Tamara Aleksić: Snovi postaju stvarnost

Popularnosti filma i TV serije „Santa Maria della Salute“ uveliko je doprinela iskrena i nežna priča o srpskoj Juliji i Romeu, čija su imena upisana u istoriju: Lenka Dunđerski i Laza Kostić. Sjajnu rolu odigrali su i glavni glumci, Tamara Aleksić i Vojin Ćetković. Pažnja i uvažavanje sustižu filmsku Lenku Dunđerski, mladu glumicu koja je prvu slavu stekla filmom i serijom „Šešir profesora Vujića“. Tamara Aleksić igra u serijama „Jagodići“ i „Sinđelići“, kao i u nekoliko pozorišnih predstava.
Lepa i talentovana, tek je zakoračila na glumačku scenu, ali nikoga na ostavlja ravnodušnim. Prvi intervju dala je za Ona Magazin pre pet godina, kada je bila student FDU i snimila prvu seriju i film. Bila je to priča o deci poznatih koji sanjaju svoj glumački san. Tamara je i tada rekla da ne bi želela da se o njoj piše kao o detetu poznatih roditelja (TV autora Tanje Peternek Aleksić i reditelja Gorana Aleksića, direktora Kreativnog studija Zepter), već bi volela da se predstavi svojim glumačkim ostvarenjima. I upravo je došlo vreme za takve razgovore.

Koliko se danas tvoji snovi o glumi razlikuju od onih koje si imala kada si odlučila da je gluma tvoja jedina profesionalna opcija?
Ne razlikuju se. Znala sam iz priča kako to izgleda baviti se ovim poslom i bila sam spremna, ali sada sam i osetila. Kao i svaki posao ima svoje dobre i loše strane, ali je i dalje gluma nešto što volim, čemu se radujem i što mi je otkrilo toliko toga o drugima i o sebi. A zajedništvo postoji. Ljubav postoji. Istina postoji. Radoznalost postoji. I to je ono najdivnije.

Više hrabrosti

Smeta li ti kada te zovu našom Nikol Kidman i kako je nastalo to poređenje?
Kao i uvek, nastalo je kroz potrebu stavljanja nekog u kalup. Igram u predstavi „Dogvil“, a u istoimenom filmu tu ulogu je igrala Nikol Kidman. 1 + 1 = da sam „srpska Nikol Kidman“. Hvala na svim poređenjima sa divnim ženama poput nje, ali meni je sasvim OK, da sam samo ja = ja.

Koliko ti je uloga Lenke Dunđerski donela, a koliko uzela?
Donela mi je malo više hrabrosti, malo više glumačkog umeća i potvrdu nekih mojih verovanja i razmišljanja.

Odrastala si uz poznata lica u kući. Prijatelji tvojih roditelja i tvoje bake su TV lica, pa je tvoj odnos prema popularnosti svakako nešto drugačiji nego kod tvojih kolega koji nisu imali takvo iskustvo…
Što je bitna popularnost kad se živi kao sav normalan svet?

Tamara Aleksić u filmu i tv seriji „Santa Maria della Salute“

Porodica „Puž“

Rano si upoznala pozorište s one druge strane pozornice. Sestra i ti ste od najranijeg detinjstva provodile vreme u pozorištancu „Puž“. Kao devojčica zaigrala si na toj sceni prve uloge?
Da. Bila sam u „Puževom“ horiću kao mala i igrala sam Vodenu Vilu u predstavi „Ivica i Marica“ (sa Svetlanom Bojković, Katarinom Žutić, Mladenom Andrejevićem, Branislavom Zeremskim, Nenadom Ćirićem i Anom Radivojević). Bilo je božanstveno. Tu sam naučila najbitniju stvar za glumu – zajedništvo. Svi su u „Pužu“ kao porodica. Mama i tata te porodice su Slobodanka Caca Aleksić i Branko Milićević Kockica, a tu smo svi ostali deca. Od glumaca do zaposlenih bez kojih ne bi bilo tog pozorišta (Peđa, Vuja, Mirko, Cipi, Aleksandra). Sada sam dobila priliku da ponovo zaigram u obnovi te divne predstave, ali ovaj put u ulozi Princeze Kmeze.

Oni koji te dobro poznaju tvrde da najviše ličiš na svoju baku Nadu Peternek. Prija li ti to poređenje i da li su u pravu?
Uuuu, nemam ništa protiv. Moja baka je jedna jaka žena. Odlučna, svoja i dobra, tako da bi mi to poređenje itekako prija. Vidiš li ovo, baka Nado?

Klasa za primer

Koliko je tvoj životni pravac odredilo ono što si dobila vaspitanjem, u roditeljskom domu?
Kada si odrastao u kući punoj ljubavi i podrške, znaš da je to nešto ka čemu ćeš da težiš. Da radiš ono sto voliš i da voliš ono sto radiš, da poštuješ druge i sebe, da težiš ka sreći i sreća ka tebi.

Šta je bilo presudno da upišeš Fakultet dramskih uemtnosti?
Želja da se igram.

Smatraš li srećnom okolnošću što si studirala u klasi prof. Dragana Petrovića Peleta i ko je sve bio s tobom u klasi?
Vrlo. Zato što je prof. Dragan Petrović sjajan glumac, divan pedagog, ali i dobar čovek kome je stalo. Stalo mu je do njegovih studenata ne samo u smislu da imaju šta da rade posle fakulteta, već i da su oni dobro. To ga čini zauvek Profesorom, sa velikim P. Bilo nas je na klasi dvanaestoro i mislim da ćete ih sve prepoznati: Vladimir Vučković, Anđela Jovanović, Marko Grabež, Mihailo Jovanović, Jovana Pantić, Đorđe Stojković, Marta Bjelica, Jovana Stojiljković, Strahinja Blažić, Nina Nešković i Vučić Perović.

„Gluma traži hrabrost, zajedništvo i iskrenost“, zaključuje mlada glumica Tamara

Mlađa sestra

Još u vreme studija si se osamostalila i odselila iz roditeljske kuće. Želja za samostalnošću ili priča o odrastanju?
Želja da naučim da umem da vodim računa o sebi, da bih jednog dana mogla da vodim računa o drugima. Mada i dalje nikako da počnem da kuvam.

Tvoja mlađa sestra ti je najznačajniji kritičar. Samo za uloge ili za sve ostalo? Da li je to uzajamno?
Nadam se da jeste. Mislim da jeste. Imamo tu vrstu prijateljstva gde smo uvek tu jedna za drugu. Bez obzira da li imamo vremena za filmski maraton ili kafu ili samo telefonski poziv, ona zna, kao što znam i ja, da smo u svakom trenutku tu jedna za drugu. To zvuči grublje nego što je značenje te reči. Jer kritičar po mom shvatanju, a ono što je moja sestra meni, jeste neko ko ima stav, ukus, mogućnost sagledavanja stvari objektivno i neko ko će ti reći sve iskreno. I loše, ali i dobro (što se danas sve ređe govori) i ponudiće ti kreativan savet kako nešto možeš da poboljšaš ili drugačije da sagledaš.

Kakvu ulogu danas priželjkuješ?
Svaku koja mi sledi.

Ljudi su bitni

Imaš li slobodnog vremena i kako ga ispunjavaš?
Retko, ali se trudim da ga napravim. Isplaniram slobodan dan (dan bez proba, snimanja, ostalih obaveza), očistim kuću, postavim sve na svoje mesto, počnem da kuvam, počnem da treniram, prespavam ceo dan, pročitam gomilu knjiga koje želim, odgledam stotinu filmova. To se, naravno, nikad ne dogodi. Nego opet, misteriozno, shvatim kako sam ceo dan van kuće i jurcam tamo-amo, a sve ovo radim u toj jurnjavi. Usput.

Šta ti znači kafić Monks?
To Đija (vlasnik) zna najbolje.

Gde najradije izlaziš?
Tamo gde mi je prijatno, gde su dragi ljudi, gde su moji ljudi, gde su prijatelji i porodica. Pa sad, bilo to kod nekog u kući ili u kafići, studiju, kafani, klubu – nije bitno. Ljudi su bitni.

Tamara Aleksić i Vojin Ćetković, kao Lenka Dunđerski i Laza Kostić

Čarobna Indija

Neposredno posle premijere filma „Santa Maria della Salute“ otputovala si u Indiju. Da li je bilo vremena za odmaranje na toj egzotičnoj destinaciji i kakve si utiske donela o toj zemlji?
Čudesno je. Jedva čekam da se vratim. Priroda je neverovatna, ali i ljudi. Uprkos uslovima u kojima žive, oni su iskreno nasmejani i radosni. I na pitanje zašto, uvek odgovaraju: „Kada vidiš čoveka na ulici bez osmeha, ti mu podari svoj“. Sada pokušavam da živim po toj paroli i moram da priznam – dobar je osećaj.

Igraš i u pozorištu. Gde ima više ljubavi prema igri: neposredno pred publikom ili pred kamerom?
I jedno i drugo imaju posebnu draž. I na filmu i na sceni imaš svoje glumačke partnere, ali i publiku kao još jednog učesnika u tvojoj priči. Dakle, i to ti je negde partner. Sad bismo mogle da elaboriramo o lepšim i težim stranama i jedne i druge forme, ali ostavimo na tome da je za obe podjednako i najviše potrebna – iskrenost.

O kakvoj karijeri glumice sanjaš danas?
Iskreno, sanjam da se bavim ovim što volim. Sve dok ne nestane ljubavi.

Piše: Emina Ćirić, fotografije: „Santa Maria della Salute“

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena