„U hrišćanskoj kulturi žene su stavljene pred šizoidan zahtev: da rađaju i budu neseksualne“, kaže pisac Marijana Čanak. „Neminovno je da to izaziva lomove i frustracije. Potlačena seksualnost postaje središte srama, zarazna krivica, razorna sila koja ne bira način na koji će se ispoljiti“
Fotografije: Maja Tomić i Srđan Đurđević
Marijana Čanak (40), ubojito pero iz Novog Sada i dvostruka dobitnica književne nagrade „Laza Lazarević“, upravo je objavila svoj prvi roman „Klara, Klarisa“ (izdavač „Bulevar Books“). Porede ga sa knjigom „Žene koje trče sa vukovima“ i preporučuju kao priču koja nikoga ne štedi i u kojoj se do snage stiže preispitujući krajnje granice bola i predaje.
Nasilje, mazohizam i sadizam su teme pred kojima autorka nije ustuknula, naprotiv, one su uklopljene u priču i provučene kroz svakodnevni život kao otrov koji stiže sa odloženim i polaganim dejstvom.
Razgovor sa Marijanom Čanak započinjemo u drugom tonu, budući da je ova literarno nadarena Novosađanka, koja sve više vremena provodi u selu Novi Žednik kod Subotice, bila dugogodišnji saradnik Ona magazina i autor najpopularnije rubrike „Tajne strasti“.
Ona magazin: Sudeći po koricama, vaš prvi roman je brat-blizanac sa japanskim tinejdž-hitom „Laku noć, Punpune“ (izdavač Laguna). Ko je likovno opremio vašu knjigu? Šta ste mu vi sugerisali?
Marijana Čanak: Ista boja odeće još uvek ne čini blizance, zar ne? 🙂 Za izdanje Bulevar Booksa dizajn korica radio je Srđan Đurđević. Otkako sam završila rad na rukopisu, iz nekog razloga vidim knjigu u žutoj boji. To je boja unutrašnje vatre, centra moći i identiteta, boja glasa koji se javlja iz stomaka i usmerava nas u skladu sa onim što jesmo. Pored boje, sugerisala sam likovno poigravanje simbolikom maske, siluetom ženskog lica, pretapanjem identiteta, jer Klara, Klarisa jeste zavrzlama s identitetom, to je priča o gubljenju delova sopstva i naknadnom traganju za njima. Svi donekle imamo podvojene ili višestruke ličnosti, nosimo maske, igramo igre karaktera, variramo arhetipove, nekad smo bliži sebi, nekad upadamo u zamke prošlosti, u neke davno odigrane ili tuđe uloge. Sve je to deo igre života u kojoj učimo kako da živimo sebe, a da se pritom ne otuđimo od sveta.
Kako se jedna knjiga gotovo istovremeno obrela na tri tržišta
Ona magazin: Kako se dogodilo da vaš prvi roman ugleda svetlo dana prvo u Sarajevu?
Marijana Čanak: To što se dogodilo uverilo me je da priča uvek nađe svoj put. Prilika da roman bude objavljen u Sarajevu počela je da se otvara pisanjem jedne kratke priče, koju sam poslala na regionalni konkurs Biber, bez ikakve slutnje da bi ta priča mogla biti jezgro nekog šireg književnog umrežavanja, a bila je upravo to. Priča je uvrštena u višejezičnu Biber zbirku, dospela je do prevoditeljke i lektorke iz Sarajeva, Mirjane Evtov, koja se potom zainteresovala za moj rad, pročitala je zbirku Pramatere i pratila priče koje u to vreme objavljujem na portalima, slala ih je drugima na čitanje, prenosila mi utiske. Ona je bila spona sa Sarajevom i tom linijom otvorena je prilika u Izdavačkoj kući Buybook koja pokriva tržište Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Paralelno, Bulevar Books priprema objavljivanje romana u Srbiji, sa idejom da knjiga izađe u isto vreme u Sarajevu i Novom Sadu. Nije se dogodilo istovremeno, ali se ipak dogodilo.
Ona magazin: Kada je knjiga „Klara, Klarisa“ stigla u Srbiju? Imate li svoje knjižare u Novom Sadu gde svraćate da je vidite kako se žuti na rafovima?
Marijana Čanak: Pojavila se krajem novembra, prvo u knjižari Bulevar Books, gde će biti i prva promocija, zakazana za 26. decembar. Knjiga se može naći u knjižarama u Novom Sadu i Beogradu: Vulkan, Laguna, Bookastore, Zepter, Beopolis.Najviše vremena provodim na selu, pa knjižare za sada posećujem onlajn.
Svet je dobro, dok god postoji potreba za pričanjem i slušanjem priče
Ona magazin: Koji događaj iz privatnog života vezujete uz rađanje štiva „Klara, Klarisa“?
Marijana Čanak: Period izolacije i karantina, mere zabrane kretanja, kolektivnu anksioznost i apokaliptičnu atmoferu. Većina ljudi tada pati od viška slobodnog vremena, a kod mene je obrnuto, jer je moj svakodnevni posao vezan za onlajn prostor. Sve što je moglo, u doba korone se preselilo na onlajn platforme, pa mi se posao intenzivirao, angažovana sam na više različitih projekata, a paralelno me obuzima stvaralački proces, zaposednuta sam Klarom i njenom pričom o Klarisi. Frustrira me što moram raditi bilo šta drugo što nije pisanje romana. Pregovaram sama sa sobom, nađem načina da se podmitim, da ipak izvršim neku od omraženih obaveza pre nego što se prepustim pisanju koje se odvija na rubu opsesije. Onda čujem zlurado pitanje: – Što pišeš taj roman? Osvrni se oko sebe, ko još mari za knjige, već sutra može nastupiti kraj sveta. – Osvrnem se. Svet je dobro, dok god postoji potreba za pričanjem i slušanjem priče.
Ona magazin: Ko je uticao na to da se kroz vaše rukopise provlači duh Dalmacije i „dalmoški“ groteskni humor?
Marijana Čanak: Radnja romana nije lokalizovana, nije umeštena u neki konkretan prostor, niti u konkretno vreme, priča o Klari, Klarisi može da se odigrava bilo gde i bilo kada. Kontekst nije istorijski, nego mitski. Deo radnje smešten je u neimenovanom gradiću na neimenovanom moru, pa će svako u tome učitati neko svoje more. More je simbol velike majke, ritam talasa umiruje kao ritam kolevke, čisti tugu, odnosi patnju, pruža utehu. Zato je more važno. Po pitanju humora mogu samo reći da ga nisam primećivala dok sam radila na romanu. Humor se ne može unapred isplanirati, niti iznuditi. To je duh koji postoji ili ne postoji. U nekim epizodama bilo je zanimljivo plesati po rubu groteske (ili burleske), a opet se ne survati u nju. Ne primenjujem neki unapred zadati recept: koje elemente upotrebiti i u kojoj razmeri, da bi se prouzrokovao određeni čitalački efekat. Naprosto, otkrivam zakonitosti teksta i njima se rukovodim, da bi priča dobila onaj izraz koji sama traži.
Pisanje je najuzbudljiviji proces na svetu
Ona magazin: Da li pretakanje najdublje intime u književnost budi olakšanje ili strah?
Marijana Čanak: Ni jedno ni drugo. Proces pisanja je najuzbudljiviji proces na svetu, magijska upotreba jezika, spajanje nespojivog u smislenu celinu. Pisanje je vrsta strasti, otkrivanja, radoznale zapitanost pred sobom i pred svetom. Književnost za mene nije terapijski razgovor sa samom sobom, niti ispovedaonica, da bih o njoj razmišljala u kategorijama olakšanja ili straha, mada razumem taj čitalački poriv da se u književnosti traga za tračevima o piscu. Je li to stvarno tako bilo ili je sve izmislila? Imaš li mašte ili samo prepisuješ iz života? Laž ili istina, istina ili izazov? Život ili literatura? Oboje. – Smisao književnosti je da nam otkrije istinu o nama, govoreći nam laži o ljudima koji nikada nisu postojali – rekao bi Stiven King. Lako je njemu da to kaže, s obzirom na žanrovsko određenje.
Ona magazin: Šta prvo pomislite na pomen reči: blizanci?
Marijana Čanak: Pomislim na Ibeđi, kao koncept blizanca filozofije Ifa, čije je izvorište u zapadnoafričkoj zajednici Joruba naroda. Na jeziku Joruba, Ibeđi doslovno znači dva puta rođeni. Ibeđi energija omogućuje nam da balansiramo odnos sa svojim spiritualnim blizancem u paralelnom svetu. Pomislim na svoju blizanačku dušu. Na neodvojivu vezu, neizgovorivu komunikaciju, zaumnost i dualnost, na potrebu da se neki životni aspekti prožive dvostruko, duplo, dvojako.
Demonizujemo ono iz čega smo rođeni
Ona magazin: Nabokov je stvorio Lolitu, vi – Klaru i njenog brata. Da li je tema seksualnosti u ranom detinjstvu i dalje tabu?
Marijana Čanak: Tema seksualnosti generalno je tema kojoj je oduzeto poštovanje. Retko se može naći kvalitetna erotska književnost, najčešće je erotika samo poligon za loš humor, banalizaciju, mizoginiju i nasilje. To dosta govori o našem kolektivnom odnosu prema životu samom: demonizujemo ono iz čega smo rođeni. U hrišćanskoj kulturi, na primer, dominantan je jedan ženski arhetip: majka koja je ujedno devica i koja gubi dete. To znači da se neguje kult materinske patnje i žrtvovanja, pri čemu su žene odvojene od snage svoje seksualnosti i stavljene pred šizoidan zahtev: da rađaju i budu neseksualne. Neminovno je da to izaziva lomove i frustracije. Potlačena seksualnost postaje središte srama, zarazna krivica, razorna sila koja ne bira način na koji će se ispoljiti.
Ona magazin: Šta biste odgovorili na prvu loptu: ima li srećnih porodica ili su sve nesrećne na svoj način?
Marijana Čanak: Zadovoljstvo životom u velikoj meri zavisi od kvaliteta odnosa koje izgrađujemo: partnerski odnos, odnos sa majkom / ocem, odnosi sa prijateljima, poslovnim saradnicima, odnos prema autoritetima, odnos prema roditeljstvu i drugim ulogama koje igramo ili odbijamo da igramo. U pozadini svih tih odnosa je odnos prema sebi. Koliko vrednujemo sebe, znamo li ko smo u svojoj suštini, usuđujemo li se da budemo autentični, koliko smo verni sebi? Tek kad se pozabavimo sobom, svojom individualnošću i razumevanjem sebe, iz čega proizilazi razumevanje za druge, možemo se baviti pitanjem porodice. Ako je porodica zasnovana na žrtvovanju nečije suštine u ime porodične uloge, na tlačenju i ropskim odnosima, naravno da je nesrećna, jer počiva na unesrećenosti pojedinca. Koliko je emotivno zrelih i stabilnih ličnosti koje izgrađuju uzajamne odnose, toliko je, uslovno rečeno, srećnih porodica. Uslovno, jer nismo savršeni, a skloni smo da kreiramo imaginarne i neodržive ideale, među kojima je i slika savršene porodice. Razočarani smo ako stvarnost odstupa od te zamišljene slike, od jednog zamrznutog trenutka sreće. Razume se da odstupa, život se odvija u kretanju, suočavanju sa izazovima, prevazilaženju frustracije. Kako se odnosimo prema životu i njegovim činjenicama? Nije porodica odgovorna za naš osećaj sreće ili nezadovoljstva, niti nam porodica može ispuniti unutrašnju prazninu. Na nama samima je da to uradimo. Ako smo se pobrinuli za sebe, učinili smo mnogo za druge. Barem ne širimo zarazu sopstvenih frustracija.
Strah od života i strah od svega što je žensko često su isprepleteni strahovi
Ona magazin: Ko vas je inspirisao za lik Tonija, Klarinog muža?
Marijana Čanak: Mnogi. To je lik koji iz straha, vlastite nesigurnosti i inferiornosti postaje tlačitelj. Strah od života i strah od svega što je žensko često su isprepleteni strahovi. Materica iz koje dolazimo u vidljiv svet je Zemlja u malom, a majka, ona koja daje život, istom snagom može taj život i uskratiti. Stoga taj strah nije neosnovan, ali je isto tako besmislen kao što je svaka generalizacija besmislena. Toni je predstavnik tog straha, a njegov strah kamufliran je agresivnim ispadima, prezirom, nasiljem i ženomrzjem. Njegovo nasilje je osvetničko, proizilazi iz potrebe da se razračuna sa majčinim neprihvatanjem, ali poprima šire razmere, prerasta u osvetnički gnev prema samom životu. Toni je maska nasilnika na portretu nemoći. On je opšte mesto.
Ona magazin: Šta je sledeće što vas „golica“ u Klarinoj porodičnoj konstelaciji? Hoćemo li čitati roman o Klarinim i Tonijevim blizancima?
Klara je dobro, mogu da je ostavim da živi kako živi, obe smo zadovoljne, njena priča je ispričana. Trenutno me progoni novi ženski lik, potpuno drugačiji od nje.
Kratka biografija Marijana Čanak (1982, Subotica), piše prozu. Završila je studije književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dvostruka je dobitnica književne nagrade „Laza K. Lazarević“ za najbolju neobjavljenu savremenu pripovetku. Kratke priče su joj prevedene na nemački, engleski, albanski i makedonski jezik. Objavila je knjigu proze „Ulični prodavci ulica“ (2002), zbirku priča „Pramatere“ (2019) i roman „Klara, Klarisa“ (2022). Živi u Novom Žedniku i Novom Sadu.
Odlomci:
Prikaz:
Auditivni otpor arhetipskih maski
