Šta može da se desi kad te sredina odbaci kao nerotkinju?

Teški zločini koje počine žene pobuđuju uvek veću pažnju i preterano zgražavanje javnosti. Postoje mnogi odgovori zbog čega je to tako. Možda ključni odgovor leži u društvenom položaju žene i kako društvo, prožeto predrasudama i šablonskim razmišljanjem o ženama, nju doživljava. Ona je pre svega majka, biće koje drži porodicu na okupu, brižna i pažljiva prema drugima, uvek u drugom planu, sveprisutni a nevidljivi dobri duh.
Ali, postoji i jedan detalj koji beleži hladna kriminalna statistika. Zločini žena su bez malo uvek surovi, čak nepotrebno okrutni. Društvo, suočeno sa surovim zločinom koji je počinila žena, prvo bude zatečeno, zatim u šoku, da bi usledila lavina osuda praćena zahtevima za što bezobzirnijom kaznom. Logično, jer se odraz u idiličnom ogledalu poimanja žene raspršio u paramparčad, jer se društvo suočilo sa sopstvenom omiljenom zabludom.

Žena monstrum

„Nisam ja, nisam ja!“, reči su koje su dva meseca odjekivale sudnicom tuzlanskog okružnog suda. Javnost bivše Jugoslavije je bila u šoku kojem je dobrim delom kumovala i tadašnja, iz današnje perspektive posmatrano, ipak benigna štampa. Novinari su se utrkivali ko će skovati šokantniji i privlačniji naslov za prvu stranu. Ređali su se epiteti: „žena monstrum“, „kraljica zločina“, „panter iz Kamenjače“…
Tokom dvomesečnog suđenja, Tuzli nije nedostajalo publike. Nije samo sudnica bila prepuna, već i trotoar ispred zgrade suda. Svi su hteli da vide i čuju „ženu monstruma“, koja će ući u anale zločina na ovim prostorima. Zvala se Šefka Hodžić.

Izrugivanje i podsmeh

Selo Jusići se smestilo na istočnim padinama planine Majevice, između Zvornika i Tuzle. Beznačajno i zabačeno. Za takva mesta u Bosni jedva da postoji geografska odrednica. Ljudi samo kažu: „Tamo negde“. Bilo je i ostalo nastanjeno muslimanskim življem, gde su tradicija i običaji sve. Određivali su život svakog meštanina od rođenja pa do smrti.
Posebno se polagalo na to da svaki bračni par mora imati dece. Što više – to bolje. Ko nema decu u očima meštana bio je manje vredan, predmet izrugivanja i podsmeha. Bio je socijalno degradiran i unižen. Izneverio je svoju porodicu, sredinu u kojoj živi i tradiciju.
Sudbina nerotkinje u selu Jusićima je zadesila naočitu i lepu ženu, Šefku Hodžić zvanu Hanumka. Rođena 1946, bez dana redovne škole, sa završenim obaveznim tečajem za opismenjavanje odraslih. Budući da je njen muž Nedžib, građevinski radnik, često izbijao po gradilištima širom bivše Jugoslavije, nije joj nedostajalo udvarača. Ali pošto u slučaju Šefke Hodžić ništa nije do kraja utvrđeno, to ostaje da se nagađa da li je od takvih ponuda nešto i bilo.

Očajnica ili patolog

Sudeći po onome šta će se dešavati kasnije, ništa nije isključeno. Iako je bila već devet godina u braku, poroda nije bilo. Šefka je žarko želela decu, ne bi li je konačno muž bezrezervno voleo i poštovao a zaostala sredina bolje vrednovala. Međutim, možda je u Šefki bio skriven i neki ubilački gen, koji je čekao samo pravu priliku da se pokaže.
Naime, kada je Šefka imala samo 16 godina pred njom su neki ljudi ubili njenog oca. U tim krajevima je, kako tradicija nalaže, krv morala biti plaćena krvlju. Pre toga je Šefkin otac ubio čoveka a po izlasku iz zatvora ga je sačekala krvna osveta.
Iako je bila gotovo nepismena seljanka, kao natprosečno inteligentna osoba smislila je neverovatan plan. Po selu je razglasila da napokon i ona čeka dete. Ispod širokih dimija je vezivala krpe i jastučiće kako bi istakla sve veći stomak. Čak je odbijala svaki intimni odnos sa mužom Nedžibom da slučajno plod ne bude ugrožen.

Kobni 06. oktobar

Šefka je toliko daleko otišla da je nagovorila muža da na crno nabavi pištolj, navodno zarad samoodbrane, jer je on zbog posla često odsustvovao od kuće. Pokazala mu je i rukom pisanu cedulju, koju je pronašla navodno okačenu na vratima, na kojoj je pisalo: „Nedžibe je… ti ženu, sudiće joj moja ruka“. Pred sudom je dokazano da je cedulja bila pisana njenom rukom.
Dana 06. oktobra 1969. u Jusićima je bio pilav. To je svetkovina kada meštani Jusića daju sebi malo oduška i provesele se. Sačekaju rodbinu i goste. Na veselje je došla iz susednog sela Anđelića i Alija Hasanović, rodom iz Jusića, koja je bila u devetom mesecu trudnoće. Nesretna žena je došla da obiđe majku, brata i ostale rođake.
Da ironije bude potpuna, ona je bila i Šefkina dobra drugarica još iz detinjstva, a Šefkin rođeni brat je bio oženjen rođenom sestrom Alije Hasanović.

Drama u Kamenjači

Tog dana će oko 17 sati Alija svratiti sa majkom i bratom do svoje drugarice Šefke da od nje uzme novac za neke vradžbine koje je hodža trebalo da obavi u Šefkino ime, ali nju ne zatiče kod kuće. Razumljivo, jer je tada Šefka već započela ostvarenje svog paklenog nauma. Morala je brzo da dejstvuje, inače će njena prevara sa trudnoćom biti ubrzo otkrivena. Odmah potom Alija se rastaje na seoskoj raskrsnici sa majkom i bratom, hitajući put svog sela. Ali do sela i svoje porodice neće nikad stići.
Sutradan, 07. oktobra 1969. ujutru, seljani pronalaze unakaženo telo Alije Hasanović stare 28 godina u dolini potoka Kamenjača. Telo je bilo prekriveno slamom, stomak razrezan a nerođeno dete izvađeno. Vest se munjevito prenela selom a ubrzo je stigla i milicija iz Zvornika.
Tokom prethodne noći, dok su Alijin muž i njena najbliža porodica pretraživali put kojim je ona trebalo da ide, u kući Šefke Hodžić je bilo veselje. Došle su joj komšinice da proslave tako dugo očekivano rođenje deteta.
Na putu kući iz tadašnjeg Titograda (Podgorice) bio je i muž Nedžib. Beba je umrla sutradan oko devet sati. A pošto su je sahranili, tužni nesuđeni roditelji kreću u obližnju mesnu kancelariju u mestu Kozluk da prijave rođenje i smrt ženskog deteta kojem su bili nadenuli ime Fatima.

Pronicljivi doktor

Događajem su svi bili zatečeni. Od seljana do milicije i istražnog suda. Ko je mogao tako stručno izvesti hirurški zahvat? Ko je pucao u nesretnu ženu? Gde je beba? I napokon: Zašto? Istražitelji nisu znali kojim pravcem da krenu. Preokret će uneti patolog dr Miodrag Bučić. On je islednicima rekao da je takav zločin mogla učiniti samo žena koja je želela dete, pa neka se raspitaju po okolini koja je žena prijavila rođenje deteta. I tako su ubrzo stigli do Šefke Hodžić.
Prvo je negirala da ima bilo kakve veze sa zločinom i da neće da se podvrgne ginekološkom pregledu. Ali kada je pregled obavljen, utvrđeno je da ona nikada nije ni bila trudna. Uz podatak da je sa mužem dan posle ubistva prijavila rođenje i smrt bebe Fatime, odmah je uhapšena.
U njenoj kući su pronađena dva noža, krvave dimije, prsten i dukat nastradale Alije, a kod Šefkinog devera, Avdije Hodžića, koji je ujedno bio oženjen Šefkinom sestrom, u đubretu je pronađen pištolj.

Dukat i prsten

Dana 13. oktobra 1969. Šefku izvode pred istražnog sudiju, kada počinje njena neverovatna igra. Neuka seljanka, koju su zabrađenu i u dimijama odveli u istražni zatvor, tokom postupka je ispričala više od 60 različitih verzija događaja, uvek podvlačeći: „Nisam ja“. Stalno je optuživala druge, skoro sve u selu, u svakoj priči je postojao ljubavnik, ali uvek drugi. Pisala je pisma u kojima je opisivala događaje, znajući da ih prilježno čitaju istražitelji.
Prvi koga će optužiti bio je meštanin Redžo Hasanović zvani Ramo. Tvrdila je kako joj je Ramo kobnog dana uveče doneo dete u zelenom cegeru, te pupak nije bio dobro odrezan pa ga je ona odrezala nožem koji je pronađen kod nje sa tragovima krvi. Navodno je tek ujutru saznala da je njena drugarica ubijena a Ramo joj je ispričao kako je prvo silovao trudnu Aliju pa je ubio i na kraju izvadio dete iz utrobe.
Tada joj je ponudio dukat i prsten na prodaju a pošto nije imala novac ostavio joj je to zlato da ga kasnije plati. Takođe je istražnom sudiji rekla kako je Ramo hteo da stupi sa njom u intimne odnose ali da je ona to odbila i da nikad ne bi prevarila muža. Zbog ovog iskaz Ramu su snašli neviđeni problemi, jer je on već bio u zatvoru i samim tim osumnjičen. Po njegovim rečima, dok stvar nije bila rešena, milicija mu je tokom ispitivanja slomila šest rebara. Tako se ređala priča za pričom i uvek različita.

Minić i cigareta

Sudski spis beleži i činjenicu da je nekoliko meseci pre zločina Šefka pokušala da se obesi, jer je tada muž oterao od kuće zato što je prodala neko đubrivo iz kuće. To joj nije bilo prvi put, jer je nju muž već jednom 1965. terao od kuće zato što je svojoj svekrvi bila ukrala neki novac. Na svetlost dana je isplivala i njena sklonost da pakosti komšijama, trujući im živinu.
Kada je 24. marta 1970. počelo suđenje, sud i javnost nisu više imali pred sobom zabrađenu nepismenu seljanku u dimijama, već lepu ženu sa skraćenom suknjom. Više nije arhaično govorila a u istražnom zatvoru je počela da puši. Koliko je bila vešta u izbegavanju da kaže pravu istinu, toliko je bila vešta u manipulisanju ljudima.
Uspela je da uspostavi intimne odnose sa nekolicinom zatvorskih stražara koji su svi listom dobili otkaz. Bilo je očito da uživa u toj nakaradnoj slavi, u tome što je u centru pažnje i što manipuliše ljudima. Iako je bila optužena za teško ubistvo i krađu, zbog čega joj je pretila smrtna kazna, ona je sve poricala. Zajedno sa njom je optužen i dever Avdija Hodžić, zbog pomaganja okrivljenoj Šefki i prikrivanja dokaza.

Pljuvanje u sudu

Dilemu da li je precizan hirurški zahvat mogla da izvrši nepismena seljanka rešili su sudski veštaci. Mogla je a razloge zašto ostavimo u sudskom spisu. Iako se Šefka branila da ne zna da rukuje pištoljem, islednik koji ju je saslušavao izjavio je pred sudom: „Pred nama u istrazi, baratala je revolverom kao vešt kauboj“.
Šefka je tokom suđenja bila čas odlučna i nepokolebljiva, čas plačljiva i očajna jer su svi protiv nje. Istrpela je i pljuvanje od muža i Rama, pa i reči majke: „Rodila sam te, al’ nisi moja šćer, nisi meni ništa, niti ni braći ništa, niti nikom od nas ništa…“.
Tokom suđenja su je svi napustili ali je zato stekla slavu koja je prevazilazila granice bivše Jugoslavije. Dobijala je i bračne ponude, koje je listom odbijala a jedan profesor iz Švedske se čak spalio kada je bio odbijen. 

Kazna smrću

Posle dva meseca suđenja, kucnuo je čas istine. Presuda je objavljena 25. maja 1970. Šefka Hodžić je bila osuđena na smrt a pomagač i prikrivač Avdija Hodžić na pet godina strogog zatvora. Publika u sudnici je egzaltirano skandirala sudu a javnost likovala što je pravda sustigla okrutnog ubicu. Ali to neće biti kraj.
Po žalbi Šefkinih branilaca, Vrhovni sud BiH smrtnu kaznu preinačava u kaznu zatvora u trajanju od dvadeset godina. Sada je javnost bila zgranuta, pitajući se ko to daje sudu pravo da namerno izazvanu smrt ne kažnjava smrću.
Ali kao i sve drugo, vreme je sve stišalo. Šefka Hodžić je nestala sa radara javnosti i sa stranica štampe. Znano je samo da je u zatvoru završila osnovnu i srednju školu. Bila je najbolja radnica u zatvorskom pogonu za proizvodnju konfekcije da bi napredovala do instruktora drugim zatvorenicama.
Povodom Dana republike 25. novembra 1982. Predsedništvo BiH je pomilovalo, nakon nepunih 13 godina izdržane kazne. Obrazloženje je bilo jezgrovito: „Proces resocijalizacije je završen, daljnji boravak u zatvoru izlišan“.

Vreme čini svoje

Po izlasku iz zatvora malo se toga zna o životnim putevima Šefke Hodžić. Poznato je samo da je promenila ime i prezima, te da se udala negde u Vojvodinu a po nekima je rodila čak i dete.
Prašinu sa sudskog predmeta ponekad obrišu istraživači koji još uvek pokušavaju da naučno objasne ne samo zločin, već i motive. Na Šefku Hodžić i stravičan zločin koji se povezuje sa njom, javnost povremeno i sve ređe podseti neki novinski članak, jer vreme ipak čini svoje.

Zoran S. Cvetković
Zoran S. Cvetković

Zoran S. Cvetković je poznati beogradski advokat i pisac, član Udruženja književnika Srbije. Njegova najpoznatija i najintrigantnija knjiga nosi naziv „Gebels – gospodar istinite laži“. Veoma su popularne i knjige „Neobične sudbine“ (prvi i drugi deo) i „Ljudi za sva vremena“, nastale od eseja objavljivanih iz meseca u mesec u „Ona Magazinu“. To je zbirka biografija aktera svetske istorije koje sudbina nije mazila: Marlene Ditrih, Eve Braun, Leni Rifenštal, Evite Peron, Dženis Džoplin, Federika Garsije Lorka, Virdžinije Vulf, Žorž Sand, papese Jovane, Lili Marlen, Ulrike Majnhof i drugih. Zoran je objavio i jedinstvenu knjigu o srpskim zadužbinarima „Zaveštavam na korist svog naroda“ u kojoj su zabeležena i za pokolenja sačuvana nesvakidašnje velikodušna dela naših, mahom zaboravljenih, rodoljuba.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena