Iz iste klice, kao i Tesla, Pupin, Milanković… iznikao je i Cvetko Simić, stolar na glasu, neimar, mesar, stočar i baštovan iz sela Plužac kod Osečine
Kada smo dogovarali posao za „Džemaru“, Cvetko Simić (54), stolar na glasu iz sela Plužac kod Osečine, bio je na građevini u Osladiću. Sišavši sa visokih merdevina, objasnio mi je u tri reči da nema ničeg čudnog u tome što stolar i njegovi majstori zidaju kuće. Za godinu dana i par meseci pride, Cvetko je, predvodeći seoske neimare, podigao crkvu usred svog rodnog mesta. Tako su Plužačani pokazali da sve mogu sami.
– Velikim drvenim krstom, koji sam ja isklesao, obeležili smo mesto crkve 14. maja 2007. godine, – priča Cvetko. – Na Ivanjdan te godine osvećen je temelj a već 02. novembra 2008. i crkva sama.
Posao umesto škole
U belini snežnog dana, u kome sam krenula kod majstor Cvetka u selo Plužac kod Osečine, pred mene su izronili, kao iz sna, njihova velelepna crkva i manastirski konak. Prateći putanju dalekovoda, jer drugog orijentira u Cvetkovoj „nedođiji“ bez asfalta – nema, stigla sam do cilja.
U domaćinstvu Simića, ograđenom „kaubojskom ogradom“, nalazi se velika kuća ali i staje za oko 150 ovaca i jaganjaca i obori za svinje, ukopani u zemlju da bi bili topli preko zime i hladni preko leta. Tu je i majstorska radionica.
U Cvetkovom kreativnom carstvu gazi se po „snegu“ od piljevine, koji svedoči o besanim noćima uz stolarske mašine, dleto i šmirglu.
– Napustio sam školu u drugom razredu usmerenog obrazovanja da bih zaradio svoj hleb, – priča Cvetko. – Tada sam kupio sebi, prvi put u životu, novo odelo. I prvi televizor za kuću kupio sam tada. Bilo je to 1982-83. godine, drugi su odavno imali televizor.
Sveznalačka klica
Ovaj vredni domaćin sa matematičkim mozgom i ubeđenjem da u drvetu može da se uradi sve što se u glavi zamisli, ujedno je i baštovan kome uspeva čak i kivi (!), ali i mesar koji pravi savršene domaće kobasice, slaninu i šunku. Malo je ljudi, kao on, koji mogu da se pohvale ovom rečenicom:
– Sve što postoji u ovoj kući, od podruma do krova, sve sem elektroinstalacija, uradio sam ja svojim rukama.
Ženu Ivanku nije tražio preko sedam gora i sedam mora, već u komšiluku. O tome Cvetko kaže:
– Samo dobri ljudi mogu blizu da se žene.
Ivanka i Cvetko dobili su Nemanju (29), Marinu (24) i Mariju (18). Sin je sa suprugom Tamarom i ćerkama Mašom i Milom u Nemačkoj. Starija ćerka je radiolog u Domu zdravlja u Osečini. Najmlađe dete je u četvrtom razredu srednje poljoprivredne škole u Valjevu i još se nije odlučila kuda će dalje. Kao i sva Cvetkova deca, čim ima lufta od školskih obaveza, Marija priskače u pomoć mami u kuhinji i tati u stolarskoj radionici. Vrednoća je, očigledno, nasledna.
Četiri “S” u našem ocilu mogu da se pročitaju i ovako: Samouke Sveznalice Spasiše Selo. Iz iste genijalne klice, kao i Tesla, Pupin, Milanković… iznikao je i Cvetko Simić, stolar na glasu, neimar, mesar, stočar i baštovan iz sela Plužac kod Osečine.
Plužac je mesto koje je dalo najveći broj sveštenika i monaha u Srbiji (preko 40) u odnosu na broj punoletnih stanovnika (prema najnovijim podacima nešto ih je manje od 400). Na šest kilometara od sela Plužac, u Osečini, nalazi se još jedan crkveni kompleks (na slici) kome pripada, pored nove, i takozvana stara crkva, odnosno "stara plužačka crkva". Treća crkva koja se vezuje uz selo Plužac, nekada granično područje Srbije sa Osmanlijskim carstvom (reke Pecka i Jadar bile su prirodna granica), više ne postoji. Bila je posvećena Svetom Jovanu i spaljena je od strane Turaka pre njihovog konačnog povlačenja iz današnje Rađevine i Srbije, što se odigralo 1862. godine. U njoj je tada nastradalo sveštenstvo i čak 80 vernika.
