Snežana Dubajić, prva Srpkinja u svetu tetovaže: Tetovaža je trend koji se oslobodio i neće se povući

Malo se govori o tome da tetovaže stare na koži i da taj proces zavisi od kvaliteta kože

Snežana Dubajić

Snežana Dubajić je prva žena u svetu tetovaže kod nas. Godine 1988. otvorila je svoj salon u Beogradu. Kod slikara Cvetka Lajinovića, koji joj je ujedno bio i njen mentor, izučila je likovnu umetnost koju je kasnije utkala u umetnost tetovaže. Na samom početku prvo je „popravljala“ već postojeće tetovaže u radionici „Sinđel“ u Skadarliji. O tome priča:
– Moji roditelji su bili izričito protiv mog opredeljenja da se bavim tetoviranjem. Zbog toga sam radnju nazvala „Sinđel“, što znači monah posvećen molitvi u keliji. Osećala sam se samom i neshvaćenom. Želela sam da napravim mesto u Beogradu gde će dolaziti ljudi da im se uradi slika na telu. Dolazili su mnogi, od kriminalaca do čitavih porodica, da me vide, jer biti žena – majstor tetovaže bilo je vrlo neobično u to vreme, pre 30 godina.

Muški posao

– Brzo se pročulo po medijima da radim tetovaže, jer je to bio „muški“ posao i to su ga radili neobučeni muškarci koji su znali malo bolje da crtaju. Danas je mnogo žena koje se bave ovim poslom, čak i mnogo uspešnije od muškaraca. U SAD se čak i na nekim univerzitetima izučava tetoviranje. Interesantno je da postoje i muzeji tetovaže u kojima se vrši donacija oslikane kože -priča Snežana dok pali cigaretu.
– Tetoviranje zahteva veštinu, znanje i talenat. Više od polovine osoba koje dolaze kod mene na tetovažu su žene. One vole da im tetovaže budu lepe i da budu u sigurnim rukama, jer ipak za to odvajaju novac. Obično krenu od male tetovaže, a onda se vrate po još. To je u čovekovim genima, da bude „obeležen“ i različit. Doživljaj tetoviranja je poseban, neobičan i zavisi od mnogo faktora, od životnog momenta, sazrevanja… Nekad je u pitanju moda. Tetoviraju se i političari, ministri, lekari, čak i penzioneri koji plaćaju čekovima. Ritual tetoviranja je poseban sam po sebi – nastavlja da nam objašnjava Snežana Dubajić.

Prepravke imena

– U procesu tetoviranja moraš biti i psiholog, da bi kroz razgovor otkrio šta ustvari mušterija hoće da joj se oslika na koži. Ponekad ih i odgovorim od tetovaže, jer mislim da nije pogodan trenutak ili da nije estetski lepa. Naravno, za mlađe od 18 godina neophodna je pismena dozvola roditelja. Većina ljudi ne zna šta tačno želi da istetovira, pa tek u razgovoru osmišljavam dizajn. Iz čoveka „izvlačim“ ono što on želi da ga obeleži. Naučila sam da slušam i gledam u ovom poslu, jer tako dolazim do teme i dizajna tetovaže – širi plave oči Snežana, pokušavajući da dočara svoju veštinu razumevanja ljudi.
– Ranije su ljudi tetovirali likove sv. Nikole, sv. Petke, Belog anđela, sv. Save… dok se danas često radi lik Nikole Tesle, likovi dece, roditelja koji su preminuli, likovi voljenih žena ili muškaraca. Od pre desetak godina pišu se imena voljene osobe, pa kasnije te iste žene ili muškarci dolaze na prepravke jer promene partnera – priča i smeši se Snežana.

Pokrivanje ožiljaka

– Radimo i pokrivanje ožiljaka. Kada plastični hirurzi dignu ruke, oni predlože nas. Ljudi dođu nesrećni, a izađu srećni, što je posebno zadovoljstvo. Ćerka jednog sveštenika imala je ožiljak od opekotine, vrlo veliki, duž čitave noge. Probali su sve i na kraju došli kod mene. Devojka je tada imala 17 godina. Uradila sam joj preko ožiljka sirenu sa dugim repom na talasu, ona je iz salona izašla presrećna. Kasnije mi je napisala pismo da je tog leta prvi put nosila kratke pantalonice u životu – ponosno kaže Snežana.
– Za tetoviranje i pirsing sam se školovala u Švajcarskoj i u Engleskoj. Pirsing sam uvela na zahtev mušterija. Boje koje koristim za tetovažu su italijanske, engleske i američke, kao i sva ostala oprema. Naravno, prošle su sanitarni nadzor.
– Malo se govori o tome da tetovaže stare na koži i da taj proces zavisi od kvaliteta kože. Ja lično imam tetovaže već 30 godina. Sada postoje i laseri za uklanjanje starih tetovaža i to u salonu isto radimo.

Čudne želje

– Što se čudnih želja oko tetovaže tiče, najneobičnije mi je bilo raditi sa prvakom baleta Aleksandrom Izraelovskim, koji je nažalost rano preminuo. Prvi put je došao kod mene da mu istetoviram malog guštera na uhu. Samo to je hteo, a onda  se posle dva meseca vratio i zamolio me da on meni priča a da ja na njemu oslikavam njegov dnevnik. Dolazio je svake srede u 13 časova. Od tih tetovaža i njihovog dizajna, on je pravio modernu koreografiju, koja se zvala „Belina finalnog reza“. Praktično sam na njegovom telu oslikala priču u obliku jednog ogromnog violinskog ključa, stilizovanog… Nažalost, nismo završili jer je preminuo od infarkta u 51. godini. To je jedinstveno iskustvo, jer sam ja slikala na njegovoj koži, a on nije ni proveravao šta je naslikano. Samo je pitao šta od odeće treba da skine da bi se tetovirao. Čovek mi je dao svoje telo kao platno i to je slučaj bez presedana – seća se Snežana, sa setom u glasu.

Vrata ka napred

– Kada vidim da su porivi za tetoviranje loši, često odgovorim mušterije od tetovaže. Volim da sve bude u okviru estetike, da moje tetovaže podstiču na bolje, da ljudi idu napred. Ne volim da na ljudima obeležavam njihovu prošlost, jer mislim da to nije dobro za biće. Kroz priču sa njima, fokusiram se na to da im „otvorim“ vrata ka budućnosti, naročito kada se „zaglave“ u nekom stanju ili problemu. To se dešava najčešće mladim ljudima. Tada im pravim tetovaže u koje dodam nešto svoje, što im kasnije objasnim kao input za napred – osmehuje se Snežana Dubajić stidljivo.
– Ne razumem potrebu mladih da imitiraju Rijanu ili Bijons, ali izgleda da se pripadnici modernih generacija osećaju sigurnije kada su međusobno slični. Po meni, trebalo bi negovati individualnost, jer u svakome od nas postoji nešto drugačije što bi moglo da se pokloni svetu. Tetovaža je danas sveprisutna. Nije strašno ni kad vidite hirurga sa istetoviranim rukama. Tetovaža je trend koji se oslobodio i neće se povući, jer je u tradiciji čoveka da se transformiše – završava priču majstor tetovaže Snežana, ispraćajući i nekog neistetoviranog sa vrata svog salona „Sinđel“.

Piše: Daniela Mitrović

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. izašao je Ona Magazin broj 1. Bio je to prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ Posle osam godina neprekidnog izlaženja, Ona Magazin je prešao na dvomesečno izdanje. Ona Magazin je primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena