položaja. Konopac je produžetak partnerove ruke i sredstvo intimne komunikacije, spona u meditativnoj erotskoj igri.

Magijski orgazam

Za razliku od istočnjačke prakse, u zapadnoj kulturi erotsko vezivanje nije samo sebi svrha, nego se telo fiksira da bi bilo izloženo širem rasponu senzacija. U vreme seksualne liberalizacije, seksolozi otkrivaju da sputavanje fizičke i emocionalne aktivnosti izaziva jako seksualno uzbuđenje. Istraživanja sprovedena sedamdesetih godina pokazuju da je fantazija o erotskom vezivanu druga po učestalosti (posle fantazije o orgijastičkom seksualnom iskustvu), pa se o ovoj temi najzad otvoreno piše.
Seksualni priručnici tog vremena savetuju stezanje zglobova, stopala i nožnih prstiju kako bi se intenzivirao orgazmični doživljaj. Takođe, orgazam koji poput talasa obuzima sasvim nepomično i bespomoćno telo graniči se sa magijskim zanosom.

Kad padnu maske

Dok tradicionalna japanska tehnika vezivanja koristi prirodno uže (najčešće konoplju), zapadnjački rekviziti, metalni lanci i kožni kaiševi, zalaze u domen fetiša, gde zvuk lanca izaziva erotsku stimulaciju ušne školjke, a miris kože ima dejstvo afrodizijaka. Stavljanje ljubavnih okova je akt ritualizovane predigre, a njihovo skidanje nakon seksualnog čina obično se završava masažom – vrhunskim izrazom obožavanja tela.
U kontekstu seksualne revolucije, scenario vezivanja rasterećuje parove od stereotipnih rodnih uloga. Kada je muškarac vezan za krevet, on gubi masku uvek aktivnog zavodnika, a samim tim nestaje njegov strah od (ne)doraslosti zadatku ili gubitka polne moći. Kada je žena vezana, ona se oslobađa taloga moralnih normi, seksualne inhibiranosti, odgovornosti i stida, da bi obnovila vezu sa svojom multiorgazmičnom prirodom u zoni potpune predaje – užitku.

Piše: Marijana Čanak

Marijana Čanak
Marijana Čanak

Osim rubrika Škola strasti i Škola mudrosti, koje vodi u Ona Magazinu, Marijana Čanak uređuje svoj blog Scribowoman gde piše priče (ne tako kratke). Veruje u terapiju rečima. Bavi se regresoterapijom, o čemu možete čitati na njenom blogu: regresoterapijans.wordpress.com

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena