Sa Branislavom Mićić o novinarstvu i preduzetništvu: „Na tebi je da odlučiš da li ćeš da budeš vagon ili lokomotiva“

Kad se zaljubiš u novinarstvo, tu više mesta za druge ljubavi nema. Razlog je jednostavan: nisi ti izabrala novinarstvo, izabralo je novinarstvo tebe. Šta god da radiš, uvek ćeš razmišljati kao novinar

Piše: Anđelina Vasilić

Više od četvrt veka glavni je urednik ilustrovanih izdanja za žene. Pre četiri godine preselila iz Beograda u selo Kržavu iznad Krupnja

Pred vama je intervju sa Branislavom Mićić, vlasnicom i urednicom „Ona magazina“, ilustrovanog mesečnika koji je, nakon 12 godina postojanja u štampanom obliku, prešao na onlajn format.

Anđelina: Studirali ste na Prirodno matematičkom fakultetu u Beogradu, ali ste se opredelili da pišete. Šta vas je navelo da se okrenete rečima i započnete svoju karijeru u „Turističkoj štampi“?

Branislava: Postoji sudbinski put koji čoveka vodi na pravo mesto. Izabrala sam svoje studije turizmoloških nauka zato što sam imala viziju da je to zanimanje koje je meni interesantno. Međutim, prvi posao koji mi se ukazao sa tom diplomom bio je u novinsko-izdavačkoj kući koja je bila specijalizovana za turistička izdanja. Zapravo je moja duboka vokacija – pisana reč.  Došla sam, što kažu, kao „kec na jedanaest“ – taj posao je bio pisan za mene. Vrlo brzo sam postala urednik „Turističkih novina“. Znala sam da je to moje mesto i da je ta novina čekala mene.

Danas savetuju: Birajte zanimanje koje je isplativo, ali moje duboko ubeđenje je da bi čovek trebalo da sledi svoj unutrašnji glas i da će ga on odvesti na pravo mesto. To je zvezda vodilja. Ista ta zvezda odvela me je na mesto glavne urednice Burdinog nedeljnika Lisa, prvog licencnog izdanja kod nas. Lisa je imala i svoje satelite, više od 10 mesečnika, u kojima je takođe stajao moj potpis na mestu glavnog urednika. Posle Lise došla je Tina

Prvi broj “Ona magazina” izašao je na prvi dan proleća 2009. godine a broj 100 u oktobru 2020. godine

„Privatna novina je skupa igračka“

Anđelina: Nakon godina provedenih na mestu urednice licencnih časopisa, pokrenuli ste svoj sopstveni „Ona magazin“. Kada pogledate unazad ovih 12 godina, na šta prvo pomislite?

Branislava: Pomislim na trajanje, isključivo trajanje. Smatram da je najveći uspeh da izlazite u zadatoj periodici, nedeljno ili mesečno. Nikad nisam volela da slušam priče: Bila je sjajna novina, izdali smo ne znam koliko brojeva, svi su nas čitali… Ako novina više ne izlazi, ona kao da nije ni postojala. Doduše, sad je trenutak kad zapravo umire ilustrovana štampa. Ne sad, već neko vreme. I u tom smislu, kucnuo je čas da se predam, da kapituliram i da skinem kapu onlajn verziji www.onamagazin.com  To je isto kao što su brodovi na motor ukinuli parobrode.

Anđelina: Ali to onda nije predaja, vi samo prelazite u drugu formu?

Branislava: Zapravo da. Zahtevi su sve složeniji. Kada smo pokrenuli Ona magazin, 2009. godine, trebalo je da napravite novinu, da je finansijski pokrijete, da dobijete oglašivače, da sve odštampate, distribuirate i vratite svoj novac sa kioska. Danas je zahteva daleko više. Ali šta je mene naučilo privatno izdavaštvo? Da je urediti novine samo mali deo priče, mnogo je komplikovanije zatvoriti finansijsku konstrukciju, pogoditi puteve distribucije i što pre povratiti uloženi novac.

“Ona magazin” na rafu novinarnice na beogradskom aerodromu

Ono što mi zovemo novinarstvo, to je fasada. To je kao kad vidiš lepu ženu, pa ti kažeš: Baš je lepa, ali ne vidiš ko je ona u duši i koliko svakodnevno radi na sebi. Novinarstvo je skupa igračka i moraš uvek da razmišljaš komercijalno. Šta se dešava iza novina? Ljudi koji finansiraju priču, oni nameću pravila igre, a to onda, na neki način, obesmisli novinarstvo. U ovoj našoj priči sa Ona magazinom, trebalo je da uložimo vanserijski napor da budemo nezavisni, ali ja sam zato imala slobodu da biram sagovornike, da biram šta ću čitateljki da serviram, bez ikakvog upliva sa strane. Na svakom od nas je da odluči da li će da bude vagon koji se kači na lokomotivu, ili će da bude lokomotiva. Smatrala sam da bi to trebalo da bude jedna zdrava novina koja čuva vanvremenske vrednosti. Naša publika nas je prepoznala, i mi trajemo.

Časopis za ruskogovoreću dijasporu u Crnoj Gori

Anđelina: „Ona magazin“ nije jedini časopis koji vi uređujete. Osnivač i urednik ste časopisa na ruskom „Černogorija“. Odakle je potekla ta ideja?

Branislava: Godine 2006. dobila sam informaciju da će doći veliki broj Rusa u Crnu Goru. Činjenica je da su oni došli i da je tržište štampe na njihovom jeziku bilo prazno. Mi smo napravili „Černogoriju“, novinu za ruske turiste u Crnoj Gori, koju je zavolela i tamošnja ruskogovoreća dijaspora. Ta novina još uvek traje. To je jedan vrlo uspešan projekat. Opet ja govorim o komercijalnoj strani novinarstva, iako sam veliki zaljubljenik u pisanu reč. Navešću vam jedan primer. Kada sam bila glavna urednica u „Burdi Beograd“, potpisivala sam i časopis sa krojevima za šivenje „Burda Moden“. To je modni magazin koji potiče iz vremena kada se garderoba šila po šnitovima. „Burda Moden“ je podigla izdavačku kuću „Burda“ i napravila prostor za druge časopise: „Lisa“, „Moje dete“, „Moj stan“, „Moja lepa bašta“… Kad je „Burda“ došla 2002. u Beograd, pokrenula je široku paletu naslova, da bismo popunili sve segmente srpskog tržišta ilustrovane štampe. „Lisa“ je bila otkrovljenje, visokotiražni nedeljnik za žene, ali „Burda Moden“ je bila i ostala Burdino najisplativije izdanje. Zašto? Kupuju je samo krojačice i one se ne libe da izdvoje lep novac za nju. I to se ne menja. Mi plasiramo za početak 15.000 primeraka tog časopisa i pokaže se da se prodaje 7500. Onda mi skinemo tiraž na 9000, prodamo 7500 i imamo malu remitendu, mali gubitak. Tako je bilo i sa našom „Černogorijom“. Prodaja je bila stabilna a oglašivači i njena cena – jaki. Prvih godina bila je to finansijski izuzetno uspešna novina. Danas je smešno i nezamislivo maštati o ciframa koje su bile normalne pre desetak godina.

Kako smo od „Džemare“ napravili brend

Anđelina: Pored vaše pasije – novinarstva, postoji još jedna. Ona se vezuje za proizvodnju domaćih džemova od prirodnih sirovina. Vaš pogon „Džemara“ radi iz sela Kržave, kod Krupnja.

Branislava: To je zapravo pokrenula moja ćerka Ivana Popović, to je njena ideja. I realizacija! Ostajem pri tome da postoji samo jedna ljubav. Kad se zaljubiš u novinarstvo, tu više mesta za druge ljubavi nema. Razlog je jednostavan: nisi ti izabrala novinarstvo, izabralo je novinarstvo tebe. Šta god da radiš, uvek ćeš razmišljati kao novinar – Vidi, ovo je dobra priča! U „Džemari“ radim isključivo poslove koji su vezani za medije. Brinem o tekstovima, fotografijama, društvenim mrežama i saradnji s TV i novinskim ekipama. Konekcija s medijima, to je naša pobednička karta. Mnogo ljudi možda pravi isto tako lepe džemove kao naše, ali mi znamo da ih plasiramo i da od „Džemare“ napravimo brend.

Anđelina: Vi zapravo imate kompletnu sliku jednog brenda!

Branislava: Upravo to. Uzmimo novinarstvo za primer. Šta vredi što si ti, Anđelina, napisala najbolji tekst ako za njega niko nije čuo, ako ga niko nije pročitao? Trebalo bi da napraviš od sebe poznato ime u svojoj branši i da svi iščekuju šta ćeš ti da napišeš. Dok gradiš karijeru, ti moraš paralelno od sebe da praviš  brend. Kako ćeš to da uradiš? Moraš da nađeš svoj put. To je ono što je lepo u profesiji novinara. To je beskonačno kreativna profesija! Imaš slobodu da izabereš segment života koji je tebi interesantan i da se tu razvijaš kao novinar. Da li je to poljoprivreda, politika ili nešto treće… bitno je da izabereš ono što je tvoje, što si ti. Meni je bila zanimljiva ženska priča, jer ona nikad ne zastareva.

U ženskim novinama vrti se sve oko emocija

Anđelina: Postoje stvari koje su vanvremenske. Ono čemu se uvek vraćamo.

Branislava: Emocije, to je vanvremensko. To uvek prodaje novinu. Samo tu je potrebno umeće da uhvatiš emociju. U ženskim novinama, koje sam ja uređivala, insistiralo se na tom momentu. Svaki tekst moraš da ozvučiš, da dočaraš šta je ušlo glavnom junaku u uho, moraš miris u njegovom prostoru da dočaraš i boje isto tako. I da kreneš iz mikro plana, da uvučeš čitateljku u priču i da onda svoje izlaganje raširiš na makro plan. U makro planu većina čitalaca može sebe da pronađe. Naravno ne mogu svi, ali se smatra uspehom ako je publika pronašla sebe u 60 odsto sadržaja. To je bilo motivaciono novinarstvo, da se čitateljka pronađe i da dobije motiv da nešto uradi sa svojim životom. Mi smo išli na takozvano svetlo na kraju tunela. Koliko god da je priča mračna, postoji tračak nade da će to sve da se rasplete u boljem smeru. Za razliku od toga, danas je novinarstvo mračenje.

Anđelina: Mračenje, zato što i tuga kao emocija privlači mnogo ljudi. Danas će veću pažnju čitalaca privući tekst koji je tragičan.

Branislava: Upravo tako. Tuga jeste dominantna emocija, naročito za naše podneblje. Pesme su nam tužne i u njima svi uživamo. Čovek ima sreću kod kuće, ženu i decu koje voli, ali je došao u kafanu, sluša tužnu pesmu i hoće da mu prepukne srce u grudima. Zašto? U nama dominira tuga.

Anđelina: Da li je to onda neka vrsta stereotipa?

Branislava: Pa poslušaj bilo koji razgovor dve sredovečne žene – tugovanka nad lošim brakom, tugovanka nad finansijskom nelagodom, tugovanka nad bolestima. Malo imaš ljudi koji su čili i koji pričaju nešto veselo. Meni to nije jasno. Za mene je život kratak da bi ga čovek potrošio na crne stvari.

„Svaki dan je nova prilika da izlečimo ono što nije valjalo juče“

Anđelina: Vi svoje vreme „trošite“ na lepote sela Kržave. Tolstoj je govorio: „Sreća, to je biti sa prirodom, gledati je i sa njom govoriti.“ Je l’ ona zaista otvara nova vrata kojih nismo svesni u svakodnevnom, gradskom životu?

Branislava: Priroda ima moć da ubije sve otrove, histerije i nervoze koje čovek donese iz grada. Ne trebaju ti relaks masaže, teretane, psihoseanse, ne moraš da plaćaš armiju učitelja životnih veština, jer sve to jednim potezom odagna Majka Priroda. Prvo te očisti, oslobodi, a onda te uči kako da razmišljaš, kako da čuješ samog sebe. Fascinirana sam prirodom. Kada je lepo vreme, svaki dan idem u šumu sa moja dva psa. Dok gledam drveće, a gledam ga svaki dan sve duže, vidim koliko ništa nisam znala o njemu. Drveće sve vreme maše granama, titra, podrhtava… Drvo je kao dete, ono je nemirno, ono je živo.

Anđelina: Da se vratimo na novinarstvo. Rekli ste u jednom intervjuu da je novinarstvo za vas strast, da je to oružje kojim menjate svet na bolje. Da li mislite da novinari danas pravilno upotrebljavaju to oružje? Da li su svesni svog oružja?

Branislava: Svako ima neko oružje u svojim rukama. Ako govorimo o novinarima, oni u prvom redu moraju da sprovode uredničku politiku. Njihov je prioritetni zadatak da podignu tiraže, to je danas imperativ. Stoga sam najviše fascinirana kako se novinari dovijaju da pronađu bombastičnu, senzacionalističku, vest koja oduzima dah. Barem u naslovu, ako ne u sadržaju. A da li su novinari svesni da imaju oružje? Mislim da bez te svesti ne bi ni bili u ovoj profesiji. Kada je u pitanju intervju, novinar ima priliku da razgovara sa osobom sa kojom masa ljudi ne može. I on bira pušku, municiju i cilj u koji će sagovornik da puca. Apsolutno je svestan tog oružja, i to je ono što nas, novinare, ispunjava osećajem da smo moćni, da nismo obični smrtnici na ovom svetu.

Anđelina: Da li je i dalje vaša „zvezda vodilja“ rečenica – život je lek?

Branislava: Svaki dan je nova prilika da izlečimo ono što nije valjalo juče i da napravimo bolju verziju sebe. Da obradujemo nekoga, da ga poučimo, razveselimo, rastužimo, ako ne znamo ništa drugo. Bitno je da postoji interakcija. A novinarstvo daje tu šansu. Da utičemo na čoveka, da se upišemo u njegovu celoživotnu memorijsku karticu.

Ona MAGAZIN
Ona MAGAZIN

Na prvi dan proleća 2009. pojavio se Ona Magazin, jedinstveni primer literarnog novinarstva koje, osim svežih vesti, donosi priče iz života, ispovedne intervjue poznatih i kolumne ljudi od pera. To je prvi domaći glossy mesečnik namenjen ženama 35+ (ali i njihovim jačim polovinama). U jesen 2020. izašao je jubilarni Ona magazin broj 100.

Trenutno nema komentara

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.